Dragi roditelji i nastavnici, verovatno ste imali prilike da na poslu iskusite specifičnu neprijatnost pred sastanak sa nadređenima ili kolegama, ili recimo, tokom javnog iznošenjenja kritike na Vaš račun. Znojenje, povećanje srčanog ritma ili bolni “čvor u stomaku” možda Vam takođe nisu strani. Kada su deca u pitanju, reklo bi se da ona imaju tu sreću i bezbrižnost da ne spoznaju kakvi su to osećaji i stanja. Ipak, hajde da razmislimo. Neki od Vas su bili poraženi pred izjavom svog deteta da školsko učenje doživljava kao muku i kaznu. Neki su se iznenadili pojavom telesnih tegoba kod dece u danima odgovaranja, kontrolnih, polugodišnjih testova. Neki od Vas nemaju uvid u to kako dete svakodnevno proživljava brojne izazove sistema, zahteve za učenje, rangiranje i vrednovanje. Znate li koji je najjači faktor koji negativno deluje na postignuće Vaše dece? Pitate li se zbog čega Vaše devojčice i dečaci imaju glavobolju ili mučninu pred test iako ste se danima spremali zajedno za to? I na kraju, šta je ono što zajedničkim snagama treba da pobedite?
Anksioznost. PISA testiranje, pored toga što meri matematičku, čitalačku i naučnu pismenost, bavi se mnoštvom potencijalno važnih kontekstualnih faktora koji su usko vezani za uspešnost na testovima. Jedan od njih je anksioznost. Ako za primer uzmemo rezultate na matematičkoj pismenosti, podaci govore o tome da naša deca imaju viši prosečni nivo anksioznosti od većine zemalja obuhvaćenih testiranjem. Drugim rečima, u samo 8 zemalja (od 41 zemlje testirane 2009.godine) deca imaju viši nivo anksioznosti u odnosu na učenike/ce u Srbiji. Kada se nađu u ovom stanju, Vaša deca imaju osećanje bespomoćnosti i zabrinutosti, ali i straha, neretko povezanim sa panikom. Te njihove reakcije su vapaj za promenom pristupa u ocenjivanju, promenom sadržaja onoga što se uči i poziv u pomoć u trajnom sticanju pozitivne slike o sebi i čvrste vere u sopstveno znanje. Dragi naši roditelji i nastavnici, pričajte svaki dan sa svojom decom i pomozite im da izgrade najbolju moguću sliku sebe i motivisano veruju u svoja postignuća. Saznajte šta ih to muči i da li su nesigurni. Budite im oslonac. Dajte im šansu da se pokažu u najboljem svetlu.
Njihov uvid u sopstvene snage biće još bolji ukoliko im pomognete da svoja znanja osvajaju kroz igru bez ikakvog pritiska. Dopuštanjem da greše, eksperimentišu i pokušavaju iznova i iznova, deca postaju sigurnija u svoje rezultate, ali ne samo to. Deca svoje rezultate tada sa ponosom i radošću predstavljaju drugima. Svaka metoda koja podrazumeva kreativni pristup i igru omogućava upravo to. Zato je veoma važno da u radu sa decom nijednog momenta ne izgubite iz vida da će se pozitivne emocije pri učenju najčeće javiti kroz aktivnosti koje deca doživljavaju kao igru ili zabavu.
O obrazovanju su pozvane da govore institucije, centri i zavodi, stručni timovi, mediji, roditelji i nastavnici, svi. I treba da se osećaju pozvanim. Jedino što još uvek uporno izostaje jeste viđenje onih aktera zbog kojih obrazovanje postoji. Viđenje naše dece. Poslušajmo šta nam kažu. Budimo osetljivi na njihove probleme, a time budimo bar korak bliži otkrivanju dečijeg sveta i šire slike obrazovanja danas.
Autor teksta: Tamara Kostić
Nalazimo se u vremenu kada nam je toliko informacija dostupno da često ne znamo ni šta bismo s njima. Sve manje se trudimo da nešto zaista razumemo ili upamtimo jer nam je skoro svaka informacija na dohvat ruke. Nekada je bilo potrebno provesti dane ili mesece u biblioteci kako bi se jedan tekst preveo ili određena tema izučila. Danas je ovo moguće učiniti uz popodnevnu kafu pred kompjuterom. Jedan klik i ceo svet je naš – sabrana dela ljudskog znanja i saznanja. Više nije problem saznati. Problem postaje istinsko razumevanje, povezivanje i korišćenje informacija na način kojim je moguće unaprediti, kako sebe tako i društvo u kom živimo. Stoga ni ne čudi što mnogi eksperti iz oblasti nauke i tehnologije smatraju da nam je kreativnost potrebnija nego ikada pre. Čak je prisutno mišljenje da je kreativnost najvažniji ekonomski resurs XXI veka [1]. Veliki paradoks našeg vremena je to da se moderno društvo suočava sa sve većim problemom smanjene kreativnosti.
Ali šta je uopšte kreativnost i kako kreativna misao nastaje, proizvodimo li je mi ili je pitanje pukog dara? Možda nam se sve čini isuviše jasno i znano, ali često nismo ni svesni koliko ono što mislimo i u šta verujemo zavisi od vremena u kom živimo. Neke drevne kulture recimo nisu ni posedovale pojam kojim se označava kreativnost [2]. Umetnost su doživljavali kao otkrivanje ili imitaciju, a ne stvaranje. Smatra se da se „kreativnost“ kao pojam javila tek u vreme hrišćanstva kako bi okarakterisala božansko nadahnuće [3], a tek nakon srednjeg veka savremeni koncept kreativnosti se javlja – kao nešto što stvara ljudska sposobnost, a ne Bog. Ako se prepustimo ovim razmišljanjima, bez imalo napora uplovljavamo u vode filozofije i religije, vode koje ne daju jednostavne i lako primenjive odgovore. Ali u svrhu naučnog istraživanja, kreativnost se najčešće definiše kao stvaranje nečega što je i novo i korisno.
Svakodnevna i nesvakidašnja kreativnost. Najčešće, kreativni ljudi su bolji u povezivanju različitih informacija, pravljenju asocijacija i u tome da vide stvari na drugačiji način, pa samim tim i uočavaju stvari koje drugi ne mogu da vide. Naučnici najčešće razlikuju dve vrste kreativnosti. Svakodnevna kreativnost koju manje ili više poseduju svi ljudi zove se mala kreativnost (eng. little C) – svakodnevno rešavanje problema i sposobnost da se prilagodimo. S druge strane, velika kreativnost (eng. big C) označava kreativnost koju poseduju velikani iz sveta muzike, književnosti, nauke, likovne umetnosti – oni koji su bili nagrađeni, ili bar zaslužili da budu nagrađeni, nekom prestižnom nagradom u svojoj oblasti. Ali ova prodorna i velika kreativnost se retko i retkima dogodi, ljudima poput Tesle, Ajnštajna, Pikasa, Šekspira, Njutna, Davinčija, Darvina, Mocarta, Pupina, Milankovića…
Može li se kreativnost izmeriti? Postoje razne metode za merenje kreativnih sposobnosti, ali jedan od najkorišćenijih pokazatelja, pogotovo za onu svakodnevnu i sveobuhvatnu kreativnost, jeste razvijeno divergentno mišljenje. Divergentnim mišljenjem dolazimo do nekoliko mogućih rešenja na pitanje koje je otvorenog tipa (za razliku od konvergentnog mišljenja koje pruža jedini mogući odgovor na pitanje). Bitno je da znamo da divergentno mišljenje nije sinonim za kreativnost, već da testovi koji mere divergentno mišljenje u najbolju ruku daju korisne procene potencijala. Neko može odlično da prođe na ovom testu, ali da nikada ne ispolji ni trunku kreativnosti. Ono za šta je divergentno mišljenje zaista zaslužno jeste originalnost, a originalnost je jedan od ključnih sastojaka kreativnosti.
Šta test za procenu kreativnosti zaista proverava? Sličica pored predstavlja klasičan primer testa divergentnog mišljenja (Gilfordov test alternativne upotrebe), koji se često koristi kako bismo dobili ideju o kreativnom potencijalu pojedinca. Zadatak je da se u roku od dva minuta smisli što više načina na koje je spajalicu moguće upotrebiti. Možete i sami da probate, zabave radi, jer je postupak ocenjivanja malo komplikovaniji. Ovaj zadatak smo nedavno objavili putem socijalne mreže (učestvovalo je preko 80 ljudi), a dobijene odgovore smo obradili radi bolje ilustracije testa. Neko će za dva minuta smisliti jedan odgovor, neko i preko deset. Ali nije sve u brojevima. Oni samo nude uvid u fluentnost, tačnije produktivnost osobe. Ono što je podjednako važno, ako ne i važnije jeste originalnost – koliko se odgovori jedne osobe razlikuju od ostalih. Što osoba ima više ovakvih neučestalih odgovora, to se rangira bolje na skali originalnosti. Najneoriginalniji, tj. najučestaliji pristigli predlozi za upotrebu spajalice su nakit (ogrlica, narukvica) i nameštanje rajsveršlusa kad se pokvari. Deset najoriginalnijih (neponavljajućih) upotreba je prikazano u listi ispod. Zatim, koliko različitih „oblasti“ odgovori pokrivaju? Koliko su ispitanici široko otišli. Da li recimo svi odgovori uključuju spajanje nečega ili se možda stiglo do figurica u „čoveče ne ljuti se“ ili alatke poput šrafcigera ili ključa? To je sve pitanje fleksibilnosti. Koliko detaljno su opisali svoje odgovore je stvar elaborativnosti. Naravno da nije isto ako se kaže „čačkalica“ i „čačkalica za vađenje zaglavljenih metaka iz heftalice“. Prema tome, velika je greška ako uzimamo u obzir samo fluentost. Čak je i pokazano da su originalnost i fleksibilnost mnogo jači pokazatelji kreativnosti od fluentnosti [4].
Pošto se rezultati dobijaju uzimanjem u obzir odgovora cele grupe koja se testira, divergentna produkcija osobe može da varira u zavisnosti od toga u okviru koje grupe rešava test. Recimo, prosečan broj ideja koje su nam bile poslate je tri, te bi fluentnost svake osobe bila procenjena u odnosu na ovaj broj. Ohrabruje sve veći broj istraživanja koji govori o tome da je divergentnu produkciju moguće povećati . Čini se da je za ovaj pomak veština rešavanja problema ključni faktor. Prošlogodišnje istraživanje divergentne produkcije sprovedeno na našim prostorima na uzorku učenika četvrtih razreda iz Kikinde i Užica, koji primenjuju NTC sistem rada, pokazalo je da je divergentnu produkciju zaista moguće povećati [5]. Gilfordov test alternativne upotrebe je jedan od najkorišćenijih za proveru kreativnog potencijala, ali treba imati na umu da nije perfektan i da sve što zapravo meri jeste potencijal.
Divergentno mišljenje nije sve. Divergetno mišljenje je samo pokazatelj kreativnog potencijala. Od čega onda zavisi ostvarivanje tog potencijala? Druga, „suprotstavljena“ strana uma čini se da je podjednako bitna. Konvergentno i divergentno mišljenje mogu se predstaviti kao dva kraja istog štapa, krajnosti koje predstavljaju kognitivni pristup određenom problemu ili pitanju. Dok je jedna krajnost fabrika ideja, druga ih nemilosrdno odbacuje i baca u zaborav. I jedna i druga su neophodne kako bi nastalo nešto, po ljudskim standardima, kreativno. Uostalom, šta bi proizvela produkcija divljih i neprizemljenih ideja divergentom stranom uma? Po koju kreativnu, odnosno novu i upotrebljivu ideju, i verovatno gomilu nestvarnih i beskorisnih. Ako kočnica ne postoji, moguće je biti visoko originalan, ali ne biti kreativan. Balans ove dve krajnosti, bez obzira da li je umeće ili dar, je ono što u nama izaziva divljenje, pa i opčinjenost.
Gde se kreativnosti nalazi? Svaka regija mozga ima određenu ulogu, a kada je više regija povezano i radi zajedno za jedan cilj ili u ime jedne funkcije onda to zovemo neuronska mreža (eng. brain network). Kada nam misli lutaju, kada maštamo o nekim budućim momentima ili razmišljamo o nečemu davno prošlom, drugim rečima, kada se misli spontano i bez napora javljaju, mi možda mislimo da ne radimo ništa, ali mozak je i tek kako uposlen. Tačnije, aktivira se mreža koja se zove osnovna komunikacijska mreža (eng. default mode network). Ova mreža je najčešće aktivna kada ne obraćamo mnogo pažnje na spoljašnji svet, ali smo budni i u stanju odmora. Veoma različita, ali podjednako važna za naše svakodnevno funkcionisanje je egzekutivna kontrolna mreža (eng. executive control network), tj kontrola mentalnih operacija, kognicije. Na šta treba da se usresredimo, šta sa druge strane moramo da ignorišemo i registrujemo kao nebitnu informaciju kako bismo došli do trenutnog cilja.
Aktivnost jedne od ove dve mreže često isključuje aktivnost one druge, što i ne čudi ako se uzmu u obzir njihove funkcije. Recimo, ako moramo da upamtimo nečiji broj telefona, kontrolna mreža će biti naglo aktivnirana, dok će se istovremeno aktivnost osnovne mreže smanjiti. Ovako se obuzdavaju neumorne i nasumične misli kada imamo nešto važno da uradimo jer sve što nema veze sa trenutnim zadatkom i ciljem samo opterećuje našu radnu memoriju. Iako su ove dve mreže često jedna drugoj suprotstavljene, određene aktivnosti zahtevaju njihove zajedničke snage. Na primer, kada planiramo neki događaj, iz mora mogućih i nemogućih opcija koje nas preplavljuju, konstruišemo plan koji nam najviše odgovara, a u isto vreme je i moguć. Mnoga istraživanja potvrđuju da je baš ovo način na koji kreativna misao nastaje – dinamičkom interakcijom osnovne i kontrolne mreže [6]. Recimo, od profesionalnih pesnika bilo je traženo da sponatano napišu pesmu i nakon toga da je isprave. U momentima inspiracije i stvaranja ideja osnovna i kontrolna mreža nisu uopšte sarađivale. Ali kako su pesnici počeli da ispravljaju napisane pesme, međusobno povezivanje ove dve mreže se povećalo, ukazujući na to da procena i korekcija spontano stvorene poezije uključuje relativno povećanje kooperacije osnovne i kontrolne mreže [7]. Kao da na neki način osnovna mreža dozvoljava stvaranje ideja bez ikakvih kočnica, a nakon toga kontrolna mreža uzima stvar u svoje ruke i počinje da koriguje, ispravlja, uobličuje, čini praktičnim i svetovnim. Dakle, stvaranje ideja i njihova procena, kao i rešetanje svih nestvarnih i suludih ideja kroz sito kritičkog uma, odraz su ne samo psihičkog, već i neurobiološkog nivoa funkcionisanja.
Zavisi li nešto od nas? Ako postanemo svesni problema opadanja kreativnosti koji je verovatno samo odraz životne umrtvljenosti, bićemo u stanju nešto i da promenimo. Naravno da je potrebno da krenemo od najmlađih. Postoji mnogo mogućih razloga koji bi ovaj trend objasnili. Zdravorazumski gledano, pregršt svega van sebe je ono što nas ukopava u mestu. Pregršt modernih tehnologija i vremena provedenog pred ekranima, pregršt usmerenja i normi koji se brinu da odmalena budemo u kalupu koji ne dopušta veća izdvajanja. Obrazovni sistem koji se skoro isključivo bavi intelektualnom stranom deteta, svakako ovu situaciju stagnacije ne čini boljom. I onda, svaki od ovih sistema se potrudi da ponudi pregršt informacija koje dete i ne traži, do kojih retko kada samostalno dolazi, a koje se neumorno serviraju. Ovim zagušujemo decu nebitnim informacijama i navikavamo ih da se do znanja ne dolazi, već da im se ono prinosi, kao i da dete ne bira šta želi da zna, već da zna ono što mu se da. Kako onda možemo da očekujemo pokretačku snagu radoznalosti i motivaciju koja je gorivo za uspeh u bilo čemu? Konstantno bombardovanje čula i uma, ostavlja malo prostora za unutrašnji život deteta. U kojim situacijama će onda ono biti u stanju da smišlja, mašta, stvara, planira, po sto puta nešto unutar glave da prevrće, da dolazi do ideja koje (još) ne poznaju kalupe, pa da ih opet snagom svog uma preradi i pročisiti. Toliko okrenuti ka spolja, ili bolje rečeno oterani tamo, kako možemo i da očekujemo glave pune ideja, novih načina razmišljanja i viđenja stvari? Gde smo sada, i mi i ovo „moderno“ društvo u kom živimo, nas možda i plaši. Ali na nama je hoćemo li se prepustiti ovim tokovima ili se potruditi da živimo u skladu sa našom prirodom. Jer ako dozvolimo da se sve odigrava van nas, malo mesta će ostati za ono nešto unutar nas što je ključ stvaranja.
Autor teksta: Iva Rajović
Neophodno je pomagati detetu, ali ne treba preterivati. Roditelji sve češće odrađuju poslove umesto deteta. Da se dete ne muči, da se slučajno ne povredi, da mu pokažu ljubav, da mu ugode… Ili roditelji žure, pa nemaju vremena da sačekaju da se dete samo obuče, zakopčavaju detetu dugmad, oblače čarape, hulahopke, vezuju pertle… iako ona sama već odavno pokazuju interesovanje da se time pozabave. Ne idu peške u vrtić jer dete sporo hoda ili hoće da hoda po ivičnjacima, nego guraju dete u kolicima jer je tako jednostavnije i brže. Nekad to rade roditelji, a ponekad bake i dede. Ali bake i dede mnogo manje vremena provode sa detetom u odnosu na roditelje, pa je njihov uticaj na razvoj deteta slabiji. Što znači da su u ovom slučaju glavni ”problem” roditelji.
Kako preterano pomaganje može da bude štetno? I zašto to roditelji rade? Možda da zaštite dete? Ili udovoljavanjem stvaraju zavisan odnos i više vezuju dete za sebe. To nije prirodno, nije u skladu sa biologijom i pogrešno se tumači kao ljubav i briga. Zaštititi dete je prirodno, ali prezaštićivanje je pogrešno. Na primer, dete od osam meseci puzi i naiđe na nisku prepreku ili ne može da dohvati neku igračku. Poneka mama ili baka će ukloniti prepreku ili mu dodati igračku, da se “dete ne muči.” Bolje bi bilo pomoći detetu da predje preko prepreke i samo dohvati omiljenu igračku. Kada to savlada, onda sledeći put mogu da naprave mali poligon sa dve, tri prepreke i tako uče dete odmalena da samo savladava prepreke. Sa ovakvim aktivnostima potrebno je početi veoma rano i stalno ih osmišljavati, jer prve godine života su najznačajnije za razvoj mozga. A u tom razvoju važnu ulogu imaju genetika, hrana (posebno jod), okruženje i pokret. Što je pokret kompleksniji, veće regije mozga se aktiviraju, od kojih su mnoge, između ostalog odgovorne i za kognitivne sposobnosti. Zato je neophodno omogućiti detetu što više kretanja, a posebno aktivnosti u kojima će razmišljati o tome kako da savlada prepreku i reši problem, da li da krene na ovu ili onu stranu, da li da se provuče ispod stolice ili da je zaobiđe. Kretanje postaje još kompleksnije kada dete prohoda. Tada ono počinje da se vrti, skače, kreće uzbrdo i nizbrdo, stalno održavajući ravnotežu. Posebno je važan period kada dete progovori jer u to vreme počinje i najintenzivniji period remodelovanja sinapsi u mozgu, što ima veliki uticaj na ukupni razvoj sposobnosti deteta. To je period koji za roditelje nije lak, jer dete trči po stanu ili kući, skače sa fotelje na fotelju, penje se po nameštaju, postavlja stotine pitanja svaki dan… Neki roditelji tu naprave grešku i ne dozvoljavaju da dete trči i skače po stanu, ne odgovaraju na pitanja, nego uključe TV i tako misle da su rešili problem. A kada izađu negde u šetnju, dete ne može da se zaustavi, počinje da se penje po klupama, da preskače prepreke, neka deca se penju na drveće. Istraživanja iz evolutivne psihologije su pokazala da deca instiktivno preuzimaju rizik, jer se tako razvijaju, uče o sebi i okolini. Ako to već znamo, važno je da dozvolimo ovakve aktivnosti, ali u bezbednom okruženju. Nije posao roditelja da zabrane ove korisne igre i aktivnosti, nego da vode računa o bezbednosti deteta, npr. ako se vrti neka to radi na livadi, a ne na balkonu, ako trči neka to bude u parku na travi gde može i da padne, a ne u prodavnici keramike i stakla… Roditelji moraju da shvate da prezaštićivanje nije dobro za biološki razvoj deteta. Zato roditelji i jesu prvi i najvažniji učitelji i treneri, tako da ukupni razvoj i IQ deteta jeste briga roditelja. A prezaštićivanjem i rečenicom “neka, ja ću to umesto tebe” odmažemo i sebi i deci.
Tekst: Ranko Rajović
Foto: Andreja Breznik
Planina je od ekrana zdravija u svakom pogledu. Foto strip podstiče kreativnost deteta, ali i Vas kao prvih i najvažnijih učitelja detetu.
Crno-beli svet
Zamislite sledeću situaciju. Meri se rodila i odrasla u crno-beloj sobi, a postala je i izvrstan neurofiziolog. Mnogo toga zna, ali je posebno zanimaju boje. O njima zna sve! Zna koje talasne dužine stimulišu retinu, kako receptori reaguju na svetlost i kako se informacije dalje prenose i obrađuju u mozgu, koji regioni mozga se aktiviraju i konačno koje boje se prepoznaju. Meri je čak naučila i koje boje odgovaraju kojim objektima, što samo po sebi ne bi inače bilo vredno pomena, ali jedna stvar je vrlo neobična. Meri i dalje živi u crno-belom svetu, odnosno svojoj sobi. Čita iz crno-belih knjiga i koristi crno-beli kompjuter, njen svet nema boja, nikada nije videla ni jednu. Sve što je o bojama naučila, naučila je u crno-belom okruženju. Kada Meri prvi put izadje iz sobe, čeka je svet u boji. Naravno ovo se nije desilo, to je filozofski eksperiment koji se izvodi isključivo u mislima, tzv. misaoni eksperiment (Mary’s room thought experiment).
Sada, kada ste celu priču dobro zamislili, postavite sebi pitanje: ’’Da li je Meri po izlasku iz sobe naučila nešto novo? Ako jeste, i ako postoji još neko u toj crno-beloj sobi, da li će moći da mu objasni šta je videla, odnosno doživela?’’ Možda većina nas i živi u jednoj takvoj sobi. A oni, za koje sinestezija predstavlja realnost, jednobojnost naših doživljaja teško mogu i da shvate.
U nekim prošlim vremenima, na pitanje da li možemo da procenimo nečiju ličnost ili intelektualne sposobnosti na osnovu oblika lobanje, odgovor bi nedvosmisleno bio potvrdan. Koliko god ovo danas zvučalo smešno, prostora za diskusiju tada verovatno ne bi ni bilo. Ovakvih ili sličnih primera je mnogo. Ponekad misterija jednog vremena postane dobro poznata činjenica drugog. Ali isto tako, dobro poznata činjenica jednog vremena lako može da postane mit drugog. Različite naučne oblasti istražuju složene procese unutar mozga, što omogućava bolje razumevanje funkcija mozga i različitih segmenata razvoja deteta. Svako novo otkriće dobar je putokaz i daje jasniju sliku kuda treba da idemo i usmerimo našu pažnju.
Jedna od nedovoljno poznatih pojava, o kojoj se sve do pred kraj XX veka veoma malo znalo, je i sinestezija. Sam fenomen skoro nije ni istraživan, pre svega zbog jakog uticaja biheviorizma (biheviorizam je teorijski pravac u psihologiji koji poriče naučnu vrednost introspekcije, te smatra da je osnovni zadatak psihologije objektivizacija ponašanja), dok danas mnogi naučnici smatraju sinesteziju kao važnu pojavu kojom je moguće bolje razumeti i možda proniknuti u neke od tajni mozga. Nova otkrića osvetljavaju problem iz novih, nepoznatih uglova i omogućavaju bolje razumevanje kompleksnih procesa ljudskog uma.
Naši svetovi i doživljaji istih se razlikuju, tako da moramo da budemo pažljivi kada pričamo o ovom fenomenu i da shvatimo da to nije poremećaj kako se do nedavno smatralo. Patricija Dafi, koosnivač Američkog udruženja sinestetičara, kao mala je rekla svom ocu : ’’Da bih stvorila slovo R shvatila sam da je dovoljno da napišem P i onda samo od gore povučem crticu. Veoma sam se iznenadila što sam uz pomoć samo jedne linije mogla da pretvorim žuto slovo u narandžasto.’’ Kako lako nečija realnost drugima može suludo da zvuči. Zamislite na primer da vam se dete poveri da mrzi kada neko spušta roletne, jer se čuje baš kao njemu najomraženija maslinasta boja. Ili da obožava da čuje reč ’’lampa’’, jer ima ukus šlaga. Kako biste odreagovali? Ili možda i sami imate slične doživljaje?
Šta je sinestezija?
Naučnici, a i šira populacija, koliko god fascinirani bili, do skoro su na ovakve izjave gledali isključivo kao na proizvod bujne mašte, ili čak simptome mentalnih oboljenja poput šizofrenije. Međutim, situacija se promenila. Danas znamo da je sinestezija neurološki fenomen u kojem stimulacija jednog čula ili kognitivnog modaliteta, vodi ka automatskom i nevoljnom osećaju u drugom čulu ili kognitivnom modalitetu. U ljudskoj populaciji ima 2 do 4% sinesteta, ali u određenim zanimanjima ih ima mnogo više. Ovo je važno za roditelje i učitelje, jer ukoliko ovo znaju mogu bolje razumeti potrebe deteta, ali i podržati dete u određenim aktivnostima. U stvari, procenjuje se da ih je u opštoj populaciji mnogo više, ali mnogi od njih ne shvataju da svet oko sebe ne doživljavaju kao većina ljudi. Postoji preko 60 tipova sinestezija. Kombinacije su mnogobrojne, a zabeležen je i vid sinestezije koji uključuje svih pet čula!
Igre čula
Najzastupljenija, i većini poznata, je takozvana grafem-boja sinestezija, gde se svakom grafemu (npr. slovu) pripisuje određena boja. Sinestetičari najčešće različite grafeme pripisuju različitim bojama, ali su primećene neke istovetnosti. Tako na primer, većini njih je slovo A crvene boje, a S žute. Slika ispod je standardna ilustracija ovog primera. Većina osoba neće lako uočiti dvojke među silnim peticama, dok će sinestetičari bez imalo muke biti u stanju da ih odmah primete.
Čulo sluha isto zna da bude upleteno. Kod ljudi sa hromestezijom zvukovi izazivaju vidjenje boja. Isto tako, zvuk može da proizvede senzaciju dodira na određenom delu tela ili čak negativnu emotivnu reakciju, što se zove mizofonija. Ovde ne pričamo o tome da vas refren neke pesme posebno razneži, možda čak i rastuži. Ne, ove ljude obuzme jak negativni doživljaj, poput gađenja ili mržnje, kada čuju zvuke na primer zevanja ili izgovaranja odredjenih glasova. Takođe, određene reči mogu da izazovu doživljaj specifičnog ukusa, pa na primer reč kvaka može da ima ukus nara. Jedan od najređih oblika sinestezije je dodir-ogledalo sinestezija. Ovde osobe osećaju istu senzaciju, poput dodira, kao osoba koju posmatraju. Tako na primer, ako vide da osoba češe svoj desni dlan automatski će doživeti senzaciju svraba na svom dlanu. Ono što je veoma interesantno je to da dodir nije jedino što oni mogu da osete. Takođe mogu u potpunosti da dožive emociju koju neko pored njih ispoljava. Stoga, ni ne čudi da ove osobe pokazuju nadprosečan nivo empatije. Pretpostavlja se da je ovo samo jače izražen postojeći proces zadužen za empatiziranje. Pokazalo se da mnogi ljudi koji tvrde da su u stanju da vide aure, nisu ništa drugo do dodir-ogledalo sinestetičara.
Svet kreativnosti
Kao i apsolutni sluh, sinestezija se smatra varijacijom perceptualnog doživljaja. Njih 95% smatra da im sinestezija obogaćuje život. Mnogi su naučili kako da izvuku maksimum iz svog izuzetno specifičnog doživljaja sveta: pamćenjem imena ili brojeva, mentalnim računanjima ili kompleksnijim kreativnim aktivnostima, poput likovne umetnosti, muzike i glume. Jedno je sigurno, sinestetičari su skloni kreativnim aktivnostima. Istraživač D. Breng sa Kalifornijskog univerziteta, opisao je u okviru jednog neuronaučnog projekta slučaj svoje pacijentkinje, književnice, koja je tvrdila kako joj sinestezija pomaže da izabere pravu metaforu. Ona bi znala koje boje reč treba da bude, čak i pre nego što bi znala koja je reč u pitanju! Umetnička dela sinestetičara često izgledaju apstraktno, iako ona sama po sebi nisu figurativna i prikazuju realističnu percepciju umetnika. Umetnost Vasilija Kandinskog je jedan primer umetnika-sinestetičara (ispod prikazana slika).
Sinestezija u nama
Napravićemo mali eksperiment. Na slici ispod vidite dva oblika, jedan se zove Bouba, drugi Kiki. I? Prvo ih imenujte, pa čitajte dalje.
Ako spadate u većinu, verovatno ste špicasti oblik nazvali Kiki, a zaobljeni Bouba. Širom sveta 95-98% ispitanika pokazuje ovaj tzv. Bouba/Kiki efekat. Čak se pokazalo i da deca od 2 godine slično odgovore. Ovi rezultati sugerišu da ljudski mozak nekako pripisuje apstraktno značenje oblicima i zvukovima na konzistentan način, odnosno da povezuju određene zvuke govora sa vizuelnim oblikom objekata.
Poznati neuronaučnik V.S. Ramašandran (Kalifornijski univerzitet) smatra da smo mi u stvari samom evolucijom jezika preduslovljeni na kombinovanje informacija iz više čula (tzv. mulitsenzorna integracija), u čijoj krajnosti je fenomen sinestezije. Interesantno je da osobe koje imaju autizam ne pokazuju jaku preferencu u Bouba/Kiki eksperimentu (svega 56%). Druga moguća evolutivna prednost čulnih integracija je kreativnost, jer sinestezija kao takva omogućava ljudima da povežu, naizgled nepovezive senzacije, ali i da svet vide i dožive drugačije.
Oslušnite svoje dete
Neki naučnici smatraju da su svi ljudi potencijalno sinestetičari, ali iz još uvek nepoznatih razloga ispoljavanje ovog fenomena je inhibirano. Čak se pretpostavlja da novorođene bebe doživljavaju svet slično kao sinestetičari. Ovo bi značilo da beba ne samo da čuje majčin glas, već ga i vidi i oseti. Još uvek se ne može tvrditi sa sigurnošću koji mehanizam stoji iza sinestezije. Mogući uzrok je pojačana međupovezanost između regiona zaduženih za različite funkcije. Takođe, moguće je da, iz nekog razloga, dolazi do smanjene inhibicije u određenim regionima mozga. U prilog ove hipoteze govore stečene forme sinestezija, koje mogu da se jave kod nekih vrsta epilepsije, povreda glave, ili čak za vreme meditacije i duboke koncetracije, kao i pri upotrebi određenih psihoaktivnih supstanci.
Ali i bez preciznih razumevanja mehaničkih i funkcionlnih aspekata sinestezije, mnogo je bitnije da naučimo da cenimo raznolikost doživljaja. Kao i svako drugo dete, tako i dete sa sinestezijom stvara svoj svet mašte, slike i doživljaja i dozvolite mu da radi to što voli i tako stvara nešto novo, jer dragocenost koja proizilazi iz kreativnosti je nemerljiva. A onda deo toga mogu da prenesu na vas, ali i na svet oko sebe i učine ga lepšim.
Autor teksta: Iva Rajović
Svedoci smo sve veće dostupnosti podataka. Za samo dve sekunde, bilo kakav podatak pojaviće se na ekranu naših elektronskih naprava – od računara do mobilnih telefona. Za manje od dve sekunde može se videti godina bilo koje velike bitke, ili latinsko ime neke biljke. Dakle, doći do podataka – već sada nije izazov. Ali kako da te podatke iskoristimo, primenimo, povežemo dva ili više i zaključimo treći, to je ono što ovakvim metodom želimo da naučimo i uvežbamo decu. Nije li to prva priprema za životne i radne izazove – rešavati kreativno i uspešno probleme onime čime u tom trenutku raspolažemo?
Suštinska razlika između zagonetnog pitanja i uobičajeneg pitanja iz školovanja je u tome što će na uobičajeno školsko pitanje odgovor dati samo onaj koji je naučio, zapamtio, čuo došaptavanje ili na drugi način prethodno usvojio znanje potrebno za odgovor. Takvo dete će odgovoriti odmah. Deca koje nisu čula, naučila ili na drugi način došla u posed podataka potrebnih za odgovor – neće odgovoriti, neće razmišljati, neće dati svoju ideju, neće se igrati, neće razigravati svoju neuronsku mrežu.
Kod rada uz primenu zagonetnih pitanja, svega toga bude, i to u velikoj meri.
Učitelj ili vaspitačko
ji se obuči da pravi ovakva pitanja, moći će da, kada god poželi, oživi atmosferu u radu sa decom i makar na nekoliko minuta kreira dinamičan, zanimljiv proces u kome čitava grupa razmišlja i pokušava da primeni sve što zna, sazna, pretpostavi ili zaključi da dođe do odgovora. Ovako se kod mališana hrabri i uvežbava i krucijalno važna veština postavljanja pravih pitanja za sticanje novih podataka koji im mogu pomoći na putu do traženog odgovora.
Iz dosadašnje prakse, evidentno je da deca toliko vole ovakav način rada, da čitavo odeljenje može da se pred kraj uspešnog časa bukvalno nagradi sa par zagonetnih pitanja.
Kako svesti zagonetno pitanje o temi za starije na mlađi uzrast?
Na primer, želimo da deci postavimo pitanje o Van Gogu, čuvenom slikaru. Jasno je da većina mališana mlađeg uzrasta ne zna o kome je reč. Trebalo bi zato da prethodi jasan i zanimljiv uvod.
Na primer:
Draga deco, mnogi od vas lepo crtaju. Postoje i neki odrasli ljudi, koji tako lepo crtaju da čitavog života samo to rade i za njih se čuje u čitavom svetu. To su slikari. Oni prodaju svoje
sveta… Jedan od najpoznatijih slikara bio je i jedan čovek koji se zvao Van Gog (Nije cilj ovog uvoda da deca zapamte ime ili delo slavnog umetnika, iako se i to često događa, kao usputna, neplanirana dobrobit ovakvog načina rada).
E, draga deco, kada se priča ili piše o tom slikaru, koji je živeo pre više od 150 godina i naslikao gotovo dve hiljade slika i crteža, veoma često se pominje jedna koja se zove “Pšenična polja sa vranama”. Zašto se baš ta slika pominje češće od većine drugih?
Uslediće temeljno promišljanje o slikarima i njihovim delima. Deca će pokušati da dokuče zašto se baš ta slika tako često pominje, u čemu je njena posebnost u odnosu na ostale:
– To je njegova najveća slika!
– To je jedina njegova slika na kojoj su neke životinje!
– To je jedina njegova slika koju je nacrtao flomasterima!
– To je njegova najmanja slika!
– To je slika za koju je dobio najviše para!
– To je jedina slika koju je nacrtao naopačke!
– To je slika koja nije kockasta! (Dete želi da kaže da nije kvadratnog oblika!)
– To je jedina njegova slika koja je skroz žuta!
Posle puno ideja, razmišljanja prepostavki i nadovezivanja, neko iz grupe će doći i do tačnog odgovora:
– To je njegova poslednja slika!
Na kraju, sam trenutak davanja tačnog odgovora nije najvažniji – najvažnije je ono što dolazi pre njega: minuti kreativne atmosfere u kojoj svi razmišljaju, povezuju pokušavaju da sa onim ime raspolažu, dođu do odgovora. Kao i u životu: Smisao je u putu!
Da li je važno da zagonetno pitanje bude u vezi sa temom/lekcijom koju deca rade tog dana ili časa?
Naravno da nije. Kod zagonetnih pitanja, u traganju za pravim odgovorom, zahvata se čitav niz oblasti – od umetnosti, geografije, istorije do običaja i tehnologije! Učimo ih da promišljaju mogućnosti, pronalaze alternativna rešenja, da povezuju ono što znaju i koriste ono što čuju, i obratno – kao i u životu.
Autor teksta: Uroš Petrović
Nove tehnologije brzo napreduju, svakih par godina pojavljuju se revolucionarna dostignuća, a posebno prednjače inovacije u razvoju kompjutera i telefona, kao i prateći programi. Roditelji veruju da će svom detetu korišćenjem ovih tehnologija (TV, računari i smart telefoni), u ranom uzrastu, omogućiti da se prilagodi na svet budućnosti. Sve češća pojava u restoranima, parkovima, na plaži je da dete od 5-6 godina sedi i igra neku video igricu ili gleda omiljeni film ili seriju, ponekad i sa svojim roditelijma. Pojedina deca u vrtiću imaju čak i svoje mobilne telefone. Ukoliko se roditelji opredele da ipak kupe mobilni telefon svom detetu, bolje je da bude telefon sa tastaturom (tipkama).
Puno se govori o tome gde je granica, tj. koliko dete mlađe od 6 godina sme da gleda u ekran. Američka akademija pedijatrije preporučuje da deca mlađa od 2 godine ne budu izložena svetlosti ekrana uopšte. Isto tako, potrebno je biti oprezan i sa decom uzrasta od 3 do 10 godina. Nažalost još niko nije odredio gde je granica i koliko dete u razvoju sme da gleda u ekran.
Savet roditeljima je da ograniče gledanje u ekran, na primer ukoliko dete gleda pola sata TV program, mora da ima najmanje sat vremena kompenzatorne aktivnosti (trčanje, skakanje, igralište…), a ako gleda sat vremena TV onda mora da ima dva sata kompenzatorne igre.
Ukoliko dete ima mobilni telefon, roditelji moraju da znaju da mobilni telefon emituje talase koji mogu negativno da utiču na razvoj pojedinih struktura mozga, tako da je preporuka da dete spava bez mobilog telefona. Ovo napominjem jer često čujem da dete koje ima smart telefon koristi taj telefon pre spavanja i igra omiljenu video igicu i odlaže ga pored kreveta ili stavlja ispod jastuka.
Dete mora da se kreće kako bi u pokretu razvijalo svoje sposobnosti, tako da roditelji moraju da budu kreativni i da osmisle igre kako bi animirali dete. A to je sve teže, jer te igre moraju da budu interesantnije od onoga što nude TV i video igrice. Zato je važno uspostaviti pravila za dete i odrediti koliko dnevno može da gleda TV ili igra video igrice. Preporuka je da to budu edukativne igre ili emisije. A ono što je nezamenjivo, to je vreme koje roditelji provedu sa detetom u parku, na igralištu, u šetnji, vožnji biciklom i sl.
Autor: Ranko Rajović
Pustite dete da se vrti do mile volje, da skače po krevetu dok mu ne dosadi. Kupite mu gumene čizme, pa neka hoda po barici posle kiše ili blatu, jer to većina dece voli da radi. Zabranom ćete možda sprečiti dete da padne, ali moguće je da će ovakva vrsta sputavanja, dugoročno gledano, imati više štete nego korisiti za razvoj dečjeg mozga. U ovom slučaju nije posao roditelja da zabrani, nego da vodi računa o bezbednom okruženju i da svede mogućnost povrede na najmanju meru. Pravim pristupom, roditelji mogu doprineti razvoju intelektualnih sposobnosti, stvaralačkog i produktivnog mišljenja kod svoje dece. Period do sedme godine života predstavlja najdinamičnije razdoblje u razvoju mozga i upravo tada je uloga roditelja neprocenjiva.
Medicinska istraživanja su pokazala da intelektualne sposobnosti zavise od broja veza među nervnim ćelijama tj.neuronima. Te veze se zovu sinapse, a njihov razvoj u prvim godinama života je izuzetno brz. Između neurona se vodi borba za dominaciju; stvaraju se nove veze između aktivnih neurona, podstiče se razvoj važnih centara u mozgu, formira se čitava mreža novih puteva. Neaktivni neuroni odumiru, i samim tim putevi koji su vodili do njih, i od njih, se gube. Nakon sedme godine života, dinamika ovog procesa se usporava. Prema tome, u kojoj meri će dete dosegnuti svoje biološke potencijale, pre svega zavisi od rane stimulacije.
Autor: Ranko Rajović
Značaj dečje igre važan je za razvoj deteta, a roditelji to sve češće zaboravljaju. Pokret je osnova razvoja, jer jednostavnom analogijom može se videti da živa bića koja se ne kreću (biljke) nemaju nervne ćelije, a živa bića koja se kreću imaju. Najsloženiji nervni sistem ima čovek, pa ako se tako posmatra, mi smo živa bića za kretanje i jasno je da je čoveka u velikoj meri formirao uspravan hod.
Ozbiljan problem je sve češća pojava da roditelji guraju svoje dete u kolicima do druge, ponegde čak i do treće ili četvrte godine. Ako znamo da se mozak intenzivno razvija u prvim godinama života, a da smo mi živa bića za hodanje, jasno je da dete mora da hoda. Ovaj problem se vidi indirektno, jer ima sve više dece sa ravnim stopalima. Po nekim istaživanjima preko 50 % dece ima ovaj problem. Pre 20-ak godina bilo je oko 15 % ravnih stopala, prema tome ovo nije genetski uslovljeno. Problem je što deca više skoro da i ne hodaju.
Ali nažalost postoji i drugi problem, pa umesto da dete u razvoju hoda, trči, skače, vrti se, preskače preko prepreka, postoje situacije gde dete sve više vremena provodi za računarom. To nije aktivnost koja će pomoći u ukupnom razvoju dečjih bioloških potencijala. Kompjuter jeste koristan, samo je pitanje gde je granica, tj. koliko vremena dete može da provodi sa njim da ne bi bilo više štete nego koristi. Najbolje igre su one u kojima dete razmišlja, kreće se i komunicira sa drugom decom. Iz ovoga je jasno da je potrebno organizovati vreme i omogućiti da su deca što više u prirodi i na igralištima.
Autor: Ranko Rajović
