Razlozi zbog kojih ćete razmislili pre uključivanja TV-a

//Razlozi zbog kojih ćete razmislili pre uključivanja TV-a

Razlozi zbog kojih ćete razmislili pre uključivanja TV-a

U mom prethodnom tekstu „Ljubav i granice kao ključ za razvoj sretnog i samosvesnog deteta“ dotakla sam se i teme tehnologije uz napomenu da ću se ovom temom detaljnije pozabaviti. Veliki broj današnjih roditelja prati objave na temu tehnologije, ne polaze svi od iste osnove i sa istim uverenjima, te ću se ja u narednim redovima potruditi da vam iz ugla defektologa, praktičara, ukažem na neke aspekte korišćenja tehnologije.

Tokom mog odrastanja, imala sam tu privilegiju da crtani film nije bio nešto što se podrazumeva, jedan se prikazivao pre odlaska u vrtić, a uveče smo svi jedva čekali program „Laku noć deco“, koji je zaista to i nudio, uživanje u lutkarskoj predstavi i zatim spremanje za spavanje. Vremenom se program usložnjavao, pa su tu bili i „Fazoni i fore“, „Neven“, „Lutkomendija“, „Muzički tobogan“, „S one strane duge“… i sve su to bili programi koje smo očekivali sa nestrpljenjem, čekajući dan i termin u kom se prikazuju. Slobodno vreme smo spram uzrasta i mesta stanovanja provodili sa drugarima, braćom i sestrama ili sami u svojoj mašti, praveći čarolije zaista od „štapa i kanapa“. Vremenom je tehnologija napredovala, i zaista sam zahvalna stručnjacima koji nam danas omogućavaju da budemo svedoci napretka i korisnici svih pogodnosti koje nam internet, smart telefoni, veliki i mali ekrani pružaju. Međutim, ovde se postavlja pitanje, da li mi koristimo novu tehnologiju da bismo napredovali, da li uviđamo njenu pravu primenu ili nam ona služi da idemo linijom manjeg otpora, da joj pribegavamo jer nam omogućava da izbegnemo suočavanje sa samima sobom, sa izazovima koji se pred nas stave i sa ulogama koje smo sami izabrali.

Neretko se postavi pitanje kada je pravo vreme za crtane filmove, za igrice i tablete. Rećiću vam jednu veliku istinu – nije važan uzrast, važan je razlog zbog kog nešto radimo.

Pa krenimo iz početka. Pokušajte da se prisetite kako ste prvi put spoznali list, kako ste videli balon i kako je izgledalo kada ste ga dotakli, kako je izgledao vaš prvi šut lopte i spoznaja da možete nešto da dohvatite. Uglavnom se ovakvih trenutaka ne sećamo, a danas nam se oni podrazumevaju. Naša deca sa druge strane spoznaju svet ispočetka, videvši po prvi put svoje prste i njihovu namenu, videvši vas i osetivši vaš zagrljaj i spoznajući emocije kao rezultat svojih potreba i vaših odgovora na te potrebe. Ovo je zaista čudesno, imamo priliku da svedočimo kako to izgleda kada neko po prvi put oseti vodu, dotakne travu, proba limun ili oseti dodir druge osobe. Sve su ovo važni aspekti razvoja, emocionalne inteligencije, praktične inteligencije, socijalnih uloga, komunikacije i govora, senzorne integracije, spoznaje sebe. Mi svesno ili nesvesno utičemo na ove spoznaje deteta, pitanje je samo u kojoj meri želimo da budemo i odgovorni za posledice koje mogu da uslede.

Danas se roditelji boje da ukidanjem tehnologije na najranijem uzrastu utiču na tehnološko opismenjavanje svog deteta, da ga izopštavaju iz društva, a sa druge strane strah od posledica korišćenja tehnologije iskače kao podsetnik sa svih strana. Kako ćete znati koji put da odaberete, reći će vam odgovor na jedno pitanje „Zašto sada ovo radim?“

Fascinantna je pojava da će dete sedeti ispred ekrana i nepomično upijati, i ova pojava može da traje satima. Isto kao i kada se mi zagledamo u seriju, pretražujemo internet ili društvene mreže. Zašto dete voli da gleda sadržaje poput crtanih filmova, reklama ili spotova? Zato što se slika brzo menja, melodija i tekst (pogotovo kada je engleski sadržaj u pitanju) su brzi i veseli, boje su jake i stimulativne i sveprožimajuće, opijajuće. Dete ništa ne mora da radi osim da sedi i upija, nema akcije i ne očekuje se nikakva reakcija. Zato se i pribegava ovoj vrsti zabave jer znate da će dete biti mirno, dobro i tamo gde ste ga ostavili. Samo je pitanje da li je to ono što dete od par meseci ili godina i treba razvojno da bude? Na ovaj način izostaje prava stimulacija, koju uzrokuje akcija – u kontaktu sa stvarnim objektima, životinjama, osobama i situacijama. Govor se stimuliše pasivno, pa neretko imamo decu kod koje izostaje razumevanje osnovnih naloga i maternjeg jezika, ali pasivno reprodukuju npr. engleski jezik jer im se on plasira. Jednom prilikom su mi se obratili roditelji deteta od 16 meseci, uplašeni da njihovo dete zaostaje u razvoju. Ovo dete je zaista kasnilo za svojim uzrastom u svim aspektima razvoja – od govora, preko kognitivnog razvoja do motoričkih veština. Zašto? Postoji ceo niz razloga, zasigurno, ukidanjem jednog od njih „dobili“ smo dete koje počinje da brblja, da reaguje na nalog i da spoznaje svet oko sebe. Ovo dete je od najranijeg uzrasta bilo izloženo dečijem kanalu i televizija je bila jedini izvor stimulacije. Ukidanjem televizije na najranijem uzrastu dete je počelo da komunicira, počelo da je istražuje svoj govorni aparat, da spoznaje svet oko sebe, stvarne objekte i stvarne situacije.

Najbolji način da stimulišemo razvoj govora i podstičemo komunikaciju jeste da u njoj sami učestvujemo. Pričajte sa vašom decom, sa vašim bebama od trena kada su začete, objašnjavajte vašoj deci svaki korak, emociju, problem, budite aktivni učesnik u odrastanju vašeg deteta, spremni da date podršku ili objašnjenje onda kada je to potrebno, umesto da plasirate već pripremljen sadržaj i koristite instant rešenja.

Da li deca treba da slušaju pesmice? – Naravno, puštajte deci pesmice i u isto vreme vi pevajte sa njima, plešite ili stvarajte. Kada dete kreira samo ili uz vašu pomoć pokrete, umesto da reprodukuje ono što vidi na ekranu dete spoznaje svoje telo, pokret i svet u odnosu na sebe. Onog momenta kada dete prati video uz melodiju, fokus se stavlja na vizuelnu percepciju, što detetu otežava praćenje zvuka, teksta ili vaših naloga, i opet dolazimo do pasivnog učešća. Učeći dete da uz melodiju kreira pokret ili odgovara na zadatu temu preko crteža ili nekog drugog sredstva, dete vežba i pažnju, koncentraciju i fokus. Dete treba da bude izloženo svim stimulusima, samo je pitanje na koji način i u kojoj meri.

Igra. Detetu je često dosadno jer je naviklo na jaku stimulaciju, na to da je pasivni učesnik zabave, jer je od najranijeg uzrasta bilo izloženo crtanim filmovima, brzim slikama i sveprožimajućom muzikom ili pak stalnim animiranjem od strane odraslih. Kada to izostane dete ne zna kako da koristi svoje okruženje, svoje vreme i svoje mogućnosti u svrhu zadovoljenja neke potrebe. Vapi za stimulacijom, a sve što mu se nudi nije dovoljno jako i zahteva od njega dodatnu akciju. Tada deci postaje dosadno. Tada se javljaju otpor i frustracija, jer se od njih očekuje da budu kreativni, da spoznaju okruženje, a oni jedino što znaju i prepoznaju je ekran.
Zato od najranijeg uzrasta pustite dete da istražuje svoje okruženje, svoje igračke, knjige i svoje telo, ukažite mu poštovanje prilikom kreiranja sopstvene igre i podarite mu vreme da nauči i spozna nepregledne mogućnosti koje kreira.

Tema tehnologije, i načina na koji joj mi nalazimo namenu nadmašuje kapacitete jednog teksta, tako da uskoro možete da očekujete nastavak. Ovom prilikom bih želela samo da istaknem da će vaša deca neminovno biti tehnološki opismenjena, koristiće sve prednosti interneta i društvenih mreža, postavite sebi samo pitanje da li želite da vam se vaše dete obrati kada mu treba pomoć, pojašnjenje i podrška ili želite da instant rešenja traži od drugih?

Piše Jelena Blagojev

2018-06-03T13:16:22+00:00 jun 3rd, 2018|Blog|0 Comments

Leave A Comment