NTC tehnike učenja

Vitez i rođendan

Deco, imam jedno pitanje za vas. Šta povezuje viteza i rođendan?

Žamor u učionici se zgušnjava u tišinu u kojoj se samo još čuje dečje mrmljanje postavljenog pitanja sebi u bradu.

Ali ne zadugo, jer se pojavljuju prve ideje. Najpre malo po malo, stidljivo i povremeno. Zatim sve hrabrije, sve ih je više. I tu smo, u momentu zbog kog je nastavnica i postavila pitanje: prava simfonija dečjih ideja, jedna za drugom se nižu, svaka rađa neku novu, sve češće izgovorenu. Deca aktivno slušaju jedni druge, nadovezuju se, povezuju i traže odgovor tako što paralelno moraju da „vrte“ dva lanca asocijacija.

Prstići na čelu i pogledi koji lete ka plafonu kao da nam pružaju uvid u unutrašnja dešavanja i prenose poruku mozga: radim punom parom, ne ometaj. Ako bi razmišljanje i fokusiranost mogli da se osete u vazduhu, to bi zasigurno bilo u ovakvim trenucima.

Nastavnica deci uglavnom ne pomaže, ali ih vodi. Pomoć može da stigne u vidu pitanja koje podstiče dalje razmišljanje. Na svaku ideju odgovori, ako je potrebno usmeri. Recimo ako dete kaže mačevanje, ona odgovori „sjajna ideja, vitezovi su zaista poznati po mačevanju, ali rođendani baš i nisu, zar ne?“ Zatim drugo dete može da se nadoveže na prethodnu ideju i kaže „ mač! Jer nož s kojim se seče torta podseća na mač!“ Treće dete može reći torta, na šta nastavnica odgovori da bi bilo smešno zamisliti viteza kako jede tortu i onda podseti decu da se traži presek dva pojma, a ne da se ide linearno jednim lancem asocijacija. Slede odgovori kao što su zmaj, štit, igra, truba, kostim, sveća, vatra, princeza, dvorac, balon… I svakim odgovorom dobijaju novo usmerenje. Ako je potrebno postavi se pitanje, recimo: „ Po kojoj osobini je vitez poznat?“ ili na ideju balon kaže se „super pravac, ali viteza ne možemo direktno sa balonom da povežemo, ali možda ako dođemo do odgovora čime sve možemo da naduvamo balon…“ Ideja ideju stiže. Posle 5-10 minuta pomoću sve bližih asocijacija (plemenito, gas, balon) dolazi se do odgovora kojim nastavnica želi da otvori čas: HELIJUM.

Sve ovo je uvod u čas iz hemije. Čas u kom će se tek učiti o helijumu i plemenitim gasovima, ili čas ponavljanja. Pitanje je pripremilo teren za učenje i postavljanje novih pitanja kojima će nastavnica podsticati decu da povezuju informacije i dođu do odgovora, recimo „Zašto neki baloni padaju, a neki lebde?“ Deca su motivisana, u potpunosti uključena i spremna; za novi izazov, brejnstorming, povezivanje i učenje. Ovako izgleda idealan početak školskog časa u NTC svetu. I ovako izgleda tipična NTC radionica.

Paralelne asocijacije iliti šta sve stane u 10 minuta

Pitanje s kojim je nastavnica hemije započela čas primer je NTC tehnike paralelnih asocijacija. Paralelne asocijacije su tehnika u kojoj se traži veza između dva naizgled nespojiva pojma. U svom osnovnom obliku, dete dobija dva pojma i mora da pronađe sponu između njih, mentalno tražeći i upoređujući nezavisne asocijacije za svaki od njih. Teži oblik ove tehnike je sastavljanje pitanja. Ono zahteva da se krene od odgovora i da se pronađu dva pojma čiji se lanci asocijacija susreću, ali ne očigledno. Oba pravca, odgonetanje i sastavljanje pitanja, angažuju divergentno mišljenje (proces generisanja asocijacija) i konvergentno mišljenje (prepoznavanje i izbor veze koja ih povezuje). Ova tehnika nije samo igra pogađanja; to je vežba u traženju zajedničkih osobina gde ih naizgled nema, i upravo ta vežba kreativno mišljenje pretvara u alat za rešavanje stvarnih problema.

Emotivna uključenost koju ovakva aktivnost stvara, uzbuđenje koje prati dobijanje ideja i put do odgovora, održava pažnju i saradnju kroz ceo proces, dok se u pozadini dešava mnogo više nego što nam se na prvi pogled čini. Dete vežba divergentno mišljenje dok generiše moguće asocijacije, i konvergentno dok ih upoređuje i traži presek. Radna memorija se aktivno koristi kako bi se paralelni lanci držali u mislima istovremeno, dok dugoročna memorija obezbeđuje materijal iz kog se asocijacije izvlače. Upravo ovakvo aktivno povezivanje usmereno je ka transferu znanja, procesu apstrakcije i primene naučenog u novim, različitim situacijama [1], što je u srži onoga što NTC naziva funkcionalnim znanjem.

Najvažnije od svega, dete sve ovo radi bez straha od pogrešnog odgovora. Dete na postavljeno pitanje o vitezu i rođendanu može da odgovori i sa „zmaj, auto, sok…“ i umesto podsmevanja, koje u drugim okolnostima među decom zna biti izraženo, bude oberučke prihvaćeno jer u datom kontekstu služi kao hvataljka za otvaranje novog lanca asocijacija. Dr Ranko Rajović, osnivač NTC sistema podrške razvoju deteta, često kaže da su danas najskuplje upravo ideje, jer ih je sve manje. Ovaj stav verno se ogleda i u NTC učionici. Svaka ideja je vredna, a ne greška koju treba ispraviti. Takva polazna tačka detetu daje slobodu da neopterećeno razmišlja, da se javlja, sluša druge, nadovezuje se na njihove ideje i pokuša iznova. Učenje koje se pritom desi je na neki način usputno jer se dete nije bavilo učenjem kao aktivnošću, već se igralo. Učenje kroz igru (tzv. play-based learning) je neprocenjiva snaga ove, ali i drugih NTC tehnika učenja.

NTC tehnike učenja

Pored paralelnih asocijacija, u okviru NTC sistema koristi se više različitih tehnika učenja: NTC šifre, skrivene reči, nelogične priče i slikovno-asocijativni prikaz. Svaka ima svoju specifičnu svrhu, ali cilj im je zajednički: podsticanje dece da razmišljaju, što u NTC rečniku znači: razumevanje, povezivanje i primena ideja, tj. korišćenje postojećih znanja za formiranje novih rešenja. Sve ovo služi razvoju funkcionalnog znanja. Put do odgovora, ne sam odgovor, je ono što ga neguje. Da je neko odmah odgovorio „helijum!“ ne bi bilo onih dragocenih par minuta u kojima se dečji mozak upinje da izlista sva svojstva zadatih pojmova, analizira i testira njihovu vezu. NTC pristup polazi od detetovog neposrednog okruženja i iskustva, koristeći ono što mu je poznato iz svakodnevnog života, vrtića i škole, kako bi ga podstakao na aktivno povezivanje i razmišljanje.

Kako bez papira i olovke?

NTC tehnike razvijene su, između ostalog, i kao odgovor na jedan od velikih izazova savremenog obrazovanja: deca su često opterećena učenjem napamet, tzv. reproduktivnim učenjem. Često se čini da razvoj sposobnosti poput razumevanja, povezivanja i primene znanja ostaje u drugom planu. Upravo su ove sposobnosti u središtu međunarodnih procena poput PISA testiranja, koje ne procenjuje samo šta su učenici naučili, već i koliko to znanje umeju da primene. A rezultati PISA testova već dugi niz godina pokazuju pad prosečnih postignuća u matematici, čitanju i prirodnim naukama [2].

Za razliku od tradicionalnih pristupa učenju koji se oslanjaju na zapisivanje ili vizuelne tragove, NTC tehnike zasnivaju se na mentalnoj manipulaciji informacijama. Drugim rečima, dete mora da „drži“ informacije u mislima i njima barata. Papir i olovka mogu biti značajni kognitivni oslonac i to je odlično, ako želimo da vežbamo mentalni kapacitet, treba znati da ova pomagala na neki način preuzimaju deo mentalne obrade. Iz tog razloga, mnoge NTC tehnike namerno ih isključuju iz procesa rešavanja, kako bi dete moralo mentalno da drži, poveže i transformiše informacije. Ovakav način rada onemogućava pasivno prepoznavanje i zahteva aktivnu obradu informacija i njihovo povezivanje.

Imati znanje je jedno. Mogućnost da to znanje bude primenjeno se ne podrazumava i ne odvija se automatski. Pasivno primanje informacija može da oteža dublje razumevanje i prenošenje naučenog u nove situacije. S druge strane, adekvatno usmeravanje i pristup odraslog (kao što smo videli u primeru sa početka teksta) olakšava taj proces [3]. Upravo je taj transfer znanja (primena  naučenog u novim, različitim situacijama),  preduslov za ono što NTC naziva funkcionalnim znanjem. NTC tehnike, poput paralelnih asocijacija, neguju upravo taj put: kroz aktivno povezivanje, produbljivanje i testiranje ideja, dete gradi znanje koje ume da prenese i van konteksta u kome ga je steklo.

 „Hoćemo još!“

Za kraj, vratimo se u učionicu. Zamislimo da se na ovom času uče gradovi Srbije (ili države Afrike, reke Azije…). Sećate se sigurno tog osnovnoškolskog bubanja. Zamislimo sledeću scenu:

Učiteljica postavlja pitanje „U kom gradu Srbije se krije jedna ptica koja peva dok leti?“ (primer tehnike skrivenih reči). Ako je geografski predeo nepoznat, dozvoljen je i atlas. Deca ga otvaraju u potrazi za gradovima u kojima su se sakrile ptice. Ako se dovoljno uživite, možete skoro opipati razigranost i ushićenost u učionici dok potraga traje. Dete uči i ponavlja, a zapravo se igra. Dok se do odgovora ne dođe, razred će i uzduž i popreko obraditi sve ptice i njihova svojstva i proći kroz imena većine gradova Srbije. Sam odgovor Kru-ŠEVA-c doneće veliko oduševljenje, ali već sledećeg momenta verovatno će se čuti „Hoćemo još!“ Upravo je ovo atmosfera u učionici kojoj težimo i način na koji želimo da ih učimo.

Pišu: Iva Rajović i Natalija Kokotović

Izvori:

[1] Perkins DN, Salomon G. Transfer of learning. In: Husén T, Postlethwaite TN, editors. The international encyclopedia of education. 2nd ed. Oxford: Pergamon Press; 1992.

[2] OECD. PISA 2022 results. Volume I: The state of learning and equity in education. Paris: OECD Publishing; 2023. doi:10.1787/53f23881-en.

[3] Keen R. The development of problem solving in young children: a critical cognitive skill. Annu Rev Psychol. 2011;62:1–21. doi: 10.1146/annurev.psych.031809.130730.