Tokom gostovanja u emisiji “150 minuta” na Prvoj TV, doktor Ranko Rajović govorio je o značaju pokreta za razvoj dečjih kognitivnih funkcija.

Veliki broj ljudi na društvenim mrežama hvali vaš način podučavanja dece – NTC sistem učenja, odnosno razvijanje moždanih vijuga od malih nogu kroz igru. Mozgalice, asocijacije, skrivene reči samo su neki od načina da predavači pokrenu maštu dece i njihovu zainteresovanost za bitne stvari koje su im neretko dosadne. Jesu li roditelji zahtevni? Da li dobre ocene utiču na decu, da li su dobre ocene danas merilo znanja?

“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto učenika u Engleskoj uzima ili je uzimalo lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, tako da smo na neki način počeli da drogiramo decu kako bi nas slušala u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju.

Učenje u prirodi – NTC kamp

“Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčešće pitaju “Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i itelignentno?”. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju znanje u tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”

Da li vi pravite novu definiciju pameti? Da li je dete koje živi na selu, recimo, koje može već da čuva ovce i obavlja mnogo poslova, a uz to se školuje, samim tim po prirodi stvari manje pametno?

“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: Šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”

Fudbal uzbrdo i nizbrdo – NTC kamp

Šta znači priroda u razvoju dečjeg organizma?

“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga preskoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva; šuma, park, trčanje, skakanje…”

Sve više roditelja se žali kako njihova deca ne mogu da zaspu.

“Čovek je živo biće stvoreno za kretanje i njegov mozak se razvija u pokretu, najviše od 2. do 5. godine. Biologija je detetu u tom periodu dala ogromnu energiju, da se kreće i koristi mozak. Ako toga nema, kako će ono potrošiti toliku ogromnu energiju? Svaki vlasnik psa zna da pse morate šetati da bi mirno spavali. Isto je i sa decom. REM faza sna izuzetno je važna za formiranje nervnih struktura. Šta smo uradili ako pomerimo spavanje? Remeti se REM faza. Ona se nadoknadi u drugoj polovini noći, ali to već nije prirodna evolucija, nije isti kvalitet sna.”

Kada se deca penju na drveće, na primer, roditelji često osećaju strah da se ne povrede. Da li ih treba zaustavljati?

“Decu morate da pustite, da bi znala šta mogu. Mi čak i svim našim pitanjima ne dajemo gotova rešenja – oni ih sami traže, a za to vreme misle. Moramo da učimo decu da misle, oni tako najlakše uče informacije.”

Mnoga deca su naročito aktivna u vreme praznika. Nažalost, na ovu besparicu roditelji često nemaju mogućnost da ih negde izvedu. Šta raditi za praznike?

“Detetu je svaki dan praznik. Dete svaki dan skače sa fotelje na fotelju, sa fotelje na kauč, mora svaki dan da se kreće. Može i da koristi kompjuter i gleda televiziju, to nije zabranjeno, ali deca treba i da skaču. Napravite u stanu sitnice koje će omogućiti razvoj dece kroz pokret. Stavite ispod tepiha dve grančice, dva kamena, dva kestena, možda će da gazi po predmetima ili da ih izbegava. Nacrtajte na papiru krugove, recite im da se do granica tih krugova ispod tepiha nalazi nešto i da će dobiti bodove kad god pogodi gde je predmet. Dete reši zadatak, a onda kaže ‘Hoću još jednom’. Za pet dana stavite 7-8 stvari ispod tepiha. Kad dođu gosti, ono će već samo od njih tražiti da gaze preko tepiha, da i oni sami učestvuju u igri. To su ti testovi koje mi primenjujemo. Ili možete da razapnete paukovu mrežu preko vrata i tražite od deteta da dođe da vas uplaši – deca mnogo vole da plaše roditelje. Na mrežu okačite zvončiće, pa će se čuti kada dete prođe. Sledeći put će pokušati da je izbegne da bi vas uplašilo, razmišljaće o tome kako da reši problem.”

Izvor: TV Prva