NTC društvene igre

Kada pažnja odskakuće

Beba u stomaku ne zna za tišinu: otkucaji srca, šum krvi, krčanje creva, mamin glas. Sve dok se ne rodi, njen svet prožet je zvukom. Kada jednom iskusi tišinu, zvuk se odjednom više ne podrazumeva: dobija novo značenje jer sada postoji iskustvo njegovog odsustva.

Nešto slično dogodilo se s ljudskom pažnjom, kompleksnom kognitivnom funkcijom i našim prozorom u svet, početkom 21. veka. Iako je pažnja bila dobro izučen i veoma složen pojam, jedan njen kvalitet naprosto se podrazumevao: dubina. Sve dok nije. Početkom 21. veka došlo je do globalne digitalizacije. Upotreba ekrana više nije bila vezana za jedno mesto u kući, već smo ekrane počeli da nosimo svuda sa sobom. Ova promena, polako, ali sigurno, počela je da se odražava na način na koji se naša pažnja ispoljava, što je posebno značajno kada govorimo o deci. Postajalo je sve jasnije koliko pažnja može biti površna i „skakati“ s jedne mete na drugu. Već 2007. godine teoretičarka književnosti i medija Keterin Hejls imenovala je nešto što je, posebno u obrazovnom svetu, oduvek bilo tu: duboka pažnja.  

Duboka pažnja predstavlja mogućnost usredsređenosti na jedan tok informacija tokom dužeg vremenskog perioda [1]. Radi se pre o navici mozga, tj. načinu na koji on funkcioniše, nego o nečemu što svesno možemo da izaberemo i zato ju je Hejls opisala kao kognitivni stil. Potencijalna promena o kojoj je već tada polemisala ticala se generacijskog pomaka našeg kognitivnog stila, sa duboke pažnje na njen polaritet, hiperpažnju. Hiperpažnju karakteriše brzo prebacivanje fokusa između različitih zadataka, preferiranje višestrukih tokova informacija, potreba za visokim nivoom stimulacije i niska tolerancija na dosada [1]. Zvuči poznato?

Ne možemo govoriti o tome koji stil je „bolji“ u apsolutnom smislu, jer svaki može biti koristan i adaptivan u određenom kontekstu i okruženju. Ipak, ono što postaje jasno je da nam današnje okruženje pruža mnogo prilika za visoku stimulaciju i brzo prebacivanje fokusa, dok je prostora unutar kog postaje moguće dostići i održati duboku pažnju sve manje.

NTC sistem podrške razvoju deteta (NTC sistem), koji je nastajao početkom 21. veka, u vreme kada se ubrzano odvijala digitalizacija, već u svojim počecima je prepoznao vrednost aktivnog negovanja duboke pažnje kod dece u sve bržem i stimulativnom okruženju. Ceo jedan segment radionica bio je izgrađen oko duboke pažnje, koja je prestala da se podrazumeva, već ju je bilo potrebno „vežbati“.

Danas znamo da se jedna od ključnih dimenzija duboke pažnje, sposobnost održavanja pažnje tokom vremena, u stručnoj literaturi poznata kao održavana pažnja (eng. sustained attention), povezuje sa boljim postignućem na standardizovanim školskim testovima [2].

NTC društvene igre i duboka pažnja

Igre koje su služile toj svrsi su nastajale korak po korak, iz radionice u radionicu, iz ciklusa u ciklus. Prvobitne ideje proveravale su se i menjale kroz stotine radionica, sa iskusnim NTC predavačima i sa decom kao najvažnijim žirijem, sve dok iz njih nisu nastale igre koje danas jednim imenom zovemo NTC društvene igre.

Svojom složenošću i načinom igre, one uvode decu u stanje potpune uključenosti. Traže strpljenje, samoregulaciju, zadržavanje pažnje, planiranje i visok nivo koncentracije. NTC društvene igre predstavljaju na neki način reljef čitavog NTC sistema. Svaka igra ima drugačije težište, ali su u svakoj utkani pristup i filozofija NTC sistema. Igre koje su postale klasici NTC radionica vremenom su dobile i svoje zvanično mesto u NTC svetu.

Šah je igra koja vekovima važi za aktivnost koja zahteva duboko mentalno zadubljivanje, od igrača zahteva praćenje, predviđanje, planiranje, strateško razmišljanje i strpljenje. Jedna je od retkih igara koja zahteva da razmišljamo i predviđamo nekoliko poteza unapred.

NTC verzija ove igre Bez straha do šaha zadržava sve to, ali je mnogo kraćeg formata sa jednostavnijim pravilima, čineći je pristupačnom i interesantnom i deci, posebno predškolcima. Dovoljno je jednostavna da se brzo razume, a dovoljno složena da održava pažnju tokom cele partije. Ova igra postala je neizostavan deo NTC radionica jer je jedna od onih zbog kojih deca ne žele da se radionica završi. Scena koju predavači opaze je gotovo univerzalna: dve glavice udubljene u tablu, figurice i sličice, iščekivanje koje u položaju tela može da se oseti. Ono što je do pre par minuta bila distrakcija, žamor, škripanje stolice, sirena ispred prozora, nestaje. Um je u tišini, u dubini. Celokupan fokus je na tabli. Svaki protivnikov pokret pomno se iščekuje i prati, planira se i reorganizuje već dok njegovi prsti posežu za figuricom.

Kad smo već kod protivnika, dotaknimo se još i takmičarskog elementa koji je prisutan u svim NTC društvenim igrama. Takmičenje može pokrenuti različite vrste motivacije: od želje za pobedom i poređenjem sa drugima do uživanja u izazovu i pomeranju sopstvenih granica. Potreba da napredujemo, proveravamo svoje sposobnosti i poredimo ih sa drugima duboko je ukorenjena u našim sistemima motivacije, a igra je jedan od najprirodnijih načina na koji je dete ispoljava. Praksa na radionicama pokazuje da prijateljsko takmičenje i zanimljiva igra često dodatno pojačavaju angažovanost dece. U NTC igrama takmičenje nije cilj samo po sebi, niti se svodi samo na želju da se pobedi drugi, već podstiče dete da pomeri sopstvene granice. „Danas mogu više nego juče!“ Tako postavljeno, takmičenje može postati prirodan pokretač dečje motivacije i otvoriti vrata dubokoj pažnji.

Društvenom igrom do učenja

Na početku smo videli da je sposobnost održavanja pažnje tokom vremena povezana sa školskim postignućem. Iako ova veza ne čudi jer nas odmah vraća poznatoj vodenici „mora se zagrejati stolica“, postoji još jedna značajna nijansa. Duboka pažnja nije samo preduslov za učenje, nešto što služi „zagrevanju stolice“, već može biti i kapija koja, kada je otvorena, omogućava spontano učenje, dok je detetu nešto drugo cilj.

Uzmimo Menjažu za primer. Motivisano željom da što pre odgonetne životinju i osvoji poen, dete je uronjeno u igru. Svakim novim pitanjem i svakom novom karticom upoznaje životinjske vrste, njihove osobine, staništa, kontinente, klime, države, zastave, nazive na stranim jezicima, figurativna poređenja… Sa lakoćom usvaja kompleksne pojmove jer u datom kontekstu ti pojmovi su DEO IGRE, ne deo lekcije koju treba savladati. Visoko je motivisano da upije svaku informaciju, jer bi mu možda baš ona mogla biti neophodna već pri sledećem pitanju. Ovo usvajanje se ne odvija površno, kako to može biti kada je pamćenje informacija cilj samo po sebi, već skoro istog trenutka postaje deo mreže, informacija koju dete mora da umesti u svoju mrežu znanja kako bi moglo ponovo da je pronađe, poveže i primeni. Kroz to, istovremeno podstiče asocijativno mišljenje i razvoj funkcionalnog znanja, što je u osnovi svake NTC tehnike i igre.

Slično, igrajući Množilicu, dete računa zato što želi da dođe do rešenja i bude uspešno u igri, ponavljajući tablicu množenja, ne kao mukotrpan domaći zadatak i aktivnost bez njemu jasnog cilja, već sa veoma jasnim ciljem i motivacijom: pobediti u igri!

Već iz ovih nekoliko primera da se videti da, iako svaka igra ima drugačije težište i potencijalno je primenjiva za sticanje različitih znanja, ima istu srž: da kroz buđenje duboke pažnje i motivisanosti, spontano uvede dete u proces aktivnog učenja i kako bi to dr Ranko Rajović slikovito opisao: „Dete uči, a ni ne zna da uči.“

Pišu: Iva Rajović i Natalija Kokotović

Izvori:

[1] Hayles NK. Hyper and deep attention: the generational divide in cognitive modes. Profession. 2007:187–199.

[2] Gallen CL, Schaerlaeken S, Younger JW, Project iLEAD Consortium, Anguera JA, Gazzaley A. Contribution of sustained attention abilities to real-world academic skills in children. Sci Rep. 2023;13:2673. doi: 10.1038/s41598-023-29427-w.