Ranko Rajović: Granice detinjstva – deca bez tolerancije i kakav ih život čeka

Pitanje je kako će naša deca funkcionisati za 5 do 10 godina, kako će se snalaziti u okruženju koje se brzo menja, ako nisu savladali osnovne socijalne veštine.

Često sam išao da decom na Frušku Goru, uvek je bilo nekih zanimacija, beru se visibabe, organizujemo razna takmičenja, kao što je na primer trka ili skok u dalj. Deca vole da se takmiče, ali vole i kad odrasli njihovo takmičenje ozbiljno shvate i ulože trud da sve bude pravično. Tako smo recimo pravili zajedničke dogovore da dete koje je mlađe dobije par koraka prednosti. Važno je da deca sama osmisle svoje vreme i da tako razvijaju svoju maštu. Nažalost, sve češće roditelji im skoro u potpunosti organizuju vreme, tako da jedan važan segment razvoja izostaje. Recimo, kada posle škole idu na balet, engleski, likovno, bazen, nema mesta mašti i kreativnosti. Isto tako je i kad im omogućimo pristup ekranima u raznim oblicima. Kada osmišljavamo detetu vreme, ali i kada mu dozvolimo prekomerno korišćenje novih tehnologija, eliminišemo dosadu, maštu, razmišljanje, povezivanje, tj. važne faktore razvoja deteta. Jedan on najčešćih problema su nove tehnologije.

Koristimo Facebook i Instagram, navikli smo da  je sve odmah dostupno. Informacije nikad nisu tako brzo stizale do nas. Nervoza već počinje ako je kompjuter malo sporiji ili je slab internet. Svoj život pokazujemo svima u savršenom svetlu i izgleda da svi su srećni. Život je fenomenalan iako je sve više usamljenih i depresivnih ljudi, ali nažalost i dece. Okruženje postaje virtuelno, izostaje važan segment razvoja, javlja se nova generacija dece sa hiperpažnjom i niskim samopouzdanjem, ali to nije njihova krivica. Znamo da se upotrebom telefona oslobađa dopamin, npr. kad čekamo važnu poruku od prijatelja, oslobađa se dopamin, kada poruka ili pohvala (lajk) stigne onda nas preplave hormoni sreće. Deca broje lajkove, proveravaju ko je video njihovu objavu, priču, komentar, novu fotografiju… Trauma je kad stignu negativni komentari ili kada ih neko obriše iz svoje liste prijatelja.

Prijateljstva su površna, deca se ponašaju kao da mogu sve da zamene

Dopamin je ista ona supstanca koja neke ljude čini da se osećaju dobro dok piju, puše i kockaju se. Drugim rečima, stvara zavisnost. Imamo starosnu granicu za upotrebu cigareta, alkohola i kocke, ali ne i za društvene mreže? To je kao da otvorimo tinejdžerima orman sa alkoholom i kažemo kad se osećaš loše samo se posluži. Deca danas, kada su u problemu, traže dozu dopamina na telefonu umesto da popričaju sa prijateljem. Prijateljstva su površna, deca se ponašaju kao da mogu sve da zamene, kupe i „započnu novu igricu“, sve kratko traje, isto kao i u virtuelnom svetu gde se informacije brzo smenjuju, pa i mozak počinje tako da funkcioniše. Ne mogu da računaju na svoje prijatelje, mogu da očekuju da će prijatelj otkazati druženje ukoliko mu iskrsne bolja ponuda. Ne izgrađuju duboke odnose i još gore, nemaju sistem za borbu protiv stresa. Kad se to desi, loše se osećaju, ali ne okreću se osobi nego sve češće novoj tehnologiji. Pitanje je kako će naša deca funkcionisati za 5 do 10 godina, kako će se snalaziti u okruženju koje se brzo menja, ako nisu savladali osnovne socijalne veštine.

Šta je rešenje? Smanjiti pristup novim tehnologijama i obavezno dva sata pre spavanja ne koristiti mobilni telefon, jer plava svetlost blokira rad epifize (mali organ u mozgu koji je važan za imunitet i sazrevanje mozga), omogućiti detetu da ima svoje vreme (preporučujemo Dečji sat drugačije kuca, a posebno voditi računa o slobodnoj igru, kada dete ili grupa dece sama osmišljavaju igre i aktivnosti (naravno bez mobilnih telefona).

Leto bez telefona

Mi smo u NTC programu osmislili program za letnje kampove, gde deca uzrasta od 5 do 12 godina, provode vreme bez telefona. Naravno, osmislili smo aktivnosti, tako da ni ne pomišljaju na telefon, jer ceo koncept NTC programa je igra, tj. učenje, razmišljanje, povezivanje, snalaženje i donošenje odluka, tako da deca nemaju kad ni da pomisle na telefon ili neku aplikaciju koju su svakodnevno koristili kod kuće. Kada u toku dana nemamo radionicu, tj. kad imaju slobodno vreme, niko i ne pomisli na telefon.

Tako je nastala i priča Zekine krtice, koju smo objavili na NTC kampu na Durmitoru, a to je dobra poruka za roditelje (iako je oni znaju, ali potrebno je to često ponavljati) – pustite decu da sami organizuju svoju igru, da isprobavaju svoje granice, da sarađuju, zajednički nalaze rešenja. U takvoj igri niko od dece i ne pita gde mu je telefon ili tablet. Roditelji jedino moraju da obezbede sigurno okruženje i tako svedu mogućnost povrede na minimum. I sreći nema kraja.

 

 

Zekine krtice

Napravili smo pauzu za predavače i deci dali slobodno pola sata. Dok smo se okrenuli, deca su na livadi za manje od deset minuta raskopala krtičnjak, donela pet flaša vode da lakše raskopaju kanale koje su krtice napravile i bili uvaljani u blato do laktova.

Kada deca nešto pokvare ili naprave štetu, treba da nauče i da isprave svoju grešku. Već pomenuti čika Zeko nije mogao da dođe sebi od zloupotrebe njegove livade koju je ustupio kao igralište deci iz obližnjeg hotela Javorovača. Inače, livada tokom zime služi i za skijanje tako da nije ni pomišljao da neko može na ovaj način da je koristi. Moguće je, da je njemu u glavi prolazila misao “Šta bi bilo da je bio pet dana odsutan i da su deca nastavila da traže krtice?!”

Ubrzo je došao i vlasnik tek pokošene livade, čika Zeko. Malo je reći da je bio u šoku. Nije znao ni šta da pita, nemo je gledao u iskopane kanale na livadi, verovatno se suzdržavajući da ne kaže nešto nepristojno. Glavni tragač krtica Aleksa, objasnio je kako su se organizovali i da je bio plan da nađu krtice i da ih oteraju sa livade kako bi se čika Zeko manje nervirao zbog brojnih krtičnjaka. Čika Zeko je nekako je uspeo, koliko god je to bilo moguće, da suzdržano odgovori i rekao deci da su to njegove krtice i da ih ubuduće ne diraju.

Mi smo bili svesni da moramo nekako da sredimo ovu štetu, da deca nauče lekciju, ali i da pokažemo čika Zeki da ćemo ubuduće paziti na njegovu livadu. Dan kasnije od učinjene štete, odmah ujutro (posle doručka) pokucali smo na vrata i kad se čika Zeko pojavio na vratima ne znamo ko je bio više iznenađen – on ili deca. U čudu, gledajući tragače kartica, upitao je “Kojim dobrom?” Objasnili smo da želimo da sredimo oštećeni deo livade i čika Zeko je opet bio u šoku, ali ovaj put pozitivnom. Odobrovoljio se, pozvao nas u kuću, upoznao se sa svima, dao nam čokoladu, a NTC predavaču i sebi čašicu rakije. Objasnio je da na iskopane kanale mora da se stavi đubrivo, da je on to svakako planirao za dan ili dva kada bude lepše vreme. Inače kiša je od sinoć padala u manjim ili većim naletima non-stop. Ponudili smo da mi to odmah uradimo jer kiša ne pada čitavih deset minuta, pa da iskoristimo lepo vreme. Odveo nas je u štalu, dao nam lopatu i kolica i pokazao gde je đubrivo. Za našu gradsku decu ovo je bilo nešto potpuno novo jer stajsko đubrivo nikad nisu videli, a neki čak ni lopatu do tog momenta nisu držali u ruci. Prvi zamah u pokušaju da se zahvati đubrivo prošao je bezuspešno. Naime, izgledalo je kao da dečaci udaraju lopatom u stenu. Tada smo videli prvi put od kad smo ovde da se čika Zeko nasmejao. Uzeo je lopatu, pokazao tehniku i za desetak minuta napunili smo kolica.

Onaj koji nije tovario stajsko đubrivo ne zna o kakvom mirisu se radi. Dečaci nisu znali šta ih je snašlo, ali su završili preuzeti zadatak. Kolica je do livade dogurao Aleksa, a po izrazu lica možete videti kako izgleda jedno inače radosno i nasmejano dete obavijeno mirisom stajskog đubriva.

Da bi sve bilo komičnije i dramatičnije usput je opet počela da pada kiša. Čika Zeko je sve to ispratio s osmehom na licu, malo pomogao Aleksi i potom su zajedno popunili one kanale od pre dva dana i zakrpili oštećenu livadu. Za sređivanje oštećenog dela livade bilo je realno potrebno petnaest minuta, ali deci je bilo potrebno oko sat vremena. Mislimo da će ovih sat vremena pamtiti ceo život i da će im to biti jedna lepa uspomena i da su nešto korisno naučili. Posao roditelja, ali i svih nas koji radimo s decom je da deci pravimo lepe uspomene. Imamo puno lepih priča sa NTC kampova, održavamo ih svake godine u svim državama EX-YU, sa decom rade najbolji NTC predavači, a ovo leto imamo još nekoliko kampova u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Nažalost, moram upozoriti roditelje, da su počeli da se otvaraju neki kampovi koji se pozivaju na NTC, a koje mi nismo stručno odobrili niti proverili kvalitet i metode koje primenjuju.

NTC program je akreditovan i odobren program od strane ministarstva obrazovanja u 8 država Evrope, a u još 20-ak država sprovode ga obrazovne institucije ili se radi preko EU projekata. Za kraj leta, u većim NTC centrima biće organizovane radionice za pripremu učenika za polazak u školu. Tu se radi na igrama povezivanja, kombinovanja, koriste se poligoni gde u pokretu deca rešavaju neke lagane misaone zadatke, koristimo igre za podsticanje duboke pažnje: NTC šah, NTC tablić i Zeleno je više (nagrađene igre u okviru EU projekta Erasmus plus i na međunarodnim konferencijama).

Piše Ranko Rajović

Izvor: detinjarije.com

Ostavi komentar