Da li se rađamo kao tabula rasa koja tek čeka da bude ispisana ili smo od samog rođenja genetski programirani i zakalupljeni nasleđenim obrascima, pitanje je koje se u raznim oblicima od davnina postavljalo. Čak i danas, debata „nature versus nurture“ čini se da nije ništa manje aktuelna. Poznati engleski filozof, Džon Lok, rekao bi da je iskustvo ono što nas formira, dok je recimo Platon smatrao da je sve znanje prisutno na samom rođenju, a procesom učenja mi se zapravo samo prisećamo zanja koje već posedujemo. Pitanje ko je više u pravu je besmisleno jer jednostavnog odgovora naravno nema.
Već pogledom na jednojajčane blizance postaje nam jasna neprikosnovena uloga genetike u formiranju organizma, njegovih predispozicija, pa čak i karaktera same osobe. Međutim, ako ovi blizanci odrastu u potpuno različitim okruženjima, što je već nebrojeno puta zabeleženo, stvar se bitno menja. Dakle, koliko god nas geni određuju, radi se i dalje o mogućnostima – da li će se nešto ispoljiti ili neće i u kojoj meri. Ali kako okruženje može da utiče na nas? I da li naučeno i stečeno tokom života nestaje sa nama ili nastavlja da postoji kroz sledeće generacije?
Okolnosti pod kojima živimo i u kojima smo odrastali svakako utiču na kvalitet našeg života. Na primer odrastanje u teškoj nemaštini, izloženost neurotoksinima ili zapostavljanje u detinjstvu ostavljaju veliki trag i često imaju negativan uticaj na emocionalni i kognitivni razvoj deteta. Poznato istraživanje sprovedeno još 1997. godine je pokazalo da deca odrasla u domu za nezbrinute znatno kasne u u fizičkom i mentalnom razvoju, kao i da su sklonija ozbiljnijim infekcijama nego što je uobičajeno [1]. No, uticaj spoljašnjih faktora može da se sagleda i sa vedrije strane. Pa recimo, deca koja odrastu u dvojezičnoj sredini često pokazuju kognitivne prednosti u odnosu na svoje monolingvalne vršnjake. Ove prednosti se, pored jezičkih sposobnosti, odnose na sposobnosti održavanja i prilagođavanja pažnje, kreativnog rešavanja problema, povećane mentalne fleksibilnosti, kao i sagledavanja situacije na različite načine [2][3]. Lista mogućih faktora okoline i njihovih neposrednih uticaja bi mogla da se nastavi u nedogled jer sve što jesmo ili nismo, imamo ili nemamo direktno ili indirektno svodi se na svet koji nas okružuje.
Dugo se iskustvo roditelja i daljih predaka smatralo indirektnim vidom nasleđa, takozvano kulturno nasleđe. Pa tako, sve kroz šta je recimo deda prolazio u svom životu, okolnim uticajima kojima je bio izložen, iskustva, znanja, strahovi koje je stekao smatralo se da jedino mogu da utiču na potomstvo kroz kulturno nasleđe – komunikaciju i imitaciju. Međutim, naučnici koji se bave transgeneracijsko-epigenetskim nasleđivanjem uviđaju da situacija nije nimalo jednostavna i da postoje mnogi faktori koji utiču na kvalitet života pojedinca. Brojnim istraživanjima pokazano je da stečene osobine i način života jedne generacije mogu da rasvetle pojedine pojave u narednim generacijama.
Recimo, da li je moguće naslediti strah? Pokazno je da jeste. Naučnici na čelu sa Brajan Dijasom „istrenirali“ su grupu miševa da se boje mirisa cveta trešnje. Ovo su postigli učenjem putem uslovljavanja – svaki put kada bi miševi dobili blag elektrošok bili bi okruženi ovim mirisom. Ovo je, nimalo začuđujuće, nakon nekog vremena dovelo do toga da miševi ispoljavaju reakciju straha već na sam miris cveta trešnje. Interesantno je da su njihovi potomci, iako nikada izloženi ovom mirisu, postali uplašeni i anksiozni kada bi ga osetili [4]. Još interesantnije je to da je ovo ponašanje primećeno čak i kada su miševi bili začeti vantelesnom oplodnjom, što isključuje bilo kakvu mogućnost socijalnog učenja.
Kako stvari stoje kod ljudi? Koliko god osnovni biološki mehanizmi bili isti svim vrstama, i koliko god bilo moguće predvideti određene fiziološke mehanizme kod ljudi na osnovu znanja pridobijenog iz laboratorije sa životinjama, eksperimenti na ovom nivou svakako nisu dovoljni i bilo kakav zaključak bi bio preuranjen. Činjenica je da je kod ljudi malo teže sprovoditi eksperimente koji bi uključivali elektrošokove i stvaranje reakcije straha od najmlađih dana, što ne znači da na indirektan i retrospektivan način nije moguće steći neko razumevanje o naslednim pojavama i obrascima.
Davne 1985. primećeno je da potomci žrtava holokausta, iako mu sami nikada nisu bili izloženi, ispoljavaju simptome traume [5]. Nedavno su ove tvrdnje potvrđene i na nivou gena žrtava holokausta i njihovih potomaka [6]. Mnogo sveobuhvatnije i potananije istraživanje nam daje uvid u ovaj fascinantan fenomen transgeneracijskog nasleđivanja. Naučnici su analizirali zapise žetve jednog gradića u Švedskoj. Primetili su vezu između dostupnosti hrane u jednoj generaciji i stope dijabetesa i srčanih oboljenja u drugoj generaciji. Pokazano je da je dostupnost hrane kod dečaka između 9-12 godine u direktnoj korelaciji sa životnim vekom njegovih unuka – unuci onih kojima je hrana bila nedostupna u periodu pre puberteta imali su mnogo manje šanse za oboljevanje od srčanih i šećernih bolesti [7], dok je kod ženskih osoba pokazan suprotan efekat [8]. Iako samo istraživanje pokazuje zapanjujuće rezultate, ne smemo da izgubimo iz vida to da ovde pričamo o naglim i velikim promenama dostupnosti hrane, te da nema smisla ove rezultati stavljati u kontekst našeg svakodnevnog života.
Šta za nas ova otkrića zapravo znače? Možemo li bar malo mudrosti iz njih da izvučemo? Iako još mnogo toga ostaje da bude otkriveno i rasvetljeno, imamo dovoljno znanja da naš život sagledamo iz šire perspektive. Jer nismo usamljenici u okeanu vremena i prostora, već se prožimamo sa okolnostima i životima, daleko van našeg domašaja. Iako nam je samim rođenjem mnogo toga dato, moramo češće da se prisetimo da za stvaranje okolnosti i budućnosti kakve želimo, jedino aktivnim učešćem u životu možemo nešto promeniti. Vladeta Jerotić često kaže: „Čovek je dat i zadat“ . Dakle čovek je dat prirodom, okolnostima, nasleđem, ali je i zadat. Sebi od sebe zadat. Najlakše je okriviti, i prepustiti odgovornost drugima, čak i onima koji više ne postoje… Iako se u nama prepliću nasleđa predaka i našim životom nagomilana iskustva, odgovornost je i dalje na nama jer mogućnost izbora je ono što nam uvek preostaje. Sve i da smo ništa više do gomile neurona kao što kaže Francis Krik ili kako bi Ričard Dokins rekao mašine koja prenose gene, okruženje nas, čini se, drastično oblikuje. A ko je onaj koji bira okruženje? I čije okruženje vi birate?
Autor teksta: Iva Rajović
Nije li interesantno da deca prihvataju sve igračke ukoliko se one uklapaju u njihovu igru? Kako to da se ne pobune kada ih neko odrasliji preusmeri na igru koju smatra „adekvatnijom“? U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Tu smo da deci ponudimo sve mogućnosti. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike.
U svetlu burnih društvenih promena koje u velikoj meri igraju ulogu u dečijem razvoju nije retkost čuti da „nikad nije bilo teže podučavati“, da su „ova deca danas čudo“ i da je „sve bilo drugačije kada smo mi bili klinci“. Da, istina je da se vremena brzo menjaju, pogotovo ako se promene posmatraju kroz prizmu detetovog sveta: menjaju se dečije igre i pitanja, interesovanja, način pokazivanja emocija i stavova, stilovi i kanali komuniciranja, dečiji motivi, navike i mnogo toga još. Naravno, ovo nije ni približno iscrpna lista psihosocijalnih aspekata koji se menjaju. Svako od vas će je uspešno dopuniti posmatrajući decu oko sebe. U svemu ovome nije dovoljna konstatacija, već je mnogo veći izazov za svakog ko vaspitava/podučava decu zapravo savladavanje načina na koje je moguće nositi se sa postojećim i nadolazećim promenama.
Počinje igra!
Kada je reč o dečijoj igri, veoma je interesantno posmatrati načine na koje je deca iniciraju, kako raspodeljuju uloge i kako određene pojmove i procese „pune značenjem“ tokom igre. Dok se dečija igra odvija u prisustvu odraslih, na svakom koraku se mogu čuti njihovi različiti komentari, njihova odobravanja ili neodobravanja, čuđenja i pohvale. Pod tim se smatra da se odvija jedan vid učenja, i to socijalnog učenja ili učenja po modelu, izuzetno bitnog za izgradnju slike o sebi i svetu. Upravo načini započinjanja i konkretna realizacija igranja, posezanje za igračkama ili odabir „ekipe za igru“ nisu uvek detetov slobodni izbor. Tu se očitavaju roditeljski sistemi vrednosti, porodični i bračni odnosi, pa i prioriteti društva u kom dete odrasta. Uticaj medija. Dominantni motivi deci bliskih osoba. Stereotipi. Jasno je da je čitavo društvo važno za razvoj dečije igre. Iz društva potiču glavni faktori koji su zaslužni za socijalizaciju svakog deteta (a među njima najvažniji porodica, a potom škola, vršnjačka grupa, mediji i tako dalje). U tom smislu je dečija igra, između ostalog, odraz socijalnih uticaja. Recimo, pitanje „ženskih“ i „muških“ igara nije prisutno od juče. Apsolutno sve odrasle osobe koje ulaze u interakciju sa detetom su u najmanju ruku delegati društvenog konteksta u kom žive, a to znači da neposredno pred dete iznose kako lične stavove i očekivanja od dečaka i devojčica, poglede na determinisane slobode i ograničenja unutar rodnih uloga, tako i opšte vrednosti i norme jedne sredine o razvoju detetovog identiteta. Na primer, za jednog dečaka je veoma poželjno da se zainteresuje za rasklapanje i popravljanje različitih igračaka, za sportove i akciju na otvorenom, gradnju od kocaka i za korišćenje igračaka-vozila. Sa druge strane, devojčicu je teško zamisliti nezainteresovanu za lutke i igračke-bebe u kolicima, za ples, slikanje i rukotvorine različitih vrsta, staranje o igračkama-ljubimcima i tome slično. Ovde je važno najpre razumeti kompleksnost procesa vaspitanja i podizanja uopšte. Uputno je smatrati socijalno učenje na relaciji dete-roditelj odgovornim za vaspitanje u tom smislu, ali ne izostaviti ličnost roditelja, njihove odnose sa roditeljima, biološke/genetske predispozicije i deteta i odraslih i niz drugih faktora. Deca dobijaju povratnu informaciju od odraslih (bilo da je upućena direktno ili indirektno) da određena aktivnost jeste ili nije „za njih“. Nije reč o postavljanju uzrasnih ili ograničenja koja su shodna situaciji, već o ograničenjima definisanim samo na osnovu pripadnosti populaciji devojčica ili populaciji dečaka. Ponekad se ide i toliko daleko da se taj uticaj manifestuje kroz kontrolu nad igrovnim aktivnostima i nametanje alternativne igre („Sine, pa nemoj to, to je za devojčice. Ajde uzmi ovaj traktor i bager, pa ćemo mi momci da punimo ovde peskom.“). Dete je dobilo informaciju. Ili, primera radi: „Nemoj se ljutiti što te ne puštaju, draga. Neka ih, oni su dečaci. Oni vole da trče i da šutiraju.“ Dete je dobilo informaciju. Svakako da je uzročno-posledičnu vezu teško, pa i nemoguće ovako definisati, ali jedno je sigurno: socijalno učenje je važan, ali ne i jedini faktor koji objašnjava načine (ali i ishode!) vaspitanja koje će biti manje ili više u skladu sa polom deteta (Podsećanja radi, pol je pojam koji se odnosi na biološku kategoriju i dete ga dobija rođenjem, dok se rod odnosi na socijalnu kategoriju i izgrađuje se iskustvima, učenjem, praksama socijalizacije itd.).
Da ti kažem šta je za tebe!
Česte, skoro tipične situacije u praksi predškolskih ustanova zgodne za razgovor o ovoj temi tiču se korišćenja igračaka i aktivnosti vezanih za njih. Dečije aktivnosti koje obuhvataju ulepšavanje, kuvanje, brigu o drugim bićima i slične, su većinom namenjene devojčicama. Pojedina deca čak percipiraju da postoji „muški“ i „ženski“ kutak u zajedničkom prostoru. Prepoznaju to i u prodavnicama igračaka. Dečaci uglavnom imaju opcije da odaberu nešto iz spektra igračaka koje su vezane za avanturu, istraživanje, spašavanje drugih ili sport. Devojčicama te opcije nisu ponuđene u istoj meri. Vidite, nije samo stvar u tome što decenijama odrasli upućuju decu na igračke za detetov rod, nego i u tome što nijednog trenutka ne ponude detetu alternativu, izbor „onog drugog“. Roditelji i vaspitači/ce su upravo tu da kažu da je svaka igračka za sve. Lutkama, kockama i vozilima na slične ili pak, različite načine, u zavisnosti od interesovanja, mogu da se igraju i dečaci i devojčice, to je sasvim jasno, ali deca to tokom razvoja neće spoznati ukoliko im neko od odraslih modela to ne ponudi. Deca na ranom uzrastu nemaju kapacitet da osveste da je svaka igračka za njih i da mogu da odaberu bilo šta, iako pojedini odrasli veruju da deca to sama mogu. Na osnovu reakcija odraslih, a potom i vršnjaka/kinja dete vrši selekciju materijala za igru i načina igranja. Dovoljno je da neko devojčici kaže: „To je za dečake, uzmi nešto drugo.“ ili dečaku, uz osmeh: „Nećeš valjda time da se igraš, pa ti si dečak!“ Isticanje rodnog identiteta ponekad se svodi na ograničavanje realizacije započete igre, a kod dece ovog uzrasta je neretko zastupljeno i kod kuće i vrtiću. Uloga odrasle osobe je da prati i moderira igru (da posreduje, blago interveniše i premošćava jaz), pogotovo ako dođe do sukoba zbog rodnog pitanja i sigurnim koracima odvede do rešenja eventualnog konflikta. Zato je važno imati jasan stav o tome.
A kako drugačije?
Posledice ovakvog odnosa prema dečijoj igri nisu odmah vidljive. Dečaci i devojčice se retko bune, retko pokazuju nezadovoljstvo ili frustriranost zbog preusmeravanja na igru koja je očekivana za rod kom pripadaju jer ih ponekad vršnjačka grupa već čeka u započetoj aktivnosti. Treba samo da se pridruže. Čak i kada nije tako, navedeni primeri govore o tome da su odrasli spremni da budu partneri/ke u toj socijalno poželjnoj, očekivanoj vrsti igre. Posledice se javljaju naknadno, pri formiranju vrednosnog sistema. Predškolsko dete već vrednuje šta jeste za dečaka, a šta za devojčicu, čega da se kloni, a kojim aktivnostima da se pridružuje, kao i pri kakvoj vrsti organizacije sopstvenog vremena će biti pohvaljeno.
U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike. U tim aktivnostima se kriju važne poruke za kognitivni sistem svakog deteta, a među njima važnost asociranja, pokretljivosti i analiziranja rešenja. Ono što je takođe veoma bitno je rast samopouzdanja i oslobađanje deteta da se oproba u najrazličitijim aktivnostima. Odličan primer je i NTC u prirodi. Nema gotovih igračaka, nego deca sastavljaju nove predmete za igru od onoga što pronađu u okolini. Penju se na drvo, uz uzvišenja, preskaču i uče da se orijentišu prateći znakove na otvorenom. Isto tako, vežbaju da što preciznije slože kamenčiće po veličini ili boji, crtaju i računaju na kraju šumskog poligona. Rodni stereotipi ne razbijaju samo kroz razgovor sa decom i objašnjenja koja su ponekad upitna za razumevanje u predškolskom uzrastu, nego na aktivan način, kroz igru i svakodnevnu praksu, a što je najvažnije, u saradnji sa decom.
Svi, sve
Ovakav pristup temi nema za cilj da generalizuje ponašanje odraslih prema dečijoj igri, niti da osudi odrasle u celosti. Veoma je važno osvestiti koliko ograničenja na rodno stereotipnu igru utiču na razvoj dečije slike o sebi, komunikacije i odnosa sa svetom uopšte. Dužnost i obaveza odraslih je da učestvuju izgradnji deteta koje će se truditi da prevazilazi sebe, nudeći i devojčici i dečaku sve vrste igre, sve načine organizacije slobodnog vremena i sve opcije hobija, a kasnije i zanimanja. Odgovornost je zaista velika. Dobar početak je zato, ohrabriti svu decu u svim aktivnostima i nijednog trenutka ne izgubiti iz vida da je svaka igra u kojoj dete razvija neku veštinu i brže se osposobljava za određene aktivnosti i stiče nova iskustva, ustvari odlična igra. I za devojčice i za dečake.
Autor teksta: Tamara Kostić
Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.
Dr Ranko Rajović, stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece, magistar i doktor nauka iz oblasti neurofiziologije i fiziologije sporta, autor NTC programa koji se primenjuje u 20 država Evrope, saradnik UNICEF-a za rano obrazovanje, dobitnik nagrade svetske Mense za doprinos društvu u celini, predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru. Osnova NTC programa je primena neurofiziologije u pedagogiji i kreiranje metoda koje pomažu motorni i kognitivni razvoj deteta, a sve metode su kreirane u vidu igre. NTC centri postoje u 30 gradova bivše SFRJ i u njima se radi sa decom od 4 do 12 godina.
Pričajte sa svojom bebom kao da vas sve razume. Koristite svaku priliku da objasnite bebi šta se dešava oko vas, u parku, u stanu, u prodavnici, u šetnji… Iako ne zna da priča, to je stimulativno za razvoj mozga. Glas roditelja ne može zameniti TV program. Možete uz govor i da se sporazumevate i očima, pokretima rukom, telom, prstima i glavom, jer svaki način komunikacije je stimulativan za razvoj dečjeg mozga.
Ljudi su živa bića za kretanje. To je posebno važno za decu u razvoju i za njih je kretanje jedna od najvažnijih aktivnosti, jer kretanje pomaže razvoj mozga. Tako da roditelji moraju znati da je hodanje važno, a da je trčanje još važnije za razvoj ukupnih detetovih sposobnosti. Dete raspolaže ogromnom energijom, koja mu je biološki data za kretanje koje pozitivno utiče na razvoj važnih struktura mozga. Kretanjem ( hodanjem, skakanjem, prevrtanjem, trčanjem, penjanjem, valjanjem…) se stvaraju novi nervni putevi i dete se priprema sa život i stvara osnovu za pravilan razvoj kognitivnih funkcija.
Ne olakšavajmo im kada naiđu na prepreku. Dete koje puzi hoće da dohvati loptu, ali ima malu prepreku ispred sebe i počinje da plače. Uvek je bolje ohrabriti dete da savlada prepreku, nego da mu raščistimo put ili donesemo loptu.
Štititi decu je poželjno, ali prezaštićivanje je štetno. Mudrost roditeljstva je naći gde je granica. Dete koje prohodava pada, ali nemojte ga sprečiti da padne tako što ga ne puštate da hoda po gradskim ulicama, betonskim igralištima. Vodite ga u šumu, park, na plažu, na sneg… tamo može da padne, a da se ne povredi. Normalno je da dete u fazi prohodavanja pada, jer će tako naučiti da pada, ovladaće lakše kompleksnijim kretanjem što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti.
Ponekad mama misli da su tatine igre sa detetom besmislene, ponekad i opasne, ali i te igre mogu da pomognu razvoj deteta. Savet mamama: pustite tatu da se igra sa detetom, ali pazite da se ne zaigra i ne pretera. Samo neka to bude više u parku i šumi, nego za računarom. Tate moraju da znaju: tri sata sedenja za ekranom je nekoliko desetina hiljada pokreta manje, a detetov mozak se razvija u pokretu.
Period pre škole je najvažniji za razvoj mozga i glavni posao deteta je da se igra. Zaigrano dete ne čuje mamine pozive ”ručak je gotov” ili tatine ”idemo u park”. Dete je tada u posebnom stanju svesti, roditelji kažu ”isključeno”, a istina je suprotna – dete tada koristi najviše moždane funkcije, istražuje, otkriva jedan novi svet, razmišlja, povezuje i koncentracija je maksimalna.
Ponudimo detetu izazov, da napravi nešto što je malo komplikovanije od onoga što može. Možemo da mu pokažemo kako smo mi to napravili, pa neka pokuša. Ako ne želi, možemo i na drugi način da ga motivišemo, jer je poznato da deca često uče imitirajući odrasle. Možemo reći da je to igra za mamu i tatu i za velike, da to nije za njega. Većina dece reaguje tako što upravo to pokuša da uradi. To je fiziološki mehanizam koji daje detetu osećaj sreće i samopouzdanja, jer radi nešto što su roditelji mislili da ne može. Ali ako pokušamo da ga nateramo da to uradi, stvara se suprotan osećaj.
Potrebno je davati detetu podršku, pohvaliti njegove ideje, pričati o njima, a ne govorit: to je glupo, to nije pametno i slično…. Ako želi da uči o dinosaurusima, nemojte govoriti da je to glupo, da mu to nije potrebno, da su te životinje izumrle i da su nebitne za njegov život. Bolje nadjite knjige o dinosaurisima, male figurice, pogledajte na mapi sveta gde su živele pojedine vrste, kupite plastelin i pravite od toga male dinosauruse, donesite mahovinu i grančice, pomozite detetu da napravi mini park sa dinosaurisima koje će ponosno pokazivati kao svoje remek delo. Učinite dete da bude ponosno na sebe, razvijajte njegovo samopouzdanje, pravite mu lepe uspomene.
Učenje je igra. Dete najbolje nauči kada ne misli o učenju, nego kada je učenje deo igre. Poželjno je da proces učenja liči na igru i kad god je to moguće koristiti metode i igre, gde se uči usput. Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.
Reproduktivno učenje za mozak skoro i ne postoji. Najprimitivnije vrste uče tako što nešto ponove 100 puta i opet zaborave. A naš mozak ima ogromne kapacitete koje ne koristimo u klasičnom reproduktivnom učenju. Potrebno je korisiti metode koje uključuju te neiskoričćene kapacitete mozga za pamćenje i učenje.
Detetu u školi ne sme da bude dosadno, jer tada se učenje ne dogadja. Metode nastave moraju da budu interesantne, stimulativne, otkrivajuće, neočekivane i ponekad duhovite i nelogične. Učitelji koji mogu da organizuju takvu nastavu su izvor sreće i znanja decu.
Dovoljno slobode, da mogu da istražuju, da povezuju i razmišljaju, dobiju nove ideje, da do znanja dolaze sami i tako razviju svoju kreativnost. Naš posao je da im to omogućimo i ako je potrebno da ih motivišemo da nastave ako se obeshrabre i zastanu na tom putu.
Dete zna da trava ne raste do sunca, ali ako tako nacrta, pustite ga – neka trava raste do sunca na njegovom prelepom crtežu. Dete maštom otvara novi svet, uživa, prepušta se takvoj igri. Povezuje stvari koje nemaju mnogo smisla, ali deca zapravo takvim igrama stimulišu važne centre u mozgu koji su značajni za razvoj kreativnosti.
Učitelji su uvek bili važni u životu deteta, poseban autoritet i oslonac. Naučite decu da poštuju učitelje, tako što ćete ih i vi poštovati, uvažavati, poslušati, podržati. Učitelji su uvek bili i moraju i dalje biti autoritet, jer oni zajedno sa roditeljima prave okvir gde se dete bezbedno kreće, istražuje i uči. Dete može da izađe van tog okvira, ali ćemo ga vratiti, jer okvir je tu. Ako okvira nema, deca su u problemu, jer većina dece ne može sebi da napravi granicu.
I za kraj, važno je podučavati roditelje i ponavljati im važne stvari, jer zablude se dešavaju i roditeljske greške se ponekad teško popravljaju.
Preuzeto sa detinjarije.com
U našim školama se deca susreću sa mnoštvom strahova koji imaju izvor u previsokim očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika, u vršnjačkom nasilju, u odnosima sa autoritetima, u zahtevima koje društvo u celini postavlja pred dete… Ta lista je podugačka. U ovom tekstu će biti akcenat na jednom specifičnom, ali veoma čestom i među decom raširenom strahu.
“Dolazim u školu. Srce mi lupa kao ludo i znoj me obliva. Penjući se uz stepenice do naše učionice iz meni nepoznatog razloga u sebi ponavljam kako ne znam ništa i kako će mi se svi smejati ako pogrešim. Misliće da sam glup. Osramotiću se opet.”
O čemu se radi?
Ovako priča jedan dvanaestogodišnjak o tome kako se oseća i o čemu razmišlja dok se približava kabinetu za istoriju u kom upravo treba da se održi čas usmene provere. On ima strah od odgovaranja pred odeljenjem. Veliki broj dece različitih uzrasta ispoljava strah u situacijama javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja. Strah se ponekad manifestuje na svim časovima, a ponekad se vezuje samo za pojedine predmete. U najvećem broju slučajeva ima tri komponente. Prva podrazumeva sam doživljaj straha i lični uvid deteta u to da postoji osećanje koje ga u nekoj aktivnosti ometa. Druga je telesna komponenta. Često se manifestuje kroz pojačano znojenje, lupanje srca, crvenjenje pred drugima, a kod jakog straha i drhtanje. Treći sastavni deo je drugima vidljiv, podložan proceni i komentarisanju, a to je ponašanje. To kod dece (ali i kod odraslih) može da obuhvata smanjen učinak na nekoj aktivnosti/zadatku, nesigurno ponašanje ili pak izbegavanje da se neka aktivnost uopšte obavi. U tom smislu može da se javi drhtanje glasa, neuobičajeni pokreti ili nizanje reči bez ikakvog reda. Pored straha od situacija u kojima može doći do procene od strane drugih, detetu je posebno neprijatno viđenje sebe kao nekog osramoćenog ili manje vrednog. Taj uvid postaje sve izraženiji sa uzrastom deteta i može (ali ne mora) prerasti u iracionalan strah.
Da li je to jedini problem?
Strah od javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja, kao i iskazivanje svojih ideja se javlja zbog mogućnosti procene od strane vršnjaka i autoriteta, ali i jednostavno zbog samog prisustva drugih. Takav kontekst “otvara put” razmišljanju o negativnim posledicama od kojih je jedna od najbolnijih odbacivanje od strane vršnjaka. Odbačenost tog tipa uključuje smeh pojedinaca i grupe, ruganje, neprijatno imitiranje i tome slično. Upravo posledice takvih reakcija okoline postaju izvor intenzivnog straha i anksioznosti, pa neretko dolazi do izbegavanja tih situacija, odustajanje od javljanja i govorenja pred grupom, izmenjen kvalitet odgovora, i slično. Zašto? Zato što i mišljenje i ponašanje bivaju “obojeni” strahom. Dovoljno je svega nekoliko takvih neuspeha koji su praćeni neprijatnim komentarima i reakcijama vršnjaka da se stvore trema i strah, često praćeni strepnjom. To je primetno u slučaju jedne devojčice (10): “Ni ne javljam se na času. Neću. Zato što…nekako mislim da ću reći nešto što ne treba, a onda neću ništa da kažem. Bojim se da ne kažem nešto glupo…a onda, onda da mi se svi smeju.” Pojedina deca koja tako izveštavaju o sebi pomisle da je bolje da ni ne idu u školu. Moguće je da će ponekad namerno propustiti neki čas kako bi izbegli strah, neprijatno lupanje srca, osudu nastavnika i ismevanje vršnjaka, iako znaju da će to biti evidentirano kao neopravdani čas
Celokupan problem sa ovim strahom može da izraste u jedan uopšteniji, a to je strah od škole. On se javlja u kasnijem periodu i može da omete dalji razvoj ličnog identiteta.
Šta možemo da učinimo?
Dva su pitanja na koja treba obratiti pažnju. Jedno je: Kako prepoznati da se dete bori sa strahom? Ono što svaki nastavnik/učitelj i roditelj može da uradi jeste da prati dete i uviđa pomenute znake straha u manifestovanom ponašanju i eventualno, telesnom reagovanju. Nije neobično da deca sama kažu da se boje da govore pred drugom decom i upravo takav odnos treba sa detetom razvijati. Roditelj nema tu prednost da, kao nastavnik ili vršnjaci, prisustvuje naletu straha neposredno pred situaciju u kojoj će dete biti javno procenjivano, pa je veoma važno graditi odnos poverenja i komunicirati o problemima koji nastaju van porodičnog konteksta. Ako vaše dete dodatno i iznova uči i povrh preslišavanja, ako je nesigurno i gubi samopouzdanje neposredno pred usmenu proveru, ponudite razgovor i razumevanje. Nastavnici i učitelji imaju tu mogućnost da primete i procene jedan drugačiji skup ponašanja deteta u odnosu na roditelje. Ako dete naglo crveni, blago drhti ili pak, potpuno blokira pri javnom izlaganju, ako gleda dole ili pravi neuobičajene pokrete, to je alarm koji znači da je u pitanju strah. Na primer, može se desiti da deca u nižim razredima imaju strah pri čitanju naglas. Tada se takođe mogu primetiti različiti znaci straha koliko god se dete trudi da čita najbolje što ume. Može se desiti da se pojedina deca nikad ne javljaju u raspravama i diskusijama, kada treba reći svoju ideju. Isto tako, ovo ne mora, ali može značiti da postoji strah ili anksioznost povezana sa javnim izlaganjem.
Drugo pitanje je: Kako pomoći deci da se tog straha oslobode? Postoje efikasni načini na koje odrasli mogu reagovati kako bi se strah od odgovaranja pred vršnjacima i autoritetom eliminisao ili bar umanjio. Polazna tačka je ohrabrenje. Još tokom predškolskog i ranog školskog perioda ono je od ogromnog značaja. To važi i za porodično i za vršnjačko okruženje. Odrasli su tu da svaki odgovor bodre, pohvaljuju i cene, tu su da podrže detetovo specifično gledište koliko god se ono razlikovalo od očekivanog i sa radošću prihvate ideje i shvatanja. I u školi i kod kuće. Takvim spletom metoda služi se, između ostalog i NTC program koji svakom detetu omogućava da se izrazi bez obzira na uzrast i sposobnosti. Moto takvog pristupa je: svako dete može. Ideje nemaju svoju “tačnost i netačnost” kao tipična reproduktivna znanja, naprotiv, svaka ideja je dobra. One danas polako postaju retkost. Zar nije bolje usmeriti decu na zadatak u kom se traži stvaranje većeg broja predloga nego na “izbacivanje” konačnog broja informacija? Zar nije korisniji grupni rad sa akcentom na kreativnoj razmeni nego individualna priprema za usmenu/pismenu proveru udžbeničkog znanja? Greške su dragocenost iz kojih se uči i svi ih prave. Daju nam nove ideje za igru, čine razmenu interesantnijom, povod su za diskusiju i zato nije sramota grešiti. Kada deca prihvate takav pedagoški (i životni!) stav, postaju slobodnija, manje anksiozna, na plaše se da pogreše i da budu procenjena. Ukoliko ste baš vi nastavnici ili roditelji, uzmite u obzir to da postoje različite nastavne i metode ocenjivanja i kreativno ih koristite. Stvarajte sa decom odnos koji je pun razumevanja i podrške i setite se da se socijalne veštine uče svakim kontaktom, svakom reakcijom i stavom da je izlaganje situaciji efikasnije od zaštićivanja.
Pouka priče
Brojna istraživanja sugerišu da ovakve i slične probleme ima oko 20% dece i adolescentata i da kod njih postoji povećan rizik od lošeg obrazovnog postignuća, depresije i izrazitijih porodičnih i vršnjačkih konflikata. Zapamtite da unurašnji doživljaji, pa i telesni znaci nisu uvek vidljivi. Mnoga deca malo pričaju o svojim osećanjima. Zbog toga je važno da pratite ponašanje deteta i uviđate kakva uverenja imaju o pitanjima vezanim za školu, ocenjivanje, usmenu diskusiju i slično. Procenite da li su ta uverenja funkcionalna ili pak, ometajuća i obeshrabrujuća. Ponudite razgovor. Ohrabrite. Primenjujte pomenute metode u školi i kod kuće. Deca koja greše prihvataju kasnije sebe kao osobe kojima je to dozvoljeno, a greške očekuju i kod drugih i smatraju ih sastavnim delom učenja i razvoja. Takva deca su slobodna deca, deca koja žive bez straha.
Autor teksta: Tamara Kostić
U koje godišnje doba trava raste i zeleni? Časovnik bez kazaljki zove se ________ časovnik. Povrće uzgajamo ________ (upiši gde). Po čemu se međusobno razlikuju domaće i divlje životinje? I takva pitanja iz razreda u razred, kod učitelja i kod nastavnice, generacijama.
Pri samoj pomisli na to da se ovakva pitanja postavljaju našoj deci još u najnižim razredima, javlja se sumnja u to koliko ih takvo učenje priprema za život i koliko ih uopšte podstiče da misle. Na prvi pogled, ova pitanja deluju jednostavno i nekako “životno”. Pomislili bismo čak i da je odgovor toliko očigledan, da vređa sposobnosti onih koji treba da ga daju. Pošto stvari stoje potpuno drugačije od toga, nije loše da se malo pozabavimo ovim.
Ova klasično reproduktivna pitanja predstavljaju najniži nivo znanja prema Blumovoj taksonomiji (Bloom et al., 1956; Krathwohl, 2002), rekli bi oni koji se bave obrazovanjem . To znači da od ukupno šest nivoa znanja koje svako dete može da pokaže (prisećanje, razumevanje, primena, analiza, evaluacija i kreiranje), kroz ova pitanja manifestuje se samo prvi nivo.
Uostalom, probajte sami da odgovorite. Šta bi jedna odrasla osoba poput Vas mogla sa svim svojim znanjem i iskustvom da upiše na zadatu liniju? Časovnik koji nema kazaljke može biti peščani, zar ne? Deca bi rekla i: beskazaljni, pokvaren, razbijen, ujkin, Alisin iz Zemlje čuda i tako dalje. To su sve bistri i maštoviti odgovori, ali jedan jedini biva ocenjen kao tačan, a to je digitalni. Povrće se uzgaja na zemlji, to je ispravan odgovor. Ako biste odgovorili tako, osvojili biste jedan poen na testu. Ipak, ne zanemarujmo odgovore ocenjene sa nula poena: na njivi, u povrtnjaku, plasteniku, okopanoj bašti… koji su podjednako tačni, čak i sadržajniji i kvalitetniji. Iako govore o specifičnom znanju i iskustvu koje je dete steklo, ovi odgovori ne pokazuju knjiško znanje, kao ni znanje koje se pozitivno ocenjuje. Manje je važno koliko ste poena osvojili na ovim pitanjima iz predmeta svet oko nas. Mnogo je bitnije koliko su vas podstakla da razmišljate i povezujete. Budite sigurni da su vašu decu podstakla još manje. Znate li zašto je to tako? Upravo zato što su kreativnost, iskustvo i znanje stečeni kroz igru glavni oslonci pri odgovaranju na bilo koje pitanje. Bez straha od grešaka i beskrajnog preispitivanja. Bez barijera. To se na dobar i deci prijemčiv način postiže ako se u praksi koriste zagonetne priče i misterije iza kojih sledi tajanstveno i zagonetno pitanje. Dete najpre zamišlja kontekst priče i poistovećuje se sa junakom koji rešava zagonetku. To je sve igra, a zagonetno pitanje se nalazi “na kraju tunela” i omogućava detetu da završi igru u celosti. Kada reši zagonetno pitanje koje devojčica Marta (Misterije Ginkove ulice, U.Petrović) treba da savlada tokom svoje avanture, dete biva motivisano tim postignućem da pokuša da reši još neko. I još neko. I još neko. Tako su deca satima spremna da se upuštaju u misaone avanture na kraju kojih ih čeka pitanje za mozganje. Saznanja se osvajaju kroz igru i tajanstvenu avanturu, a to nijedan reproduktivni način učenja ne može da ponudi.
Tu se priča o saznanju ne završava. Pored toga što ne budi više nivoe saznajnih sposobnosti prosečnog deteta, jedno reproduktivno pitanje postaje dalji vodič u učenju. Deca nauče da traže u svojoj literaturi odgovore na takva pitanja ne produbljujući se aktivno u ono što uče, bez razmišljanja i povezivanja sa prethodnim iskustvom. Potencijalno ozbiljna posledica po dete, a kasnije i adolescenta koji počinje da traga za radnim i životnim iskustvom je nemogućnost da razmišlja na drugi način. Jedini način je onaj već ponuđen, godinama učen. Reproduktivni pristup priprema decu da se, pošto dobiju pitanje iz udžbenika, što bolje i efikasnije sete naučenog odgovora. Da li nam je cilj to ili da decu osnažimo da sama postavljaju kvalitetna pitanja, da povezuju i aktivno misle tragajući za odgovorom? Rešenje može vrlo lako da bude u drugom načinu postavljanja pitanja. Umesto navedenih, na aktivno razmišljanje više navode pitanja koja su slična misteriji i zagonetki, pitanja koja spajaju naizgled nespojive delove i koja su deci zabavna. Zašto je u proleće lovcima lakše da se šunjaju na obodu šume za razliku od jeseni i zime? Da li će brže sazreti paradajz u bašti ili plasteniku i zašto? Ako se uzme u obzir da je u proleće trava mlada i meka jer tada zeleni, dete će postepeno doći do zaključka da će šunjanje biti skoro nečujno u odnosu na zimu kada sneg škripi pod čizmama ili u jesen kada lišće šušti. Zatim, kada je u pitanju plastenik kao tačan odgovor u drugom pitanju, prisetimo se koliko je važno da dete razmišlja o uslovima, zrenju, da analizira šta je sve biljci potrebno, pa to da integriše, a ne samo da odgovori gde se povrće gaji. Uz ovakva pitanja deca uživaju u procesu, a produkt je manje bitan. Učenje se dešava usputno i kroz igru, deca lakše pamte podatke na ovakav način, a što je još interesantnije, deca traže još. NTC program se služi ovakvim pitanjima i na ovaj način navedena pitanja zamenjuje ona sa početka teksta (Kako razvijati IQ deteta kroz igru, R. Rajović). Razlike su ogromne. Deca se utrkuju da dođu do odgovora, aktivna su i motivisana da podele sa drugima svoju ideju. Timski rade na formulisanju rešenja, slušaju jedni druge i raduju se sledećem pitanju. Ukoliko im se pitanja daju za samostalni rad, deca sama imaju potrebu da obrazlože svoj odgovor. Umesto nivoa prisećanja, dobijamo od dece kreiranje, evaluaciju i analizu, a umesto mučnog pretraživanja memorije na osnovu naučenog svako dete pokazuje svoju beskrajnu maštovitost. Devojčice i dečaci koji u NTC kontekstu odrastaju i obrazuju se, imaju stimulativno okruženje, njima u školi nije dosadno, lakše nauče gradivo, nemaju strah od odgovaranja, povezuju informacije… Imamo zadatak da decu usmerimo da razmišljaju i svoje kapacitete ulože na najkvalitetniji način. Pa da počnemo!
Autor teksta: Tamara Kostić
Da li ste sreli zdravo dete koje neće potrčati u susret „blatnjavoj barici“ sa željom da po njoj gazi, skakuće, prska ili je preskoči? Odakle ta potreba? Najvažniji posao mozga je prikupljanje, a zatim i obrada informacija, što i jeste inteligencija. Upravo zbog toga dete u periodu razvoja ima instiktivnu potrebu da sakupi što više informacija, tj. da nauči što više.
Ovo će biti jasno ako zamislimo sledeću situaciju: bežimo od grupe vukova koji nas pristižu. Verovatno će nas stići za dve, tri minute. A mi do skloništa imamo dve minute. Tog momenta, mozak preuzima kompletnu kontrolu i ne pita nas skoro ništa, jer tu nema mnogo vremena za razmišljanje. Svaki pokret, svaki detalj je sada važan. Naš život u ovoj situaciji zavisi od onoga što smo do tog momenta naučili. U punom trku vidimo ispred sebe na 20 metara granu koja je preprečila put i nalazi se u visini kukova. Desno je provalija, a levo gusta šuma. Jasno je da sa te šumske staze ne možemo da skrenemo. Pošto se radi o životnoj opasnosti mozak uključuje svoje rezervne kapacitete i radi sedam puta brže, a u toj situaciji prima mnogo veći broj slika nego što je to uobičajeno. Zbog toga nam se čini kao da smo u usporenom filmu, a jedna sekunda izgleda kao sedam sekundi. Realno, čovek u punom trku 20 metara pretrči za 3 sekunde. A nama se čini da nikako nećemo stići do te grane i nama i to traje oko 20 sekundi.
Odakle ta vrhunska sposobnost mozga da uspori vreme? To je evolutivna adaptacija razvijana milionima godina, jer nam mozak na taj način daje dodatno vreme da nađemo rešenje. I dok trčimo prema grani do koje nikako da stignemo, mozak primećuje da na grani nema ni jedan list. A sve okolo je puno lišća. Mozak nam šalje sliku iz detinjstva kada smo kao deca u šumi lomili suvo granje. I zaključujemo da je ta grana suva i shvatamo da ne moramo ni da preskačemo tu granu ni da se provlačimo ispod nje, nego je u punom trku lomimo svojim telom. Šta bi bilo da kao deca nismo lomili suvo granje šetajući kroz šumu? Možda bismo zastali ispred ove suve grane i izgubili dragocene 3-4 sekunde. A možda i život. Jasno je da je najvažniji posao mozga prikupljanje informacija koje će obraditi u slučaju potrebe i tako se stvaraju veze između pojedinih delova kore velikog mozga, što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta.
Obrađivanje i povezivanje informacija je suština inteligencije. Tako da je razumljivo zašto dete mora da skače po blatu, da se penje na drveće, da skače po krevetu, jer na taj način stimuliše razvoj svojih kognitivnih sposobnosti. Pitanje je šta će biti sa današnjim detetom koje leži dnevno po 2-3 sata? Zbog toga izostaje hiljade ulaznih impulsa i time se slabije stimulišu važni fiziološki mehanizmi koji polako ispadaju iz upotrebe (dinamička akomodacija oka, fiksacija predmeta u pokretu, kompleksne vrste pokreta u trčanju…). Neko može da pomisli da je i gledanje video igrice dobar način da mozak primi hiljade impulsa, ali to nije aktivnost koja je u skladu sa dosadašnjom evolucijom. Dobro je poznata Teslina misao, da smo mi proizvod vekova neprekidnog prilagodjavanja i da velike i nagle promene mogu da proizvedu nepredviđene i po svoj prilici, katastrofalne posledice. Zato je važno da dete u periodu detinjstva što više vremena provodi u trčanju, skakanju, preskakanju, provlačenju, da boravi u prirodi, da se penje na drveće i sl. I tako aktivira i pomaže razvoj važnih delova kore velikog mozga. Samim tim, obaveza roditelja jeste da omoguće ove aktivnosti. Jer tako pomažu razvoj ukupnih sposobnosti deteta i pripremaju ga za život. Puno je toga što roditelji mogu da naprave, ali bar za početak, sada kada dolaze prolećne i letnje kiše, dobro bi bilo da dete dobije gumene čizme i da hoda ili čak i skače po baricama ili blatu koliko god to želi. Umesto da ih sputavamo, obezbedimo im bezbedno okruženje za istraživanje i radost u prirodi.
Autor teksta: Ranko Rajović
Deca različitog uzrasta pokazuju veliko interesovanje za kretanjem. Uživaju u motornim aktivnostima, u pokretu bilo koje vrste. Pokret je prirodna potreba svakog deteta. Deca kroz pokret ispoljavaju svoju vlastitost, prikazuju se drugima i druge uvode u svoj svet.
Adekvatna razvijenost opšte telesne motorike predstavlja dobru podlogu za govorni razvoj. Tempo i brzina pokreta, usmerenost i koordinacija celog tela čine dobro organizovan psihomotorni sistem. Od načina na koji dete hoda, skače, trči, manipuliše igračkama, služi se stvarima i sopstvenim rukama zavisi njegova sposobnost reagovanja i osposobljavanja za život. Saznajni prostor deteta počinje naglo da se proširuje posle prohodavanja, pa samim tim treba intenzivno podsticati sve elementarne pokrete: puzanje, hodanje, trčanje, skakanje, penjanje, bacanje, šutiranje, hvatanje, spuštanje, provlačenje, kretanje i održavanje na vodi i sl.
Mehanizam govornih pokreta jeste najrazvijeniji sistem opšte telesne motorike. Stimulisanjem opšte telesne motorike direktno utičemo i na razvoj motorike govornih organa. U medicini, naročito neurologiji kao i u defektologiji se dobrim delom dijagnostika zasniva na ocenjivanju spretnosti šake i prstiju. Prefinjeni i usklađeni pokreti ruku deluju na senzomotorni razvoj nervnog sistema, a preko njega na razvoj govora, koji je ujedno i najviši stepen senzomotorne koordinacije. Ruku čine mnogobrojni zglobovi te je i njihovim pokretanjem i složenim koordinisanim radom bilo moguće stvoriti kroz istoriju čovečantva bogata umetnička dela grnčariju, vajarstvo, pismo, zanate, tehnička dostignuća. Neke se radnje mogu izvesti samo korišćenjem obe ruke. Koliko je teško uhvatiti loptu? Shvatićete ako probate da je bacite motorno zaostalom detetu. Koliko je tek komplikovano držati olovku i vući je u određenom pravcu i pri tome izvoditi izrazito složen grafomotorni čin. Da bi dete do toga stiglo treba da savlada mnogobrojne elementarne pokrete ruku, šake posebno. Dete mora da nauči da ruku otkloni od tela, da je zadrži u slobodnom prostoru, da je ispruži ispred sebe, podigne vertikalno iznad sebe, otkloni u stranu i sl. Treba postići da obe ruke rade isto, koordinisano i harmonično i da razvije unutrašnju kinestetičku kontrolu. Razvoj pokreta ruku počinje odvajanjem palca od šake i ostalih prstiju. Dete najpre hvata krupne predmete pa postepeno ovladava sposobnošću hvatanja sitnih predmeta. Odvajanje ostalih prstiju, brzina pokreta i gipkost poboljšavaju se vežbom, na ranom dečijem uzrastu igrom. Uporedo sa razvojem pokreta razvija se i kinestetički osećaj i kinestetičko pamćenje. Taj unutrašnji senzibilitet omogućuje da se naredni pokreti izvedu sa istim intenzitetom, brzinom i skladnošću. Naročito kada govorimo o pisanju i čitanju. Završna faza diferenciranosti tj.zrelost motorike prstiju, jeste ovladavanje grafomotornim aktivnostima tj.pisanjem.
Manipulativna igra sa sitnim predmetima pomaže razvoj usmerenih pokreta ruku, naročito prstiju. Podizanje, ređanje, slaganje sitnih predmeta moguće je izvesti samo saradnjom palca i ostalih prstiju. Izvođenje usmerenih pokreta kao pri crtanju i pisanju, zahteva koordinisan rad ramenog pojasa, podlaktice, zgloba šake i zglobova prstiju. Može se desiti da neko ima veoma razvijenu specijalizovanu motoriku, kao na primer sviranje violine, a da ipak pokazuje veliku nespretnost pri crtanju i pisanju, jer nije bio vežbanjem usmeren ka takvim aktivnostima.
Naučnici koji proučavaju razvoj nervnog sistema a posebno razvoj govora otkrili su koliko je veliko stimulativno značenje funkcije ruke. Dokazali su da nivo razvoja dečijeg govora zavisi od stepena spretnosti finih pokreta prstiju ruku. Danas sa sigurnošću znamo da kada razvoj fine motorike zaostaje, zaostaje i razvoj govora, mada opšta motorika može biti uredno razvijena. Uticaj impulsa iz mišića ruku je od tolikog značaja samo u dečijem uzrastu i utiče na formiranje motornih govornih oblasti. To nam je od posebne koristi u radu sa decom, jer nam daje određene smernice kako i na koji način je važno stimulisati dete, a sve u cilju razvoja govora posebno u senzitivnom periodu. Od posebnog značaja je takav vid stimulacije kod dece gde govor kasni. Preporuka je da se razvoj govora kod dece stimuliše putem vežbanja pokreta prstiju na rukama.Vežbe mogu biti raznolike npr. pomoću ritmičkih pesmica i pokretanja prstiju, imitacije određenih pokreta, seckanje, lepljenje, oblikovanje plastelina, gline, testa, slaganje kocaka, origami oblici, slaganje slagalica, ručni rad i tako dalje.
Ruke daju informacije mozgu dodirom i kretanjem. Ruke su ujedno sredstvo izražavanja stečenog znanja gestom i pisanjem. Zanimljivo je da se na PET skeneru mozga pokazuje da kada osoba govori, postoji povećana aktivnost u područjima mozga koji su povezani sa pokretima ruku. Očito su ruke u velikoj meri uključene u ljudsku komunikaciju i u verbalnom i u kinestetičkom, telesnom izrazu. U svakom slučaju, pokret i verbalna komunikacija neophodni su za usađivanje novih informacija i trebali bi biti integrisani u svakodnevnom radu sa decom.
Laičko je mišljenje da je govor glavni vid komunkacije. Sa aspekta evolucije govor je odskora u repertoaru komunikacije. Pre nego što progovori dete pokretima pojedinih delova tela, upućivanjem značajnih pogleda, facijalnom ekspresijom, osmehom i ispuštanjem glasova mnogo postiže, saopštava. Govor celim telom. Neverbalna komunikacija predstavalja normalnu fazu u razvoju komunikacije između bebe i majke, a zatim i drugih članova porodice. Od njegove mimičko-gestovne formulacije do prvih reči samo je jedan korak. Svaki oblik komunikacije sa detetom mora biti multimodalne prirode. Zato deca kada ne mogu da nađu ili izgovore pravu reč za određeni predmet na isti pokažu prstom.
Takođe se dešava da se i odrasle osobe pomažu gestom i intenzivno koriste rukama kada u trenutku ne nalaze pravu reč. Valon smatra da su pokreti jedina aktivnost deteta kojom se izražava njegov psihički razvoj pre progovaranja i razvoja govora. Ličnost se jedino može izraziti pokretom. Razvoj govora započinje koordinacijom pokreta mišića koji oblikuju zvuk i reč. Marija Montesori ističe da inteligencija deteta može dostići određeni nivo razvoja i bez angažovanja ruke, ali će postići viši nivo ako pri tome bude angažovana i ruka.
Snimanjem mozga (MR) je utvrđeno da se Brokin centar jednako aktivira kod čujućih kada govore i kod gluvih kada se izražavaju gestom. Wernikeov centar se takođe aktivira kod čujućih kada slušaju i kod gluvih kada prate gest. Pokret kao aktivnost je zanimljiva desnoj hemisferi mozga(geštaltna hemisfera) koja je zadužena za emocije, ritam i pokret. Govor kao aktivnost je zanimljiva levoj hemisferi mozga(logička hemisfera) zadužena za detalje, govor, analizu, slova, brojeve. Njihov spoj u aktivnostima integriše levu i desnu hemisferu i koristi potpuni kapacitet nešeg mozga. Svaki pokret stimuliše određene centre u mozgu. Pokret povećava broj sinapsi gradeći bogatu neuronsku mrežu koja se intenzivno razvija do pete godine. Jedan od važnih elemenata uspešnog učenja je da se omogući učeniku da se često može kretati u učionici – da se mozak probudi i da se znanje učvrsti.
Pokretne igre produžavaju pažnju, jačaju koncentraciju i osnažuju socijalne veštine. Vođenim, jasno usmerenim, ritmičnim pokretima snižavamo podražljivost CNS-a. Naročito može biti od koristi deci sa problemima pažnje, hiperaktivnom detetu. Takođe motorna aktivnost u sklopu igre privlači pažnju, budi najfinije emocije i pobuđuje potrebu za akcijom kod izuzetno apatičnog, stidljivog, nesigurnog deteta, bez obzira na uzrast. Jasno je da kod dece moramo da podstičemo fizičku aktivnost, motoriku, finu motoriku, kompleksne pokrete i time pomažemo razvoj ukupnih sposobnosti deteta, a samim tim i govor.
Autor teksta: Anica Jezdić
Da li ste se pitali na koji način vaša deca počinju da uče kada se prvi put sretnu sa izazovima vrtića i škole? Znate li koji od postojećih načina učenja odgovara pojedinačnom detetu, a koji su to načini koji svakako imaju prednost kada su sva deca u pitanju? Ako ste vi ti koji podučavate, da li ste sigurni da ste odabrali adekvatne strategije pri korišćenju različitih vrsta sadržaja? Verovatno razmišljate o ovim pitanjima, ali možda niste došli do odgovora. Kada su načini učenja u pitanju, nema tačnog rešenja, ali ipak za neke odgovore postoje naučno utemeljeni dokazi.
Počnimo od same intuicije. Kako razmišljamo? Kada se prisećamo prošlosti, prizivamo mentalnu sliku, kada planiramo ili priželjkujemo budućnost, takođe to radimo. Ako želimo da se relaksiramo i prepustimo maštanju bez granica, zamišljamo nešto nerealno, još nedoživljeno i spajamo nepovezivo. Razmišljamo vizuelno. Svi to činimo svakodnevno, bez napora. Teško bismo funkcionisali bez vizuelizacije.
Dalji sled smislenih pitanja može da nas odvede do velikog uvida: ako je to zaista tako, zašto te procese ne koristimo u funkciji učenja? Pre više od 40 godina, pitanja vizuelnog učenja su okupirala kognitivne psihologe koji su ispitivali najrazličitije aspekte ovog fenomena. Neki od najvažnijih zaključaka tiču se prednosti vizuelnih tehnika učenja nad verbalnim i evidentnog uticaja formiranja vizuelnih asocijacija na prisećanje, ali i motivaciju za učenje. Treći korak nas vodi do praktičnih dilema i putem njih direktno u škole. Evo i kako. Kada pogledate unazad i sagledate lična i iskustva vaše dece, ustanovićete koliko snažno deluje tradicionalni model nastave koji polazi od deteta kao pasivnog primaoca i predavača kao stručnjaka za transfer informacija. Ako dete nije aktivno u konstruisanju i oblikovanju informacija koje uči, tu ne samo da je učenje retkost, nego trpe i kognitivne sposobnosti deteta. To sve kasnije za posledicu može da ima nisko razvijene veštine potrebne za svakodnevno samostalno ili zajedničko delovanje u školi i zajednici. Učešće deteta u ovim procesima je izuzetno važno i moramo voditi računa o načinu na koji dete uči. Hoće li dete posmatrati različite slike, kartice ili video zapise, ili će, još bolje, zamišljati izgled sadržaja o kom razgovarate i učite, ili pak, činiti sve to, zavisi od toga da li ćemo našu decu naučiti da razmišljaju vizuelno i koriste slike na način koji doprinosi učenju. Mnoga deca koja kroz školovanje nisu bila podsticana da razmišljaju i rešavaju probleme na vizuelnom nivou (kroz takozvane misaone eksperimente) sada imaju velik problem sa nalaženjem rešenja i snalaženjem u novim situacijama koje su nepoznate prethodnom iskustvu.
Važno je da znamo da deca takođe koriste procese vizuelizacije kada se prisećaju naučenog, kada maštaju, očekuju i planiraju, samo mnogo živopisnije od nas odraslih. Kada se sa njima primenjuju tehnike učenja i podučavanja koje angažuju vizuelno razmišljanje i analiziranje, deca postaju motivisana za učenje, sa radošću i ushićenjem prihvataju nove informacije, čak i ne primećujući da uče. Pitate li se kako? Tako što se sve to odvija bez pritiska, te se učenje gotovo ne razlikuje od igre. Postoji puno metoda koji se bave učenjem pomoću slika, ali osnovni cilj novih obrazovnih strategija nije samo učenje informacija nego i njihovo povezivanje i razvoj funkcionanog znanja. Programi koji se bave razvojem funkcionalnog znanja (kao što je “NTC sistem učenja” ) stavljaju učenje pomoću slika kao početnu fazu na putu razvoja kreativnosti i funkcionlanog znanja, gde uz pomoć drugih metoda koje isto liče na igru, aktiviraju potencijale deteta. Ovaj način rada kada deca misle o tome šta će da nacrtaju, kada povezuju informacije se ne odražava samo na već pomenute pozitivne reakcije pri učenju, nego prvenstveno na razvoj dečijih kognitivnih kapaciteta kao što su divergentno mišljenje, asocijativno rezonovanje i samostalno konstruisanje znanja. A to ostavlja mogućnost detetu da bude aktivno u svom procesu mišljenja. U svakom koraku tog procesa. U svakom trenutku.
Ako se kod dece postiže da razumeju to što uče, pamte efikasno i bez napora, a da pritom osećaju zadovoljstvo koje donosi učenje kroz igru i da bivaju motivisana rad, to je ogroman uspeh za njih, a za nas najvrednija i najveća nagrada koju možemo dobiti.
PRIMER:
Lekcija iz hemije o nemetalima je većini dece teška, jer moraju da upamte 10 nemetala. Ali kada vizuelizuju simbole putem asocijacija (sumpor-sumo rvač, kiseonok- boce sa kiseonikom, vodonik – čaša vode) to olakšava upamćivanje, ali ako još te asocijacije zamisle u nekoj kombinaciji koja je čudna i nelogična lakše pamte: sumo rvač sa bocama sa kiseonikom skače u čašu vode (primer sa NTC radionica za decu). U toj nelogičnoj priči su tri nemetala: sumpor, kiseonik i vodonik. Ovde nije primarni cilj da se nauče nemetali, nego da dete aktivno misli kako da ih nauči, da razmišlja, povezuje i napravi nelogičnu priču.
Autor teksta: Tamara Kostić
Već više od tri decenije, naučnici iz celog sveta pokušavaju da povežu značaj rane lingvističke stimulacije sa kasnijim uspehom dece u školi. Razna istraživanja dokazuju da način govora, količina razgovora i teme, bitno utiču na proširivanje rečnika kod dece, te da su jedan od ključnih razloga razvoja i budućeg uspeha pojedinca. Tokom brojnih istraživanja sprovedenih u svetu, naučnici su došli do saznanja da postoje velike sličnosti i razlike u svim porodicama, kada su razgovori sa decom uzrasta do 3 godine u pitanju. Sličnosti se ogledaju u učenju dobrih manira: kako se obući, koristiti nošu, kako pravilno jesti. Ipak, razlike su u fondu reči koje se izgovore u različitim porodicama. Fondacija za istraživanja LENA (Language Environment Analysis) razvila je 2005. godine mali digitalni uređaj koji može da snimi do 16 sati razgovora i da pri tom napravi razliku u govoru odraslih, dece i njihove međusobne konverzacije, a isključi govor koji dolazi sa televizora ili razgovor u kome dete nije aktivno. Deca su ovaj maleni uređaj nosila uz svoju garderobu, a on je dao precizne rezultate, ali i dokaze roditeljima koliko zaostaju u svakodnevnim očekivanim rezultatima. Jedan od, možda, najvažnijih rezultata korišćenja ovog malog uređaja je zvanični dokaz da deca uzrasta do dve godine mogu da uče jezik isključivo od drugih ljudskih bića, a ne preko televizora, kompjutera ili CD. Tu presudnu ulogu imaju roditelji koji jesu prvi i najvažniji učitelji i starija braća i sestre.
Da bi se na pravilan način razvijao dečji rečnik, dete treba da čuje preko 20000 reči u jednom danu , a ova brojka je smanjena u porodicama koje koriste manji fond reči (istraživanja su pokazala da su to uglavnom porodice sa manjim primanjima).
Takođe, u skladu sa kvantitetom ide i kvalitet razgovora. Istraživanja su pokazala da što su roditelji obrazovaniji imaju širi spektar tema o kojima pričaju, koriste složenije rečenice i imaju sofisticiran rečnik. Ipak, ne sme se vršiti generalizacija jer ponekad i roditelji sa većim primanjima i obrazovani roditelji ne razgovaraju zbog brojnih obaveza sa svojom decom.
Nije isto za dete da čuje “To je kuca” ili “To je kuca, ima dugačku crnu dlaku, on ima drvenu kućicu…”. Važne su i pohvale, za stimulaciju deteta, jer dete prirodno voli da uči, da pita, da otkriva svet. Ako dete uči govor i nešto pita nije isto ako mu kažemo “Da, to je av av” ili ako kažemo “Bravo to je kuca, on kaže av av”.
Sa manjim izuzecima, što više roditelji razgovaraju sa decom, povećavaće se i njihov rečnik, ali i rezultati testova inteligencije koji se rade nakon trećeg rođendana. Prvi problemi kod dece sa kojima se ne razgovara dovoljno često i kvalitetno, primetni su već kod uzrasta od 18 meseci! Takođe, zna se da deca koja su sa manjim vokabularom ušla u školski sistem, vrlo često napuštaju obrazovanje ili ne postignu zavidne rezultate. Srećom, čak i ta deca, kada se uključe u dobar predškolski program, imaju odlične šanse da nedostatak nadoknade pre polaska u školu.
U cilju sprečavanja ovog problema, pojavljuju se programi koji za cilj prvenstveno imaju ohrabrivanje roditelja da više razgovaraju sa decom uzrasta do dve godine kao i osvešćivanje problema koji nastaju nedostatkom razgovora. Danas svi, od negovateljica u jaslama, preko proizvođača igračaka do političara razmatraju mogućnosti ranog razvoja mozga. Sve u cilju što bolje polazne osnove za dalji rast i razvoj. Na žalost, sve je veći broj roditelja koji ne shvataju značaj razgovora sa bebom i odlažu ovu aktivnost za period kada dete poraste.
Postoji nekoliko načina kako poboljšati osnove za uspeh deteta. Kao prvo, biti svestan da dete upija i u periodu kada još nije u stanju da ponovi ni najjednostavnije reči. Iako ih ne ponavlja, beba ih čuje i memoriše. Roditelji se ohrabruju da koriste sve moguće situacije da sa svojom decom razgovaraju, pa makar ta komunikacija izgledala jednosmerna. Situacije određuju teme razgovora: prodavnica, u kojoj mama kupuje namirnice, idealna je ne samo za učenje o voću i povrću, već i o oblicima, bojama, mirisima i teksturama. Dete treba posmatrati kao odraslog sagovornika i jasno mu davati do znanja da treba da se uključi u razgovor. Pogledom, dodirom i jasnom artikulacijom i gestikulacijom izgovorenih reči, dete nas pažljivije gleda, sluša i oponaša naš govor.
Govor predstavlja najkompleksniji proces koji bebe savladavaju. On obuhvata čitav niz radnji koje aktiviraju ceo mozak – od auditivnih regija, preko asocijativnih do motoričkih. Zato je svaka aktivnost koju beba pokušava pri slušanju, razumevanju i izgovaranju reči, važno iskustvo za nju. Dete stimulišemo da govori i kada mu dajemo do znanja da ga slušamo. I u najjednostavnijoj komunikaciji, kada dete vidi automobil i kaže „Auto“, naš odgovor bi trebalo da bude „Da, to je auto!“ i da se na tome ne završi, već da nastavimo: „Koje boje je auto? Ovaj auto je plave boje. Napred ima bela svetla a pozadi crvena. Auto vozi čika koji ide na posao“… Ovakva komunikacija sa detetom koje još uvek tek ume da imenuje automobil, nije nepotrebna. Naprotiv. Ova komunikacija govori detetu da mi želimo sa njim da razgovaramo. Ako pogreši, ispravljamo ga: „Naš auto je crveni, ali ovaj auto koji vozi čika je plavi! Čika vozi Fiat, mi vozimo Opel. Njegov auto je iz Italije a naš iz Nemačke“. Deca vole da im se obraćamo pevajućim, visokim glasom i da im pažnju privlačimo produženim samoglasnicima: “Evo ga veeeeliki slon! Gle kako hoda polaaaaako!” Osim što bebe kopiraju nas kako govorimo, i mi treba da imitiramo njihov jezik. Tako ćemo im dati do znanja da ih slušamo i da i mi imamo njima nešto da kažemo. Ako sve ovo kombinujete sa razgovorom jedan na jedan i pri tom pričate polako, dajući bebi vremena da eventualno proba da vas oponaša, dok gleda u vaše usne i ono šta joj pokazujete, to je najmoćnija kombinacija za razvoj govora.
U čitanju knjiga, budite glumci. Uživite se u tekst i glasom podržavajte situacije o kojima čitate. Dete je tako više zainteresovano da vas pažljivo sluša, a aktivnijim čitanjem i njihova pažnja će trajati duže. Budite opušteni i dodatno objasnite zanimljive delove knjige, uključite sva čula i radite i na razvoju mašte svog deteta. Iako dete nije u stanju da momentalno ponovi sve što smo rekli, neka vas to ne zavarava. Stalna komunikacija, razgovor sa bebom i malom decom o najrazličitijim stvarima, pa čak i čitanje deci literature koja trenutno interesuje roditelje, biće za njih od velike koristi kada porastu.
Autor tekst: Marijana Milošević Simić
