Na ovogodišnjem roditeljskom sastanku za NTC kamp na Gučevu, učionica je bila pretrpana ljudima, od kojih mnogi nisu do sada slali decu na NTC kampove, pa su prekidali prezentacije učitelja i asistenata brojnim pitanjima, od toga u koje vreme zvati decu, do toga kako pomoći deci da lakše prebole odvajanje od roditelja, itd. Zato sam poželela (ali nisam imala priliku, pa to sada činim) da im kažem:
„Ljudi, ne brinite i opustite se, ovo je nešto najbolje što svojoj deci možete priuštiti u Srbiji!“
Razumem uzdržanost, jer sam je osetila i sama. Prošle godine, kada sam prvi put prijavila ćerku za NTC kamp, nakon sličnog roditeljskog sastanka sam pomislila:
„Ako je ovo što pričaju samo desetim delom istina, biće im divno!“. Kasnije sam shvatila da je istina sve, pa i više od toga.
Počeću od organizacije, koja je besprekorna. Uputstva su kratka, jasna, i blagovremena. Autobus je stigao tačno u minut kako nam je rečeno, deca su prozivana i za deset minuta grupa je krenula put Gučeva. Ubrzo smo uključeni u Vajber grupu, gde nam je predavač slao informacije o deci i aktivnostima, sa po nekoliko fotografija, dva do tri puta dnevno. Čak i da se nijednom nisam čula sa detetom, znala bih da je dobro i da ima divno i osmišljeno vreme. U povratku – isto kao u odlasku – jasna uputstva kada i gde čekati dete, i opet je baš tako bilo.
Priroda na Gučevu je nestvarna, i ne čudi me što su autori NTC-a odabrali baš ovu, malo poznatu, planinu za rad sa decom. Trava se šiša svakog dana, pa su deca većinu vremena bosa.
Aktivnosti su osmišljene tako da su svi roditelji sa kojima sam podelila svoje oduševljenje rekli da bi želeli i sami da budu tamo. Deca su po ceo dan u prirodi. Duga planinarenja, branje divljih kupina, skupljanje čičaka, vežbe na poligonu, samo su neke od aktivnosti svakog dana.
Naravno, tu su radionice sa autorima NTC programa – Rankom Rajovićem i Urošem Petrovićem, škola fotografije kao i večernje čitanje priča iz (tada još neobjavljene) knjige „Branko i Stanko u svetu atoma“, dok deca na strunjačama leže na travi i gledaju u zvezde.
Uroševe zagonetne priče se često rešavaju, a jedno veče je to bilo uz logorsku vatru, za koju su deca celog dana skupljala grančice.
Jedan od zadataka je bio da se napravi skrovište od grana i lišća, i analizirano je čije je najbolje.
Poslednjeg dana, instruktori moje kćerke su izrezbarili dva velika planinska štapa i isekli ih na delove tako da svako dete dobije po jedan deo. Svako dete je uz to dobilo i posebnu poruku, shodno utiscima koje su instruktori stekli o svakom detetu. Ugasili su svetlo u sobi, upalili sveće, i magija je počela – suzama, jer su deca od uzbuđenja zaplakala.
I kada se kamp završio, kada smo skupili sve utiske, kada smo svim poznanicima objasnili da u našoj zemlji ništa kvalitetnije svom detetu nismo mogli pružiti, i pomislili da je ta priča završena do naredne godine (kada ćemo ćerku ponovo poslati na NTC kamp), stigao je detaljan izveštaj instruktora pojedinačno za svako dete – u čemu se istaklo, gde je potreban dodatan rad, kakav je opšti utisak. To jasno pokazuje koliko pažnje se posvećuje svakom detetu, i da nije cilj samo odvesti dete nedelju dana na čist vazduh, već duboko upoznavanje i briga o svakom od njih.
Zato često kažem svojim prijateljima – ako postoji nešto bolje od NTC radionica, to je NTC kamp.
Piše Mirjana Bugarčić
Više informacija o kampu možete pronaći ovde.
Sve više dece ima razvojne smetnje
Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije. Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. U toj promeni se i nalazi moguće rešenje za probleme koji su sve prisutniji u razvoju dece. Veliko istraživanje u Sloveniji i Srbiji je pokazalo da učitelji smatraju da je svaka nova generaciija prvaka sve slabija u odnosu na ranije generacije (motorika, pažnja i koncentracija, opšte znanje i rečnik). Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta. O važnosti kretanja i fizičke aktivnosti na opšte zdravstveno stanje, ali i kognitivne funkcije se mnogo zna, ali postoje i mnogi drugi faktori koji utiču na opšti razvoj deteta, a pre svega njegovog mozga.
Da li su problemi genetske prirode?
Među naučnicima je rasprostranjeno mišljenje da genetski faktori imaju udela u ne više od 40% svih slučajeva razvojnih poremećaja. A šta je sa preostalih 60% ili više? Sigurno je da okruženje ima veliki uticaj, posebno ako postoji genetska predispozicija. Faktori okruženja i nasleđa se prepliću, te ih je nemoguće sagledavati zasebno.
Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života.
Opasnosti iz neposrednog okruženja
Postoje brojne pretpostavke o tome zašto u prethodnih nekoliko decenija dolazi do povećanja broja dece sa neurološkim smetnjama poput autizma, ADHD-a, Cerebralne paralize i mentalne retardacije. Neke od njih su da je u pitanju zapravo samo način na koji se bolesti danas dijagnostikuju, vakcine, ili neurotoksične hemikalije u okruženju. Vredi napomenuti supstance, u nekim državama manje u nekim više regulisane, koje su prisutne u okruženju i/ili u svakodnevnim predmetima (nameštaj, odeća) za koje se smatra ne samo da utiču na opadanje IQ, već i na ADHD i poremećaj autističnog spektra. Recimo, pesticid hlorpirifos koji se koristi kao sredstvo za ubijanje insekata, a utvrđeno je da je umereno toksičan i za ljude. Izloženost ovom insekticidu je dovedena u vezu sa razvojnim i autoimunim poremećajima, pa čak i do mentalne retardacije ako je majka bila izložena ovoj supstanci tokom trudnoće. Poznato je da mnogi neurološki poremećaji mogu da budu izazvani neurotiksičnim supstancama kao što su olovo, živa, PVC (koristi se u građevinarstvu, za izradu plastične ambalaže) i PCB (ima ga u bojama, u pesticdima, u rashladnim uređajima itd). Porast poremećaja ADHD-a i autizma od kraja devedesetih godina je potvrđen, ali i dalje nije u potpunosti objašnjen. Danas mnogo više znamo o tome. Postoji jasna korelacija između PCB, emisije žive i autizma. Svaki put kada dođe do porasta emisije žive i PCB-a, čini se da se stopa autizma poveća. U studiji sprovedenoj pre deset godina otkriveno je da mozgovi pacova izloženi PCB-u simaju rupe, a neuroni koji bi trebalo da budu aktivni nisu. Ovaj defekt se odrazio na sluh. U drugoj studiji, deca koja su bila izložena PCB-u u trudnoći su imala niži IQ i promene pri učenju i pamćenju. U prvim mesecima trudnoće je mozak najosetljiviji i tokom ove faze može doći do trajnih oštećenja mozga, čak i ako fetus dođe u kontakt sa malim dozama neurotoksina, koje na mozak odrasle osobe ne bi imale nikakav ili veoma mali efekat.
Važnost ishrane
Ishrana je jedan od važnih faktora za razvoj mozga i znatno je promenjena modernim stilom života. Iako je ova tema preopširna, važno je napomenuti da pored dobro poznatog uticaja šećera na psihofizičko stanje, studije na miševima su pokazale da prekomerno unošenje šećera u adolescentskom periodu utiče na to kako se doživljava nagrada u odraslom dobu; to može da izazove razvoj patoloških stanja sistema za nagrađivanje. Kada se sistem za nagrađivanje, koji je zadužen za osećaj zadovoljstva i užitka, prečesto aktivira (a svaki slatki zalogaj upravo to i radi) može da dođe do problema kao što su gubitak kontrole, jaka želja za hranom i povećana tolerancija na šećer. Eksperiment koji je rađen na malim životinjama 2012. godine pokazao je da ishrana bogata fruktozom usporava aktivnost mozga, time sabotirajući memoriju i učenje. Takođe, sve je više dokaza da je ishrana bogata šećerom (insulinska rezistencija i nivo glukoze u krvi) u vezi sa neurodegenerativnim oboljenjima poput Alchajmerove bolestu. Neki naučnici su čak počeli Alchajmerovu bolest da nazivaju Dijabetes tip 3.
Smatra se da je najznačajni uticaj okoline na bebe u materici i u prvim godinama života upravo ishrana. U ovom periodu pravilno balansirana ishrana je neophodna za pravilan razvoj mozga. Nedostaci hranjivih materija poput gvožđa ili joda mogu da utiču na kognitivni i motorički razvoj. Sve je više dokaza da je DHA, esencijalna masna kiselina, ključni faktor intenzivnog formiranja sinapsi što čini prvu godinu života kritičnim periodom za učenje i razvoj. Mnogi drugi nutrienti poput holina, folne kiseline i cinka su povezani sa ranim funkcionisanjem mozga. Nepravilna ishrana ili nedostatak balansirane ishrane u ranom detinjstvu (tzv. food insecurity) se dovodi u vezu sa problemima u učenju i razvoju. Dugotrajne posledice uključuju nisko postignuće u školi, emocionalne probleme i slabo zdravlje.
Možda je primer joda i najpoznatiji primer važnosti nekog mikroelementa za pravilan rast i razvoj. Jod je esencijalan za normalan rast i razvoj dece, pre svega za normalan razvoj centralnog nervnog sistema i inteligencije, posebno u prvih nekoliko godina života. Zemlja i voda u blizini mora su veoma bogate jodom, tako da su prirodni izvori joda morska riba, plodovi mora, morska trava, ali i mlečni proizvodi i jaja – dokle god životinje unose dovoljno joda, kao i biljke koje rastu na tlu bogatim jodom. Jedan od važnih izvora joda su prirodne mineralne vode koje sadrže jod koji se brzo i lako resorbuje. Iako se već par decenija kuhinjaska so jodira, procenjuje se da od nedostatka joda pati čak trećina svetske populacije, a jedan od mogućih razloga je što jod vremenom isparava iz soli u koju se dodaje. Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) čak tvrdi da postoji jasna veza između nivoa joda koji žena ima tokom trudnoće i kasnije inteligencije deteta. Postoje i istraživanja koja govore da je jod važan u povezivanju neurona, a od formiranje tih veza (sinapsi) zavisi i intelekrualni kapacitet deteta. Istraživanje sprovedeno 2006. godine je pokazalo da unošenjem suplemenata joda kod školske dece koja imaju već umeren nedostatak joda dolazi do poboljšanja u obradi informacija, finoj motorici, kao i vizualnom rešavanju problema. Iako je preporučena dnevna doza joda za odrasle osobe 150 mikrograma (za trudnice i dojilje skoro 300 grama) važna stvar se često ne uzima u obzir. A to je sve veća izloženost modernog čoveka takozvanim goitrogenima – supstancama koje ometaju funkcioju tiroidne žlezde tako što se vezuju za iste receptore kao i jod. Jedan od njih je bromid, koji se između ostalog nalazi u plastici, pesticidima, nekim pecivima, gaziranim sokovima, lekovima, kao i pastama za zube i tečnostima za oralnu higijenu. Neki naučnici čak dovode u vezu poremećaje pažnje sa bromizmom.
Savet za roditelje
Zdravim načinom života i pravilnom ishranom se može uticati na pravilan rast i razvoj, pogotovo u fazi trudnoće i najranijem periodu života deteta. Iako je u ovom periodu uticaj okruženja izuzetan, tokom celog života moguće je uticati na mentalne i fizičke kapacitete.
Piše: Ranko Rajović
Čovjek je donio kući 20 životinja, istog oblika, veličine i boje.
Ubrzo je shvatio da jedna vrijedi više od svih ostalih zajedno. Kako je to moguće?
Nekada se vjerovalo da je inteligencija 100 odsto nasljedna. Dokazano je, međutim, da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi (veze između nervnih ćelija), a novija istraživanja pokazuju da je čak 50 odsto sinapsi formirano prije četvrte godine. Pokret, skakanje, rotacija, trčanje, penjanje… podstiče stvaranje sinapsi. Živimo, pak, u vremenu kada su djeca statična, ispred računara i televizora, te odgajamo generacije koje se sve manje kreću i sa sve većim brojem razvojnih smetnji.
S obzirom na to da inteligencija u velikoj mjeri zavisi od stimulacije koju dobijamo u najranijem djetinjstvu, jasno je da je roditelj centar odgovornosti za razvoj dječijeg intelekta. Internista, neuroendokrinolog, saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju, jedan od osnivača Mense Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore i najvećih stručnjaka za razvoj inteligencije kod djece Ranko Rajović, za portal Antena M, govori koliko je teško biti roditelj u digitalnom vremenu, gdje najčešće griješimo, te kako odgojiti malog genijalca.
Igra je glavni posao djeteta i uvijek će biti, objašnjava dr Rajović. Igra današnje djece i one od prije koju deceniju, međutim, nije ista. Promijenilo se okruženje, pa i dječija zabava.
“Djeca se danas manje kreću, pa samim tim je i djetinjstvo drugačije. Imamo djecu sa prekomjernom težinom, u porastu je i dijabetes, a u školi učitelji primjećuju da su današnja djeca slabija (motorika, pažnja i koncentracija) u odnosu na generacije prije pet i deset godina. Kretanje je važno za razvoj mozga, posebno u najranijem djetinjstvu, tako da je posao roditelja da dijete bude što spretnije i okretnije, da puno vremena provodi u parku, u prirodi, na igralištu… Nažalost, istraživanja pokazuju da su u porastu problemi kojih ranije nije bilo, a to su poremećaj govora, disleksija, diskalkulija i druge disfunkcije kore velikog mozga. Moguće da je to povezano sa nedostatkom kretanja, jer istraživanja koja su rađena u SAD pokazuju da djeca koja imaju malo kretanja u svakodnevnim aktivnostima imaju smanjene strukture velikog mozga (bazalne ganglije), što može negativno da utiče na kognitivne sposobnosti”, navodi Rajović.
Rajović objašnjava da je biološki zadatak svakog organizma da preživi, a to podrazumijeva što bolje prilagođavanje okolini. Faktori okruženja i nasljeđa se prepliću, ne djeluju kao nezavisne cjeline, pa je tako genetski materijal podložan promjenama okoline, kao što i faktori sredine mogu da imaju veći ili manji uticaj na nas u zavisnosti od naše naslijeđene predispozicije.
“To bi značilo da je nasljedan kapacitet, a da se taj kapacitet razvija pod uticajem okruženja. Ako se okruženje mijenja, a svjedoci smo da se mijenja prilično brzo, onda moramo da mijenjamo i način rada sa djecom u vrtićima i školama. Najprirodnija i najgeneralnija definicija inteligencije bi možda bila – mogućnost adaptacije na okruženje i snalaženje u životu. U vezi sa tim važno je znati da u prvih nekoliko godina, dijete uči veoma brzo o okruženju i odnosu sa njim, a tako i o sebi mnogo saznaje. Mozak je u prvim godinama nevjerovatno plastičan – ima izuzuzetnu sposobnost prilagođavanja. Metabolizam mozga je duplo brži kod djece u periodu od četvrte do sedme godine nego kod odraslih osoba”, navodi Rajović.
Moć prilagodljivosti mozga, demonstrira nam upravo učenje jezika – u kojoj god sredini dijete da odraste, naučiće jezik koji se tu govori.
“Već dijete od pet ili šest godina, imaće mnogo veće probleme pri savladavanju novog jezika, ali će i dalje imati mogućnost da ga nauči kao maternji jezik. Međutim, djeca sa 11 ili 12 godina, iako će novi jezik u odnosu na odrasle brzo savladati, taj novi jezik nikada neće moći da im postane maternji. U ranom djetinjstvu se postavlja temelj daljeg funkcionisanja mozga. Ovaj temelj ne označava samo intelektualno funkcionicanje, već obuhvata sve aspekte razvoja djeteta – fizički, emocionalni, socijalni i kognitivni”, ističe naš sagovornik.
Za postavljanje tog temelja daljeg razvoja važna je igra, a u prvim godinama najvažniji element igre – kretanje. Važno je, ističe Rajović, da roditelji ne sputavaju djecu u kretanju, već da im dozvole da, neiscrpnu energiju koju imaju, što je više moguće potroše na dnevnom nivou.
“Vrsta igre nije toliko ni važna, koliko je važno da u sebi nosi elemente kompleksnih i dinamičkih pokreta – rotacija, okretanje, prevrtanje, penjanje, balansiranje, itd. Igra takođe ima važnu ulogu u socijalno-emotivnom razvoju, pa kad god za to postoji prilika dijete treba da se igra sa drugom djecom. Roditelji mogu i treba da se igraju sa djecom, pogotovo u prvih nekoliko godina, ali ne smiju da predstavljaju zamjenu za drugu djecu”, kaže Rajović.
Zbog dilema koje roditelji danas imaju u pronalaženju sigurnih puteva kroz djetinjstvo, Rajović je napisao dvije knjige i to: IQ djeteta – briga roditelja i Kako razvijati IQ djeteta kroz igru. Za igru su napominje, najkorisnije igračke koje ne kradu pažnju djece, jer mališani moraju aktivno da usmjeravaju pažnju kako bi ostali u procesu igranja.
“Video igrica recimo održava pažnju i to veoma efikasno, ali ne na način koji je prirodan i koji dozvoljava djetetu da „vježba“ usmjeravanje pažnje. Možemo da pretpostavimo da će dijete koje provodi mnogo vremena pred ekranom, i time biva konstantno stimulisano bez aktivnog upošljavanja pažnje, imati problema da se sjutra koncentriše na neku tešku ili dosadnu lekciju koja zahtijeva od djeteta aktivno usmjeravanje pažnje i fokus. U isto vrijeme, igračke i igre koje ne preokupiraju djecu u potpunosti, ostavljaju mnogo prostora za razvoj kreativnosti. Nije bitno o kojoj igrački se radi, dokle god je ona djetetu interesantna, a zahtijeva i djetetov angažman pri igri. Zaboravljene igre, na veoma spontan način kombinuju sve ove elemente, i zato ih i uvijek preporučujem”, navodi Rajović.
Greške u odgajanju djece su sastavni dio roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vrijeme. Većinu roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dijete zaštite – što je prva i najčešća greška.
“Dijete u prvim godinama uči bez prestanka. Formalno obrazovanje i učenje kakvo poznajemo dolazi kasnije, ali do tada je dijete savladalo najteže gradivo – i to se sve odvija kroz igru i spontano. Rijetko koje dijete će sa šest godina staviti ruku u šolju vrelog čaja ili nesmotreno potrčati po ledu. Ono će biti mnogo opreznije u takvim situacijama, ne jer su mu roditelji 100 puta nešto ponovili, već zato što je do tada na stotine puta palo – na ravnom, na uzbrdici, na stepenicama, preko bare, na zemlji, travi, pločicama. Do tada je, iako toga nije svjesno, veoma dobro naučilo kako se preko kojih površina prelazi, koja brzina je potrebna, nagib pri hodu, način hodanja. Čak i ako počne da pada, spretno će to uraditi. Ovako bi bar trebalo da bude, ali recimo znam da je broj neobičnih povreda pri padu djece sve veći. Dijete koje sa sedam godina padne tako da slomi zube, a pri tom ni ne ogrebe dlanove nije naučilo da pada. Ovo svakako nije njegova greška, ali je problem što je sa sedam godina kasno učiti te fundamentalne stvari. Upravo iz tog razloga prezaštićivanje može da se podvede pod najveću grešku koju roditelji (dobronamjerno) mogu da naprave. Tu su još i upotreba moderne tehologije bez ograničenja, generalno nemogućnost postavljanja granica, nedovoljno kretanja, neurovanotežena i nezdrava ishrana, kasni odlasci na spavanje, previše obrađena hrana itd.”, navodi Rajović.
Snalaze li se današnja djeca bolje u virtuelnom nego u stvarnom svijetu, te jesu li savremene tehnologije ukrale djetinjstvo? Pametni telefoni, računari, internet… izuzetno su korisni, ali i predstavljaju prave klopke, kako za djecu, tako i za roditelje, jer je teško odrediti granice.
Doktor Rajović smatra da je u doba digitalne revolucije, roditeljstvo i lakše i teže nego nekad. U zavisnosti od toga kako roditelji gledaju na uređaje savremene tehnologije.
“Da li ih doživljavaju kao dopunu i sredstvo za obogaćivanje svakodnenih aktivnosti ili kao zamjenu za mnoge od uobičajenih dječijih aktivnosti. Ako želite da imate malo posla oko djeteta, nekoliko sati ga ostavite sa uređajima moderne tehnologije i jedva ćete ga i primijetiti. Nažalost, mnogi roditelji u momentima umora, rasijanosti i briga dozvoljavaju, pa čak i podržavaju ovakvo ponašanje djece. Sve je to donekle i u redu, dokle god je ograničeno vrijeme za korišćenje računara ili dok ovo ponašanje ne preraste u naviku. Kratkoročno gledano, upotreba modernih tehnologija može roditeljstvo i te kako da olakša. Ali što više dozvoljavamo da nam moderne tehnologije olakšavaju roditeljstvo, veća je vjerovatnoća da će nam iste te moderne tehnologije vremenom donijeti mnoge poteškoće – prije svega našoj djeci, a na taj način i nama. Svako vrijeme ima svoje izazove i ako znamo kako da se nosimo sa njima, izazovi se pretvaraju u smjernice, a ne kamenje o koje se spotičemo.”
Od deset najtraženijih zanimanja danas, čak šest nije postojalo prije osam godina, što znači da mi spremamo djecu za zanimanja koja još ne postoje. Cilj obrazovanja tako, prema mišljenju doktora Rajovića, mora da bude razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti. Rajović je osnivač NTC sistema učenja (Nikola Tesla Centar), čiju osnovu predstavljaju savremena naučna otkrića iz neuronauke i pedagogije.
Iako u okviru NTC programa rade i sa djecom, akcenat programa jeste edukacija roditelja, vaspitača i učitelja, kao osoba koje su neposredno zadužene za razvoj djeteta i njegovih potencijala.
“Rezultati su brzo vidljivi, nije potrebno da pratite učenike dvije-tri godine i da vidite rezultat. Ovakvim načinom rada rezultati su vidljivi već poslije nekoliko mjeseci. To je i razlog za pozive iz čitave Evrope, tako da se program već sprovodi u 20 država Evrope, u pojedinim sa odobrenjem Ministarstva obrazovanja, a u ostalima u saradnji sa obrazovnim institucijama. Program je akreditovan i u Crnoj Gori, tako da se već nekoliko godina sprovodi u institucijama koje su pokazale interesovanje za ovaj program i gdje smo organizovali stručno usavršavanje vaspitača i učitelja”, objašnjava on.
Ističe da je važno uvoditi inovacije, jer su države u regionu ispod prosjeka na PISA testu, koji je važan pokazatelj razvoja države i obrazovnog sistema. Prema toj trogodišnjoj međunarodnoj provjeri dostignuća učenika, petnaestogodišnjaci iz Crne Gore zauzimaju 56. mjesto na svijetu.
“Imajući u vidu da se tim testom ispituje funkcionalno znanje učenika koji su završili osnovnu školu i koji će biti ekonomski produktivni za 15-20 godina, jasno je da PISA test pokazuje razvoj države za 15 i više godina. I tu se nameće osnovno pitanje, gdje ćemo biti za 15-20 godina, ako smo sad ispod prosjeka Evrope, a Evropa je ispod prosjeka u odnosu na Istočnu Aziju. Jasno je da je obrazovanje jedan od najvažnijih stubova društva i zato je potrebno ulagati u obrazovanje, uvoditi dobre metode, raditi na edukaciji prvo roditelja, a onda i vaspitača i učitelja”, ističe Rajović.
U Crnoj Gori je program akreditovan i za škole i za vrtiće gdje se sprovodi već nekoliko godina. Organizovani su seminari u školama i vrtićima, a pokrenuti su i NTC centri, i to u Podgorici, Budvi, Kotoru i Baru. Više o programu možete pronaći na internet stranici www.ntcucenje.com gdje tekstove pišu stručnjaci iz nekoliko oblasti (medicina, psihologija, pedagogija, specijalna edukacija) i gdje možete naći puno korisnih savjeta.
Jeste riješili mozgalicu sa početka teksta? Namijenjena je učenicima trećeg razreda osnovne škole.
Čovjek je donio školjke, a u jednoj je našao biser.
Preuzeto sa antenam.net
Tuga je dragulj čija vrednost nije toliko poznata. Ne samo da odrasli ljudi na sve načine izbegavaju da budu tužni, već tako uče i decu. Koliko puta ste videli da se detetu recimo slomi igračka, a roditelji ga teše: “Ne plači, kupićemo drugu“ ili „Ti si veliki dečko (devojčica)“ ili „To je samo igračka“ itd. Time šaljemo poruku da plač nije poželjan, kao i da treba na svaki način da poreknemo svoj gubitak. Gubitak jedne igračke za dete je velika stvar, zato je ovakav događaj sjajna prilika da pokažete detetu kako da se nosi sa gubicima u životu.
Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. Ljudi koji izbegavaju bolna osećanja kada su ona realna, sprečavaju sebe da budu psihološki zdravi. Možemo da zamrznemo jedan kadar iz života roditelja, kada dete trči i padne, a roditelji brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.
Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i drugih emocija, naročito radosti, te dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da bi ona večno trajala i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. To nije tačno, tuga je proces koji ima svoj jasan početak, razvoj i čak i srećan kraj. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer sprečava psihološko razrešenje. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe da budemo tužni mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost življenja.
Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti, prihvata se realnost kakva jeste, priznaje gubitak i dozvoljava da se taj gubitak otplače. Tek tada postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju. Pustite decu da tuguju, jer tako rastu i sazrevaju, uče o sebi i životu i prihvataju život kakav jeste, što im omogućava da ga žive punim plućima.
Piše: Maša Karleuša Valkanou
Moj otac je bio direktor velikog modnog preduzeća i par puta godišnje je poslovno putovao u velike evropske gradove. Ko zna šta je sve u njima doživljavao! Što se mene tiče, daleko najvažniji i najspektakularniji segment njegovih putovanja bejahu povraci kući. Ne kažem da se nisam dovoljno radovao samoj činjenici da mi se tata vraća kući, ali moram da priznam da je veoma moguće da je lavovski deo euforije u takvim prilikama prouzrokovala jedna majušna, uzgredna pojava – sa svojih višednevnih službenih odsustava, tata bi uvek bratu i meni donosio po jednu vrhunsku igračku!
Nekako se uvek vraćao uveče, što je doprinosilo opštoj čaroliji. Njegovi koferi bi nam tada postajali kovčezi sa skrivenim blagom. Kakva su sve čuda izranjala iz tih škrinja!
Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobio robota koji hoda i, pri sporadičnom zastajanju, na lažnom ekranu prikazuje površinu meseca. Kada sam ga, tokom nekog od naglih naleta neobuzdane radoznalosti, rastavio na nikad više spojive delove, čak mi je i njegovo crveno stopalo potom dugo služilo kao perpetuum mobile za male plastične figurice. Provozali su se na tim točkovima mnogi moji junaci, od Vinetua do mog kasnijeg favorita, inteligentnog gorile podignutih ruku i stisnutih pesnica!
Dobio sam potom veliki komplet drvenih kocki od kojih sam godinama pravio kule i gradove (koje su drugi mogli samo da obećavaju), zamke i zamkove, skrovišta i svratišta za druge igračke.
Dobismo jednom i stoni hokej, koji je našu dečju sobu u rekordnom roku pretvorio u najpoželjnije boravište dece iz čitavog komšiluka. Naravno, brat i ja smo se toliko izveštili da smo dodatno uživali u nepobedivosti na plastičnom ledu, izgrebanom od ingenioznih hokejaških majstorija.
Ne sećam se tačno kada smo igračke počeli i da naručujemo. Valjda smo malo porasli, pa je bio red da uzmemo učešće u odabiru onoga što nam je namenjeno.
U to vreme moji vršanjci su već počeli da voze velike bicikle. Bilo je lepih primeraka da se nabave kod Đoleta u gvožđari, ali ja sam želeo nešto drugo…
-Hoću trotinet! – objavih svečano.
Odakle mi trotinet pade na pamet, nemam pojma. Nisam imao gde da ga vidim uživo, jer ga u Gornjem Milanovcu, a verovatno i mnogo šire, jednostavno, nije bilo. Verovatno sam ga zapazio u nekom od stripova ili filmova, i naprečac se zaljubio.
-Ma, bolje da ti kupimo bicikl! – trezveno mi je predlagano.
-Hoću trotinet! – ponovih
-Sva deca voze bicikle!
-Trotinet!
-Pa to ovde nema da se kupi!
-Trotinet!
-Dobro, nek ti bude… Videćemo s tatom! Ša ćeš da večeraš?
-Trotinet!
-Znala sam! Ti me i ne slušaš! – reče moja majka, prsta uperenog u mene, kao da je prozrela prerušenog vanzemaljca.
I nisam te večeri ništa više rekao, jer me niko ništa nije ni pitao.
Brat je u međuvremenu dobio sasvim pristojan „poni bicikl“ boje trule višnje i njime uveliko jezdio okolnim ulicama. Nisam se pokolebao.
Ne znam koliko vremena je prošlo do dana kada je otac sledeći put otiša u Nemačku. Iz nje se vratio noseći veliki, prelepi, crveni trotinet!
Jedva sam dočekao jutro! Izgurao sam svoje vozilo iz ulaza i već prve reakcije radoznalih sugrađana govorile su da sam napravio pravi izbor. Svi su na trotinet gledali kao na čudo, a na moju nepojamljivu radost i ushićenje, mnogi su se raspitivali o nazivu tog bicikla bez pedala.
-Trotinet! – odgovorio bih, s nemalim naporom se trudeći da zvučim hladnokrvno.
Postadoh čuven na potezu od rasadnika do bioskopa, što mi je tada predstavljalo nepregledno prostranstvo. Osećao sam se kao super-heroj. Samo mi je falilo stilizovano OMNT na grudima, od „Onaj Mali Na Trotinetu“. E sad, to što sam bio mnogo sporiji od moje družine na biciklima, beše cena koju sam morao da platim, i to lagano, na rate. Ushićenost javnosti povodom pojave prvog trotineta u Gornjem Milanovcu, brzo je splasnula. Ja sam se, ipak, uporno držao svog dvotočkaša, te sam verovatno naučio da s njime izvodim i neke prilično atraktivne vratolomije. Tako sam ga jednom prilikom i prepolovio, na ivičnjaku od kocke. Posle mi ga je neki majstor zavario, al’ nikad više nije bio tako lep, sa onim umetnutim šipkama i crvenim volanom. Ipak sam ga terao još neko vreme, dok se nismo zauvek rastali, ne sećam se kako.Posle su mi kupili neki bugarski bicikl, jer Đole u tom trenutku nije imao slovenačke na lageru, a ja bejah beskompromisno nestrpljiv. I to sam platio lagano i mučno, na odloženo, jer za nestandardni model koji su braća Bugari slavno sklepali nije bilo moguće nabaviti ni gume, a kamoli rezervne delove. Pronicljivom vlasniku gvožđare nije na pamet padalo da uvozi prateću opremu za svoje greške iz prošlosti.
Kasnije sam uzjahao i kvalitetnog slovenačkog ponija, potom se odraslo, pa se prešlo na renoe. Tako to valjda ide.
Ako me je vreme provedeno na crvenom trotinetu ičemu naučilo, to je bila činjenica, koja s, tokom zahuktalih godina koje su usledile, nebrojano puta potvrdila:
Ako hoćeš da se razlikuješ, to ume da zaboli.
Ako želiš da budeš drugačiji, to ume da bude teško.
Ako si namerio da budeš samo svoj, to ume da izazove razna iskušenja i brojna nelagodna preispitivanja.
Al’ je dobar osećaj, nek’ ide život!
Crveni trotinet bio je i ostao pravi izbor!
Autor teksta: Uroš Petrović. Izdato u dodatku za decu časopisa „Povelja“.
Da li ste se i sami zapitali koliko su roditelji učinili za vas? I šta su učinili? Šta su vam pokazali i od čega vam sklonili pogled? Šta su to sa pažnjom, mukotrpno odabrali, a šta vam oduzeli jer su smatrali da je tako najbolje? Jesu li pogrešili u tome?
Iako verovatno postavljate ovakva pitanja, nemoguće je uvek nedvosmisleno odgovoriti na njih. Roditelji neprestano prave izbore. Vagaju i odlučuju. Prolazeći kroz brojne dileme, duga razmatranja, ali i donoseći odluke brzo i u trenutku, ponekad za decu učine baš ono što im je potrebno i baš ono zbog čega će im deca biti zahvalna kada odrastu. Uostalom, nije ni poenta u tome da dete bude zahvalno roditeljima. Nije ljubav u zahvalnosti. Zaista nije. Neretko su u pitanju mnogo važnije i bazičnije stvari koje dete ne može ni da sagleda. Nakon tih razmatranja, rešavanja dilema i suočavanja sa problemima, ponekad se ne čini ono što je detetu potrebno. Roditelji greše i to je, za početak, prihvatljivo. Roditelji prave greške i praviće ih uvek. Moguće je samo da ih bude manje ili više, u zavisnosti od toga kolika je spremnost da se iz njih uči.
Na pitanje o tome kako su proveli detinjstvo, sadašnji roditelji su imali dosta toga da kažu: “Kada sam bila mala, po čitav dan smo provodili napolju, uživali u pravljenju baza i skrovišta, penjući se i jurcajući, istražujući okolinu. Roditelji su me jedva uvlačili nazad u kuću. E, vratila bih se u to doba, samo da mogu!” ili: “Kako sam provodio? Kako se moglo i znalo…U trčanju za loptom, na drvetu, uz improvizovane igračke od krpa i drveta. Nisam mnogo bio sa svojim roditeljima…” Ove izjave svedoče o tome da su razlike između detinjstva nekada i sada sve veće, da su zahtevi dece kvalitativno drugačiji, da su očekivanja i kontekst odrastanja izmenjeni u celosti. Roditeljstvo je jedan od najtežih zadataka današnjice, u to nema sumnje. Danas je kod velikog broja dece primetna drugačija orijentacija u igri: manje se igraju napolju, znatno manje su u akciji i u pokretu. Devojčice i dečaci više imaju zadatak da nastave ono što je već osmišljeno, a manje da kreiraju igračke i stvore potrebne uslove za tu igru. Velik deo slobodnog vremena provode u zatvorenom, da ne bi pokisli, da se ne bi uprljali ili možda povredili u igri.
Ranko Rajović, autor NTC programa i stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece podseća da je mudrost roditeljstva naći granicu između zaštićivanja i prezaštićivanja. Ponuditi detetu izazov ali istovremeno i dovoljno slobode da ima mogućnost da istražuje je savet koji autor daje. Nije neočekivano da se preterana protektivna ponašanja odražavaju na razvoj dece. Pogođene oblasti funkcionisanja su tako najčešće motorika, kreativnost, zaključivanje, snalaženje i govor. Napolju pada sneg i hladno je? Obucite dete, dajte mu potrebnu „opremu“ i uputite ga na igre u snegu ili se zabavite zajedno. Evo nekoliko saveta:
Pustite dete da trči, penje se uzbrdo i skače. Snalaženje u otežanim uslovima, u prostoru prekrivenom snegom, omogućava razvoj krupne motorike i ravnoteže. Dete biva izdržljivije i stiče kondiciju.
Kad bolje razmislite, nije toliko strašno, zar ne? Sve ste to i sami radili kao deca. Pored rasprostranjenog roditeljskog uverenja o prezaštićivanju, veoma je važno osvrnuti se na još jednu zabludu roditelja na koju autor Rajović ukazuje. To je zanemarivanje detetove uloge kao ravnopravnog sagovornika.
Odrasli često pretpostavljaju da dete neće razumeti to što imaju da mu kažu, pa ili od toga u startu odustanu, ili izbegavaju da daju brojna objašnjenja i odgovore. Zato je ključni savet ovde: pričati sa detetom kao da sve razume. Na taj način dete dobija na važnosti, oseća se sigurno i uvaženo. Recimo, ako se u kući desila nezgoda poput kvara ili nestanka struje ili su pak, svi užurbani i sudaraju se u kući zbog nečega što treba hitno obaviti, nije lako izaći pred dete u ovakvim trenucima. Ipak, postoji nekoliko razloga zbog kojih detetu treba komentarisati aktuelna dešavanja. Pokušajte da sledite neki od predloga:
Iako je potpuno razumljivo da vam nije uvek do razgovora, odgovaranja na stotine dečijih pitanja i ponovnog pričanja priča sa izmišljenim likovima, činite to koliko god možete. Važno je. Veoma je važno. Pored svega iznetog, a u skladu sa viđenjem jedne majke da „dete ne treba da se muči pri oblačenju i pakovanju za vrtić kad su već roditelji tu da priskoče u pomoć“, nije na odmet istaći još jedan savet. Stručnjaci ponavljaju da je jedno pružiti detetu pomoć, a sasvim drugo izvršavati radnje umesto deteta. Zato treba podvući:
Ovo su samo neke od grešaka roditelja, kao i mogući načini delovanja i preporuke za potencijalno prevazilaženje. Opisane slikovite situacije su važne zbog kritičkog sagledavanja sopstvenih strategija u vaspitavanju, kao i zbog pronalaženja zabluda čije rasvetljavanje pomaže da se u narednoj, sličnoj ili čak istoj, situaciji reaguje efikasnije. Sa druge strane, važne su i da bi se omogućilo pronalaženje potvrde za svoje ispravne postupke sprovedene sa decom. Podučavati roditelje na ovaj način je od izuzetnog značaja i ponekad je jedini put kako bi se ostvario zajednički cilj, a to je razvoj deteta na svim nivoima.
Piše: Tamara Kostić
Program NTC sitem učenja unosi značajne promene u školu i učenje u odnosu na tradicionalne sisteme i u velikoj meri ispunjava sve veća i ozbiljnija očekivanja dece, roditelja i društva uopšte od škole. Primena NTC programa u nastavi doprinosi stvaranju podsticajne sredine za učenje i razvoj dece. Nastava je zanimljiva, deca motivisana, bez straha od neuspeha. Uloga učitelja koji radi po NTC sistemu učenja je izmenjena. Učitelj više nije predavač, izvor informacija i ispitivač. Učitelj organizuje, usmerava, sarađuje i podstiče na aktivnost. Kako za učenike, tako i za učitelja učionica postaje mesto gde se oseća sigurno, gde se igra zajedno sa decom i na koje svi rado dolaze. Roditelji dece pokazuju veliko poverenje prema školi i učitelju koji njihovom detetu donose radost. Imaju poverenje prema školi koja pokreće decu na samostalno dolaženje do znanja, u kojoj učenik ispoljava svoju originalnost, kreativnost, bez straha da će biti ismejan ako misli drugačije.
Jedan od ciljeva obaveznog školovanja je stvaranje motivacije kod učenika da se dalje obrazuju i da se pripremaju za život u svetu koji se nalazi u permanentnim promenama. Da bi se taj cilj postigao, razvoj učenika treba pospešivati u pravcu njihove sve veće kreativnosti i lične inicijativnosti. Nemoguće je naučiti decu svemu u vremenu kada se broj dostupnih informacija eksponencijalno povećava. Zato je izuzetno važno da škola obezbedi usvajanje bazičnih veština na osnovu kojih će se kasnije sticati znanje iz različitih oblasti. Škola mora odnegovati učenika spremnog na brze promene i prilagođavanje.
Za razliku od škole Samerhil Aleksandra Nila, kao preteče uvažavanja dečje potrebe za igrom, slobodom i nesputavanjem, čiji je osnovni kvalitet bio što je dete moglo da bira između igre i učenja, što su joj mnogi zamerali, jer su se plašili da će deca biti nesposobna za život, u NTC sistemu učenja dete uči igrajući se. Na ovaj način je NTC sistem učenja otišao još jedan značajan korak ispred svih dosadašnjih pokušaja vraćanja detetu prirodnog okruženja za podsticaj intelektualnog razvoja i darovitosti i na taj način zaslužuje epitet progresivnog sistema obrazovanja, sistema obrazovanja bez straha i sputavanja. U NTC sistemu se deca ne disciplinuju, nego motivišu da budu što aktivnija, motorički i misaono.
NTC sistem učenja je model interaktivne primene problemske nastave koji u praksi prevazilazi nedostatke dosadašnjih didaktičko-metodičkih modela. U tom smislu je potpuno inovativan u savremenoj nastavnoj praksi. Tradicionalni modeli su opterećeni metodama učenja koje stvaraju nemotivisanog učenika kojem je u školi dosadno i koji ima otpor prema učenju koje je uglavnom reproduktivno i nefunkcionalno. NTC sistem učenja polazi od osnovne detetove potrebe, potrebe za igrom i tehnike koje se primenjuju u nastavi su osmišljene tako da podstiču motoričku i misaonu razigranost dece. Deca se stalno nalaze u situaciji da uče spajajući motoričke aktivnosti sa misaonim aktivnostima. Razvija se govor i bogati rečnik i kao rezultat imamo veliki broj darovite dece za pisanje pesama, priča, scenarija i sl. Podstaknuta je unutrašnja motivacija za učenje i zadovoljstvo naučenim. Sve vreme je prisutna interakcija između učenika. Roditelji su zadovoljni i postaju saradnici i partneri sa učiteljem. Nastavnik stiče autoritet poverenjem i zahvalnošću dece i roditelja. U učionicama u kojima se deca igraju smenjuju se graja i kreativna tišina, bez intervencije učitelja. Podignuta je odgovornost dece. Njima je važno da se igra po pravilima i oni to samostalno nepogrešivo kontrolišu. Deca se edukuju stvaralaštvu, slobodi u iznošenju ideja, samostalnom dolaženju do znanja, poštovanju dogovorenih pravila samosvesnim odnosom prema njima, interakciji sa drugom decom, partnerskim odnosima.
Odeljenje IV razreda u OŠ ”Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Mitrovici u kojem se radi po NTC sistemu učenja je do sada postizalo značajno visoku prosečnu ocenu na kraju školske godine. Ovaj uspeh može biti posledica niskog kriterijuma učitelja i subjektivne procene. Međutim, učenici postižu zapažene rezultate, kako u sportskim, tako i u umetničkim i kulturnim oblastima. Često osvajaju prva mesta na sportskim takmičenjima u igrama u kojima dolazi do izražaja strategija. Na školskom takmičenju iz matematike, iz NTC odeljenja se plasiralo na viši nivo takmičenja 10 učenika.
NTC sistem učenja je osoben i po tome što omogućava jednake dobiti za dete, učitelja i roditelje. Ispunjava očekivanja od škole sva tri partnera u nastavnom procesu. Gotovo da je nemoguće povući oštru granicu između dobiti bilo kojih od njih. Zadovoljan učitelj je dobar učitelj i deci i roditeljima. Zadovoljno, radosno dete olakšava rad nastavniku i roditelju. Zadovoljan roditelj je dobar saradnik i partner koji pruža nesebičnu podršku učitelju. Tek kada se ispune ovi uslovi, možemo govoriti o kvalitetnoj nastavi.
Jasno je da je dete zadovoljno, puno samopouzdanja, jer radi ono što najbolje zna. Igra se! U razredu vlada klima saradnje, podrške i poverenja. Dete nema strah od propitivanja ili kontrolnog i pismenog zadatka, jer njegovi odgovori neće biti kvalifikovani kao netačni i predmet podsmeha. Svi u razredu su naviknuti na neobične odgovore i u njima traže i nalaze kvalitet. Često učenici sami procenjuju svoj rad i rad drugova i drugarica u razredu. Vežbanjem ovakvog načina rada postiže se sve veća objektivnost u procenjivanju i samoprocenjivanju. Često deca ocene svoj rad strožije od učiteljice.
Prvi korak i zadatak u primeni NTC sistema učenja koji se postavlja pred učiteljem je ovladavanje NTC tehnikama i svakodnevno vežbanje primene u praksi. Svaka tehnika ima višestruku primenu u svim nastavnim predmetima na velikom broju nastavnih sadržaja. Od kreativnosti, radoznalosti, znanja i slobode učitelja zavisi u kojoj meri će primenjivati NTC tehnike. U početku je primena povremena i selektivna. Rezultati koji se postižu daju sve veću slobodu i samopouzdanje učitelju i ubrzo ovaj model postaje dominantan u nastavi. Tada postaje vidljiv i prepoznatljiv i roditeljima i svima koji su zainteresovani za obrazovanje dece. Izuzetno je važno edukovati roditelje NTC tehnikama, kako bi mogli razumeti način rada učitelja i pratiti rad i napredovanje svog deteta. To još uvek ne znači potpuno razumevanje metoda rada. Ono se desi uglavnom u trećem razredu, kada rezultati i efekti NTC sistema učenja postaju sve vidljiviji.
Roditelji često imaju priliku da komentarišu, sugerišu, daju primedbe na rad učitelja u nastavi. Na poslednjem istraživanju na uzorku od 29 roditelja učenika iz odeljenja koje radi po NTC sistemu učenja, roditelji su istakli sledeće dobiti za dete: samopouzdanje, radoznalost, samostalnost, motivacija, otvorenost, rečitost, znanja šira od nastavnog plana i programa, druženje sa drugom decom, rado odlazi u školu, ogromno drugarstvo i igra, istraživanje, druželjubivost, maštovitost, zanimljivo mu je na časovima. Strah od škole jedva da postoji. Od ukupno 29 učenika 25 učenika nikada ne osećaju strah od pismenih i kontrolnih zadataka. Intervjuisanjem učenika došlo se do saznanja o postojanju straha kod dece zbog velikih očekivanja roditelja, tako da za generisanje straha od škole kod dece nije isključivi krivac učitelj
Za učitelja koji radi u nastavi po NTC sistemu učenja, sa pravom se može reći da se nalazi pred velikim profesionalnim izazovom. Lično doživljava potpunu profesionalnu transformaciju. Svakodnevno se nalazi u situaciji da deca “znaju” više od njega i zbog toga ne gubi autoritet, niti se oseća nesigurno u učionici. Ovo iz razloga, što nastavni sadržaj više nije gotova informacija koju učitelj kao medij prenosi deci. Informacija je u ovom sistemu rada sredstvo pomoću kojeg podstičemo radoznalost, motivaciju, zaključivanje, povezivanje i sveopšti intelektualni razvoj deteta. Kada deca pripreme zagonetna pitanja na zadatu temu (Nikola Tesla, Nemanjići, Mihajlo Pupin i sl.) nakon nekoliko postavljenih pitanja, učenici daju i dobiju informacije i podatke koje roditelji i učitelj često ne znaju. Deca u pripremi koriste enciklopedije, dečju štampu, internet i sve druge dostupne izvore informacija. Sva deca su angažovana. Sa relativno malim individualnim pripremama i zalaganjem, saznaju mnogo. Uz racionalno korišćenje slobodnog vremena dece i vremena na nastavnom času, sa velikom razigranošću i radošću dece rezultati su odlični. Roditelji su zadovoljni i zahvalni jer vide aktivno, veselo i motivisano dete.
Piše: Slavica Bobić
Sva deca imaju loptu, ali se njom ne igraju koliko treba. A to je velika greška. U eri moderne tehnologije nepravedno je zapostavljena, iako je i te kako moćno oružje za razvoj dece.
Dete prirodno uči kroz igru i pokret. Igranje jeste u ljudskoj prirodi, osnovna je potreba i elementaran način izražavanja. Deci je potrebno da se kreću da bi se zdravo razvijala i da bi se dobro osećala. Kretanje je temelj za razvoj mozga, navodi dr R. Rajović.
Postizanje dobrog uspeha na planu motorike neizostavno se pozitivno reflektuje i na ostala polja funkcionisanja deteta. Fizička aktivnost za čoveka, a naročito za dete u razvoju je neophodna. NTC sistem učenja to i uvažava. Program rada NTC radionica između ostalog ističe veliku važnost fizičke aktivnosti u prirodi kao i u svakodnevnim interakcijama dete – odrasli u samom procesu učenja.
Sve više je dece sa kombinovanim teškoćama (hiperaktivnost, disleksija, disgrafija, lošija fina i gruba motorika, držanje olovke, držanje tela, sedenje, slabija koncentracija, pažnja i pamćenje…) jedan od mnogobrojnih razloga je svakako i ograničavanje motoričkih igara.
Stručnjaci, a i roditelji stalno tragaju za novim sredstvima i novim tehnološkim otkrićima, a decenijama unazad je svima bilo jasno da sredstvo tj. igračka već postoji, svima na dohvat ruke tako jednostavna i magična, njeno veličanstvo LOPTA.
Da, sve bi moglo da bude tako jednostavno ali u ovom trenutku sama reč LOPTA rađa gomilu mogućih problema kod današnjih roditelja a i stručnjaka. Slede raznorazna pitanja: Kakva je to lopta potrebna? Koje veličine? Koje težine? Koje boje i sl.? Odgovor je lak, detetu je potrebna LOPTA. Dragi roditelji, pustite dete da samo odabere loptu, ponudite mu dve ili tri, ali neka izbor bude njegov. Neverovatno je, ali dete samo odabere baš onu igračku, u ovom slučaju loptu, koja mu zaista i jeste potrebna.
Iskustvo nam govori da teže lopte biraju deca koja imaju problem u proprioceptivnoj integraciji. Propriocepcija, koju često zovu šestim čulom sposobnost je kontrolisanja mišića i ravnoteže, pomoću koje se osoba opire gravitaciji. Gravitacijski uticaj jedan je od najvećih stimulatora nervne strukture jer se odvija konstantno, za razliku od ostalih podražaja. Gravitacija je toliko jak podražaj da živi svet bez nje ne bi postojao. Naučnici su poslali žive organizme u svemir da bi testirali kako nedostatak gravitacije utiče na mozak, uvideli su brzu i značajnu degeneraciju moždanih ćelija. Gravitaciji se opiremo koristeći svoje velike mišiće i zglobove, što je jako važna sposobnost našeg tela. Možemo zaključiti da mirovanje, preterano korišćenje pametnih telefona ili sedenje ispred televizora umanjuju uticaj gravitacije kao važnog podražaja koji u velikoj meri utiče na razvoj mozga. Sve je više dece kojoj nedostaje unutrašnja karta vlastitog tela, tzv. shema tela, koja se kod dece tipičnog razvoja formira tokom prvih godina života. Mnoga deca ne mogu prepoznati delove svog tela u ogledalu, iako znaju da imaju nos, kada ih pitamo da ga pokažu često se dešava da pokažu neki drugi deo tela na glavi, na primer uvo. Takva deca su nespretna i često udaraju o predmete koji im se nađu na putu. Kad stoje i zatvore oči njišu se i teturaju. Takav utisak udaljenosti od svog tela ima jak uticaj i na socijalizaciju i emocionalni razvoj deteta. Deci je potrebno da bolje osećaju svoje telo i njegove granice, pa sa njima treba vežbati doživljaj sheme tela kao što su sledeće vežbe: Stavi loptu na glavu! Podigni loptu levom rukom! Stavi loptu iza leđa i sl. Deca dok slede gore pomenute naloge ujedno i ovladavaju prostornom i vremenskom dimenzijom.
Dete koje nije ovladalo finom motorikom uglavnom će i odabrati baš najmanju loptu i pokušavati uspešno da manipuliše njome, to je dobro, jer dete tada uvežbava određenu veštinu vođeno unutrašnjom motivacijom, a to je važan faktor u učenju. Neka deca će birati reljefne, bodljikave lopte. Takvoj deci je potrebno da naprave dobar balans u taktilnoj senzorici. Dakle prepustimo izbor lopte detetu.
U današnje vreme činjenica je da je lopta zapostavljeno, a svakako moćno oružje za razvoj. Dete od pet godina je sposobno da hvata loptu sa dve ispružene ruke tj. šakama. U Srbiji samo 50% dece tog uzrasta može da uhvati deset puta bačenu loptu sa ispruženim rukama. U koliko dete nije stimulisano na vreme neke veštine se neće razviti u punom obimu. Stimulativno okruženje direktno se odražava na razvoj mozga, pre svega kore velikog mozga, doprinoseći optimalnom razvoju veština i sposobnosti deteta.
Veliki je značaj lopte i zaista je lopta najbolja igračka svih vremena/generacija i uzrasta, a evo i zašto:
Gledanjem televizije i kompjutera sve više se zapostavlja razvoj ove izuzetno važne funkcije oka, što može da rezultira smanjenjem broja sinapsi u pojedinim regijama mozga. Dinamička akomodacija se razvija skoro u potpunosti do pete (sedme) godine brzim pokretima oka, trčanjem, praćenjem predmeta, preskakanjem prepreka, a deca danas sve češće igru zamenjuju gledanjem u ekran, što vrlo negativno utiče na razvoj, ističe R. Rajović. Lopta je idealno sredstvo za ove vežbe, jer prateći loptu oko stalno akomodira, tu su razne aktivnosti: između dve vatre, dobacivanje loptom, kotrljanje, dodavanje, tenis, stoni tenis i mnoge druge. Aktivnosti i ideje su mnogobrojne. Bogata kolekcija zaboravljenih lopti nalazi se u svakoj kući, svaka lopta je dobra bilo ona velika ili mala, okačena o kanap, ubačena u mrežu ili slobodna, važno je da se lopta, a i dete kreću i prate.
Uobičajeno je da deca vole motoričke igre naročito sa svojim roditeljima, deca još na najranijem uzrastu uživaju u aktivnostima sa loptom ali je poražavajuće za nas kao roditelje kako i na koji način se mi nenamerno “potrudimo “da ih odvojimo od te iste igračke i prebacimo u virtuelni svet, svet igrica i TV programa.
Smanjite gledanje TV-a. Ponudite detetu druge sadržaje. IGRA JE VAŽAN FAKTOR RAZVOJA. Igrajte se sa svojim detetom svih igara koje vam ono predloži, menjajte uloge, ali nenametljivo kontrolišite tok igre. Zajednička igra je neprocenjivo važna za razvijanje prisnosti i deljenje najfinijih i najskrivenijih emocija, a lopta je u tome vaš saveznik.
Autor teksta: Anica Jezdić
Tokom gostovanja u emisiji “150 minuta” na Prvoj TV, doktor Ranko Rajović govorio je o značaju pokreta za razvoj dečjih kognitivnih funkcija.
“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto učenika u Engleskoj uzima ili je uzimalo lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, tako da smo na neki način počeli da drogiramo decu kako bi nas slušala u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju.
Učenje u prirodi – NTC kamp
“Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčešće pitaju “Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i itelignentno?”. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju znanje u tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”
“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: Šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”
Fudbal uzbrdo i nizbrdo – NTC kamp
“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga preskoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva; šuma, park, trčanje, skakanje…”
“Čovek je živo biće stvoreno za kretanje i njegov mozak se razvija u pokretu, najviše od 2. do 5. godine. Biologija je detetu u tom periodu dala ogromnu energiju, da se kreće i koristi mozak. Ako toga nema, kako će ono potrošiti toliku ogromnu energiju? Svaki vlasnik psa zna da pse morate šetati da bi mirno spavali. Isto je i sa decom. REM faza sna izuzetno je važna za formiranje nervnih struktura. Šta smo uradili ako pomerimo spavanje? Remeti se REM faza. Ona se nadoknadi u drugoj polovini noći, ali to već nije prirodna evolucija, nije isti kvalitet sna.”
“Decu morate da pustite, da bi znala šta mogu. Mi čak i svim našim pitanjima ne dajemo gotova rešenja – oni ih sami traže, a za to vreme misle. Moramo da učimo decu da misle, oni tako najlakše uče informacije.”
“Detetu je svaki dan praznik. Dete svaki dan skače sa fotelje na fotelju, sa fotelje na kauč, mora svaki dan da se kreće. Može i da koristi kompjuter i gleda televiziju, to nije zabranjeno, ali deca treba i da skaču. Napravite u stanu sitnice koje će omogućiti razvoj dece kroz pokret. Stavite ispod tepiha dve grančice, dva kamena, dva kestena, možda će da gazi po predmetima ili da ih izbegava. Nacrtajte na papiru krugove, recite im da se do granica tih krugova ispod tepiha nalazi nešto i da će dobiti bodove kad god pogodi gde je predmet. Dete reši zadatak, a onda kaže ‘Hoću još jednom’. Za pet dana stavite 7-8 stvari ispod tepiha. Kad dođu gosti, ono će već samo od njih tražiti da gaze preko tepiha, da i oni sami učestvuju u igri. To su ti testovi koje mi primenjujemo. Ili možete da razapnete paukovu mrežu preko vrata i tražite od deteta da dođe da vas uplaši – deca mnogo vole da plaše roditelje. Na mrežu okačite zvončiće, pa će se čuti kada dete prođe. Sledeći put će pokušati da je izbegne da bi vas uplašilo, razmišljaće o tome kako da reši problem.”
Izvor: TV Prva
