Postojimo li bez kreativnosti?


Kreativnost kao prioritet našeg doba


Nalazimo se u vremenu kada nam je toliko informacija dostupno da često ne znamo ni šta bismo s njima. Sve manje se trudimo da nešto zaista razumemo ili upamtimo jer nam je skoro svaka informacija na dohvat ruke. Nekada je bilo potrebno provesti dane ili mesece u biblioteci kako bi se jedan tekst preveo ili određena tema izučila. Danas je ovo moguće učiniti uz popodnevnu kafu pred kompjuterom. Jedan klik i ceo svet je naš – sabrana dela ljudskog znanja i saznanja. Više nije problem saznati. Problem postaje istinsko razumevanje, povezivanje i korišćenje informacija na način kojim je moguće unaprediti, kako sebe tako i društvo u kom živimo. Stoga ni ne čudi što mnogi eksperti iz oblasti nauke i tehnologije smatraju da nam je kreativnost potrebnija nego ikada pre. Čak je prisutno mišljenje da je kreativnost najvažniji ekonomski resurs XXI veka [1]. Veliki paradoks našeg vremena je to da se moderno društvo suočava sa sve većim problemom smanjene kreativnosti.

Launched colorful powder, isolated on black background


Ali šta je uopšte kreativnost i kako kreativna misao  nastaje, proizvodimo li je mi ili je pitanje pukog dara? Možda nam se sve čini isuviše jasno i znano, ali često nismo ni svesni koliko ono što mislimo i u šta verujemo zavisi od vremena u kom živimo. Neke drevne kulture recimo nisu ni posedovale pojam kojim se označava kreativnost [2]. Umetnost su doživljavali kao otkrivanje ili imitaciju, a ne stvaranje. Smatra se da se „kreativnost“ kao pojam javila tek u vreme hrišćanstva kako bi okarakterisala božansko nadahnuće [3], a tek nakon srednjeg veka savremeni koncept kreativnosti se javlja – kao nešto što stvara ljudska sposobnost, a ne Bog. Ako se prepustimo ovim razmišljanjima, bez imalo napora uplovljavamo u vode filozofije i religije, vode koje ne daju jednostavne i lako primenjive odgovore. Ali u svrhu naučnog istraživanja, kreativnost se najčešće definiše kao stvaranje nečega što je i novo i korisno.


Svakodnevna i nesvakidašnja kreativnost. Najčešće, kreativni ljudi su bolji u povezivanju različitih informacija, pravljenju asocijacija i u tome da vide stvari na drugačiji način, pa samim tim i uočavaju stvari koje drugi ne mogu da vide. Naučnici najčešće razlikuju dve vrste kreativnosti. Svakodnevna kreativnost koju manje ili više poseduju svi ljudi zove se mala kreativnost (eng. little C) – svakodnevno rešavanje problema i sposobnost da se prilagodimo. S druge strane, velika kreativnost (eng. big C) označava kreativnost koju poseduju velikani iz sveta muzike, književnosti, nauke, likovne umetnosti – oni koji su bili nagrađeni, ili bar zaslužili da budu nagrađeni, nekom prestižnom nagradom u svojoj oblasti. Ali ova prodorna i velika kreativnost se retko i retkima dogodi,  ljudima poput  Tesle, Ajnštajna, Pikasa, Šekspira, Njutna, Davinčija, Darvina, Mocarta, Pupina, Milankovića…


Može li se kreativnost izmeriti?
Postoje razne metode za merenje kreativnih sposobnosti, ali jedan od najkorišćenijih pokazatelja, pogotovo za onu svakodnevnu i sveobuhvatnu kreativnost, jeste razvijeno divergentno mišljenje. Divergentnim mišljenjem dolazimo do nekoliko mogućih rešenja na pitanje koje je otvorenog tipa (za razliku od konvergentnog mišljenja koje pruža jedini mogući odgovor na pitanje). Bitno je da znamo da divergentno mišljenje nije sinonim za kreativnost, već da testovi koji mere divergentno mišljenje u najbolju ruku daju korisne procene potencijala. Neko može odlično da prođe na ovom  testu,  ali da nikada ne ispolji ni trunku kreativnosti. Ono za šta je divergentno mišljenje zaista zaslužno jeste originalnost, a originalnost je jedan od ključnih sastojaka kreativnosti.

paperclip
Šta test za procenu kreativnosti zaista proverava?
Sličica pored predstavlja klasičan primer testa divergentnog mišljenja (Gilfordov test alternativne upotrebe), koji se često koristi kako bismo dobili ideju o kreativnom potencijalu pojedinca. Zadatak je da se u roku od dva minuta smisli što više načina na koje je spajalicu moguće upotrebiti. Možete i sami da probate, zabave radi, jer je postupak ocenjivanja malo komplikovaniji. Ovaj zadatak smo nedavno objavili putem socijalne mreže (učestvovalo je preko 80 ljudi), a dobijene odgovore smo obradili radi bolje ilustracije testa. Neko će za dva minuta smisliti jedan odgovor, neko i preko deset. Ali nije sve u brojevima. Oni samo nude uvid u fluentnost, tačnije produktivnost osobe. Ono što je podjednako važno, ako ne i važnije jeste originalnost – koliko se odgovori jedne osobe razlikuju od ostalih. Što osoba ima više ovakvih neučestalih odgovora, to se rangira bolje na skali originalnosti. Najneoriginalniji, tj. najučestaliji pristigli predlozi za upotrebu spajalice su nakit (ogrlica, narukvica) i nameštanje rajsveršlusa kad se pokvari. Deset najoriginalnijih (neponavljajućih) upotreba  je prikazano u listi ispod. Zatim, koliko različitih „oblasti“  odgovori pokrivaju? Koliko su ispitanici široko otišli. Da li recimo svi odgovori uključuju spajanje nečega  ili se možda stiglo do figurica u „čoveče ne ljuti se“ ili alatke poput šrafcigera ili ključa? To je sve pitanje fleksibilnosti. Koliko detaljno su opisali svoje odgovore je stvar elaborativnosti. Naravno da nije isto ako se kaže „čačkalica“ i „čačkalica za vađenje zaglavljenih metaka iz heftalice“. Prema tome, velika je greška ako uzimamo u obzir samo fluentost. Čak je i pokazano da su originalnost i fleksibilnost mnogo jači pokazatelji kreativnosti od fluentnosti [4].

  1. Pista za mikro autiće
  2. Lemilica (zalepi se za upaljač i dobijemo jednostavnu i uspešnu mogućnost topljenja plastike)
  3. Mini postolje za ram za sličice
  4. Zamena za figurice u društvenim igrama
  5. Iglica za graviranje na drvetu ili plastici
  6. Bušenje rupe u lepku koji se začepio
  7. Za vežbanje „pincet hvata“ kod dece sa smetnjama u razvoju
  8. Za razvezivanje čvorova
  9. Šrafciger
  10. Puno spajalica u nekoj posudi kao muzički instrument

Pošto se rezultati dobijaju uzimanjem u obzir odgovora cele grupe koja se testira, divergentna produkcija osobe može da varira u zavisnosti od toga u okviru koje grupe rešava test. Recimo, prosečan broj ideja koje su nam bile poslate je tri, te bi fluentnost svake osobe bila procenjena u odnosu na ovaj broj.  Ohrabruje sve veći broj istraživanja koji govori o tome da je divergentnu produkciju moguće povećati .  Čini se da je za ovaj pomak veština rešavanja problema ključni faktor. Prošlogodišnje istraživanje divergentne produkcije sprovedeno na našim prostorima na uzorku učenika četvrtih razreda iz Kikinde i Užica, koji primenjuju  NTC sistem rada, pokazalo je da je divergentnu produkciju zaista moguće povećati  [5]. Gilfordov test alternativne upotrebe je jedan od najkorišćenijih za proveru kreativnog potencijala, ali treba imati na umu da nije perfektan i da sve što zapravo meri jeste potencijal.


Divergentno mišljenje nije sve.
Divergetno mišljenje je samo pokazatelj kreativnog potencijala. Od čega onda zavisi ostvarivanje tog potencijala? Druga, „suprotstavljena“ strana uma čini se da je podjednako bitna. Konvergentno i divergentno mišljenje mogu se predstaviti kao dva kraja istog štapa, krajnosti koje predstavljaju kognitivni pristup određenom problemu ili pitanju. Dok je jedna krajnost fabrika ideja, druga ih nemilosrdno  odbacuje i baca u zaborav. I jedna i druga su neophodne kako bi nastalo nešto, po ljudskim standardima, kreativno. Uostalom, šta bi proizvela produkcija divljih i neprizemljenih ideja divergentom stranom uma? Po koju kreativnu, odnosno novu i upotrebljivu ideju, i verovatno gomilu nestvarnih i beskorisnih. Ako kočnica ne postoji, moguće je biti visoko originalan, ali ne biti kreativan. Balans ove dve krajnosti, bez obzira da li je umeće ili dar,  je ono što u nama izaziva divljenje, pa i opčinjenost.

Neural networksGde se kreativnosti nalazi? Svaka regija mozga ima određenu ulogu, a kada je više regija povezano i radi zajedno za jedan cilj ili u ime jedne funkcije onda to zovemo neuronska mreža (eng. brain network).  Kada nam misli lutaju, kada maštamo o nekim budućim momentima ili razmišljamo o nečemu davno prošlom, drugim rečima, kada se misli spontano i bez napora javljaju, mi možda mislimo da ne radimo ništa, ali mozak je i tek kako uposlen. Tačnije, aktivira se mreža koja se zove osnovna komunikacijska mreža (eng. default mode network). Ova mreža je najčešće aktivna kada ne obraćamo mnogo pažnje na spoljašnji svet, ali smo budni i u stanju odmora. Veoma različita, ali podjednako važna za naše svakodnevno funkcionisanje je egzekutivna kontrolna mreža (eng. executive control network), tj kontrola mentalnih operacija, kognicije. Na šta treba da se usresredimo, šta sa druge strane moramo da ignorišemo i registrujemo kao nebitnu informaciju kako bismo došli do trenutnog cilja.

Aktivnost jedne od ove dve mreže često isključuje aktivnost one druge, što i ne čudi ako se uzmu u obzir njihove funkcije. Recimo, ako moramo da upamtimo nečiji broj telefona,  kontrolna mreža će biti naglo aktivnirana, dok će se istovremeno aktivnost osnovne mreže smanjiti.  Ovako se  obuzdavaju neumorne i nasumične misli  kada imamo nešto važno da uradimo jer sve što nema veze sa trenutnim zadatkom i ciljem samo opterećuje našu radnu memoriju. Iako su ove dve mreže često jedna drugoj suprotstavljene, određene aktivnosti zahtevaju njihove zajedničke snage. Na primer, kada planiramo neki događaj, iz mora mogućih i nemogućih opcija koje nas preplavljuju, konstruišemo plan koji nam najviše odgovara, a u isto vreme je i moguć. Mnoga istraživanja potvrđuju da je baš ovo način na koji kreativna misao nastaje – dinamičkom interakcijom osnovne i kontrolne mreže [6]. Recimo, od profesionalnih pesnika bilo je traženo da sponatano napišu pesmu i nakon toga da je isprave. U momentima inspiracije i stvaranja ideja osnovna i kontrolna mreža nisu uopšte sarađivale. Ali kako su pesnici počeli da ispravljaju napisane pesme, međusobno povezivanje ove dve mreže se povećalo, ukazujući na to da procena i korekcija spontano stvorene poezije uključuje relativno povećanje kooperacije osnovne i kontrolne mreže [7]. Kao da na neki način osnovna mreža dozvoljava stvaranje ideja bez ikakvih kočnica, a nakon toga kontrolna mreža uzima stvar u svoje ruke i počinje da koriguje, ispravlja, uobličuje, čini praktičnim i svetovnim. Dakle, stvaranje ideja i njihova procena, kao i rešetanje svih nestvarnih i suludih ideja kroz sito kritičkog uma, odraz su ne samo psihičkog, već i neurobiološkog nivoa funkcionisanja.

Zavisi li nešto od nas? Ako postanemo svesni problema opadanja kreativnosti koji je verovatno samo odraz životne umrtvljenosti, bićemo u stanju nešto i da promenimo. Naravno da je potrebno da krenemo od najmlađih. Postoji mnogo mogućih razloga koji bi ovaj trend objasnili. Zdravorazumski gledano, pregršt svega van sebe je ono što nas ukopava u mestu. Pregršt modernih tehnologija i vremena provedenog pred ekranima, pregršt usmerenja i normi koji se brinu da odmalena budemo u kalupu koji ne dopušta veća izdvajanja. Obrazovni sistem koji se skoro  isključivo bavi intelektualnom stranom deteta, svakako ovu situaciju stagnacije ne čini boljom. I onda, svaki od ovih sistema se potrudi da ponudi pregršt informacija koje dete i ne traži, do kojih retko kada samostalno dolazi, a koje se neumorno serviraju. Ovim zagušujemo decu nebitnim informacijama i navikavamo ih da se do znanja ne dolazi, već da im se ono prinosi, kao i da dete ne bira šta želi da zna, već da zna ono što mu se da. Kako onda možemo da očekujemo pokretačku snagu radoznalosti  i motivaciju koja je gorivo za uspeh u bilo čemu? Konstantno bombardovanje čula i uma, ostavlja malo prostora za unutrašnji život deteta. U kojim situacijama će onda ono biti u stanju da smišlja, mašta, stvara, planira, po sto puta nešto unutar glave da prevrće, da dolazi do ideja koje (još) ne poznaju kalupe, pa da ih opet snagom svog uma preradi i pročisiti. Toliko okrenuti ka spolja, ili bolje rečeno oterani tamo, kako možemo i da očekujemo glave pune ideja, novih načina razmišljanja i viđenja stvari?  Gde smo sada, i mi i ovo „moderno“ društvo u kom živimo, nas možda i plaši. Ali na nama je hoćemo li se prepustiti ovim tokovima ili se potruditi da  živimo u skladu sa našom prirodom. Jer ako dozvolimo da se sve odigrava van nas, malo mesta će ostati za ono nešto unutar nas što je ključ stvaranja.

 

Autor teksta: Iva Rajović

[1] Florida, R. (2002). The rise of the creative class. New York: Basic Books.
[2] Albert, R. S., Runco, M. A. (1999). A History of Research on Creativity. In Sternberg, R. J. Handbook of Creativity. Cambridge University Press.
[3] Runco, M. A., Albert, R. S. (2010). Creativity Research. In James C. Kaufman and Robert J. Sternberg. The Cambridge Handbook of Creativity. Cambridge University Press.
[4] Runco , M. A.,  Acar, S.  (2012).  Divergent  thinking  as  an  indicator  of creative potential. Creativity Res J 24(1):66–7
[5] Gojkov, G., Rajović, R., Stojanović A. (2015). NTC learning system and divergent production. Recearch in Pedagogy: 5-1.
[6] Beaty ,R. E., Benedek, M., Kaufman, S. B., Silvia, P. J. (2015). Default and executive network coupling supports creative idea production. Sci Rep 5:10964
[7] Liu, S. et al. (2015). Brain activity and connectivity during poetry composition: toward a multidimensional model of the creative process. Hum. BrainMapp. 36, 3351–3372

Slične objave

Ostavi komentar