Na ovogodišnjem roditeljskom sastanku za NTC kamp na Gučevu, učionica je bila pretrpana ljudima, od kojih mnogi nisu do sada slali decu na NTC kampove, pa su prekidali prezentacije učitelja i asistenata brojnim pitanjima, od toga u koje vreme zvati decu, do toga kako pomoći deci da lakše prebole odvajanje od roditelja, itd. Zato sam poželela (ali nisam imala priliku, pa to sada činim) da im kažem:
„Ljudi, ne brinite i opustite se, ovo je nešto najbolje što svojoj deci možete priuštiti u Srbiji!“
Razumem uzdržanost, jer sam je osetila i sama. Prošle godine, kada sam prvi put prijavila ćerku za NTC kamp, nakon sličnog roditeljskog sastanka sam pomislila:
„Ako je ovo što pričaju samo desetim delom istina, biće im divno!“. Kasnije sam shvatila da je istina sve, pa i više od toga.
Počeću od organizacije, koja je besprekorna. Uputstva su kratka, jasna, i blagovremena. Autobus je stigao tačno u minut kako nam je rečeno, deca su prozivana i za deset minuta grupa je krenula put Gučeva. Ubrzo smo uključeni u Vajber grupu, gde nam je predavač slao informacije o deci i aktivnostima, sa po nekoliko fotografija, dva do tri puta dnevno. Čak i da se nijednom nisam čula sa detetom, znala bih da je dobro i da ima divno i osmišljeno vreme. U povratku - isto kao u odlasku - jasna uputstva kada i gde čekati dete, i opet je baš tako bilo.
Priroda na Gučevu je nestvarna, i ne čudi me što su autori NTC-a odabrali baš ovu, malo poznatu, planinu za rad sa decom. Trava se šiša svakog dana, pa su deca većinu vremena bosa.
Aktivnosti su osmišljene tako da su svi roditelji sa kojima sam podelila svoje oduševljenje rekli da bi želeli i sami da budu tamo. Deca su po ceo dan u prirodi. Duga planinarenja, branje divljih kupina, skupljanje čičaka, vežbe na poligonu, samo su neke od aktivnosti svakog dana.
Naravno, tu su radionice sa autorima NTC programa - Rankom Rajovićem i Urošem Petrovićem, škola fotografije kao i večernje čitanje priča iz (tada još neobjavljene) knjige „Branko i Stanko u svetu atoma“, dok deca na strunjačama leže na travi i gledaju u zvezde.
Uroševe zagonetne priče se često rešavaju, a jedno veče je to bilo uz logorsku vatru, za koju su deca celog dana skupljala grančice.
Jedan od zadataka je bio da se napravi skrovište od grana i lišća, i analizirano je čije je najbolje.
Poslednjeg dana, instruktori moje kćerke su izrezbarili dva velika planinska štapa i isekli ih na delove tako da svako dete dobije po jedan deo. Svako dete je uz to dobilo i posebnu poruku, shodno utiscima koje su instruktori stekli o svakom detetu. Ugasili su svetlo u sobi, upalili sveće, i magija je počela - suzama, jer su deca od uzbuđenja zaplakala.
I kada se kamp završio, kada smo skupili sve utiske, kada smo svim poznanicima objasnili da u našoj zemlji ništa kvalitetnije svom detetu nismo mogli pružiti, i pomislili da je ta priča završena do naredne godine (kada ćemo ćerku ponovo poslati na NTC kamp), stigao je detaljan izveštaj instruktora pojedinačno za svako dete - u čemu se istaklo, gde je potreban dodatan rad, kakav je opšti utisak. To jasno pokazuje koliko pažnje se posvećuje svakom detetu, i da nije cilj samo odvesti dete nedelju dana na čist vazduh, već duboko upoznavanje i briga o svakom od njih.
Zato često kažem svojim prijateljima - ako postoji nešto bolje od NTC radionica, to je NTC kamp.
Piše Mirjana Bugarčić
Više informacija o kampu možete pronaći ovde.
Sve više dece ima razvojne smetnje
Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije. Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. U toj promeni se i nalazi moguće rešenje za probleme koji su sve prisutniji u razvoju dece. Veliko istraživanje u Sloveniji i Srbiji je pokazalo da učitelji smatraju da je svaka nova generaciija prvaka sve slabija u odnosu na ranije generacije (motorika, pažnja i koncentracija, opšte znanje i rečnik). Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta. O važnosti kretanja i fizičke aktivnosti na opšte zdravstveno stanje, ali i kognitivne funkcije se mnogo zna, ali postoje i mnogi drugi faktori koji utiču na opšti razvoj deteta, a pre svega njegovog mozga.
Da li su problemi genetske prirode?
Među naučnicima je rasprostranjeno mišljenje da genetski faktori imaju udela u ne više od 40% svih slučajeva razvojnih poremećaja. A šta je sa preostalih 60% ili više? Sigurno je da okruženje ima veliki uticaj, posebno ako postoji genetska predispozicija. Faktori okruženja i nasleđa se prepliću, te ih je nemoguće sagledavati zasebno.
Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života.
Opasnosti iz neposrednog okruženja
Postoje brojne pretpostavke o tome zašto u prethodnih nekoliko decenija dolazi do povećanja broja dece sa neurološkim smetnjama poput autizma, ADHD-a, Cerebralne paralize i mentalne retardacije. Neke od njih su da je u pitanju zapravo samo način na koji se bolesti danas dijagnostikuju, vakcine, ili neurotoksične hemikalije u okruženju. Vredi napomenuti supstance, u nekim državama manje u nekim više regulisane, koje su prisutne u okruženju i/ili u svakodnevnim predmetima (nameštaj, odeća) za koje se smatra ne samo da utiču na opadanje IQ, već i na ADHD i poremećaj autističnog spektra. Recimo, pesticid hlorpirifos koji se koristi kao sredstvo za ubijanje insekata, a utvrđeno je da je umereno toksičan i za ljude. Izloženost ovom insekticidu je dovedena u vezu sa razvojnim i autoimunim poremećajima, pa čak i do mentalne retardacije ako je majka bila izložena ovoj supstanci tokom trudnoće. Poznato je da mnogi neurološki poremećaji mogu da budu izazvani neurotiksičnim supstancama kao što su olovo, živa, PVC (koristi se u građevinarstvu, za izradu plastične ambalaže) i PCB (ima ga u bojama, u pesticdima, u rashladnim uređajima itd). Porast poremećaja ADHD-a i autizma od kraja devedesetih godina je potvrđen, ali i dalje nije u potpunosti objašnjen. Danas mnogo više znamo o tome. Postoji jasna korelacija između PCB, emisije žive i autizma. Svaki put kada dođe do porasta emisije žive i PCB-a, čini se da se stopa autizma poveća. U studiji sprovedenoj pre deset godina otkriveno je da mozgovi pacova izloženi PCB-u simaju rupe, a neuroni koji bi trebalo da budu aktivni nisu. Ovaj defekt se odrazio na sluh. U drugoj studiji, deca koja su bila izložena PCB-u u trudnoći su imala niži IQ i promene pri učenju i pamćenju. U prvim mesecima trudnoće je mozak najosetljiviji i tokom ove faze može doći do trajnih oštećenja mozga, čak i ako fetus dođe u kontakt sa malim dozama neurotoksina, koje na mozak odrasle osobe ne bi imale nikakav ili veoma mali efekat.
Važnost ishrane
Ishrana je jedan od važnih faktora za razvoj mozga i znatno je promenjena modernim stilom života. Iako je ova tema preopširna, važno je napomenuti da pored dobro poznatog uticaja šećera na psihofizičko stanje, studije na miševima su pokazale da prekomerno unošenje šećera u adolescentskom periodu utiče na to kako se doživljava nagrada u odraslom dobu; to može da izazove razvoj patoloških stanja sistema za nagrađivanje. Kada se sistem za nagrađivanje, koji je zadužen za osećaj zadovoljstva i užitka, prečesto aktivira (a svaki slatki zalogaj upravo to i radi) može da dođe do problema kao što su gubitak kontrole, jaka želja za hranom i povećana tolerancija na šećer. Eksperiment koji je rađen na malim životinjama 2012. godine pokazao je da ishrana bogata fruktozom usporava aktivnost mozga, time sabotirajući memoriju i učenje. Takođe, sve je više dokaza da je ishrana bogata šećerom (insulinska rezistencija i nivo glukoze u krvi) u vezi sa neurodegenerativnim oboljenjima poput Alchajmerove bolestu. Neki naučnici su čak počeli Alchajmerovu bolest da nazivaju Dijabetes tip 3.
Smatra se da je najznačajni uticaj okoline na bebe u materici i u prvim godinama života upravo ishrana. U ovom periodu pravilno balansirana ishrana je neophodna za pravilan razvoj mozga. Nedostaci hranjivih materija poput gvožđa ili joda mogu da utiču na kognitivni i motorički razvoj. Sve je više dokaza da je DHA, esencijalna masna kiselina, ključni faktor intenzivnog formiranja sinapsi što čini prvu godinu života kritičnim periodom za učenje i razvoj. Mnogi drugi nutrienti poput holina, folne kiseline i cinka su povezani sa ranim funkcionisanjem mozga. Nepravilna ishrana ili nedostatak balansirane ishrane u ranom detinjstvu (tzv. food insecurity) se dovodi u vezu sa problemima u učenju i razvoju. Dugotrajne posledice uključuju nisko postignuće u školi, emocionalne probleme i slabo zdravlje.
Možda je primer joda i najpoznatiji primer važnosti nekog mikroelementa za pravilan rast i razvoj. Jod je esencijalan za normalan rast i razvoj dece, pre svega za normalan razvoj centralnog nervnog sistema i inteligencije, posebno u prvih nekoliko godina života. Zemlja i voda u blizini mora su veoma bogate jodom, tako da su prirodni izvori joda morska riba, plodovi mora, morska trava, ali i mlečni proizvodi i jaja - dokle god životinje unose dovoljno joda, kao i biljke koje rastu na tlu bogatim jodom. Jedan od važnih izvora joda su prirodne mineralne vode koje sadrže jod koji se brzo i lako resorbuje. Iako se već par decenija kuhinjaska so jodira, procenjuje se da od nedostatka joda pati čak trećina svetske populacije, a jedan od mogućih razloga je što jod vremenom isparava iz soli u koju se dodaje. Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) čak tvrdi da postoji jasna veza između nivoa joda koji žena ima tokom trudnoće i kasnije inteligencije deteta. Postoje i istraživanja koja govore da je jod važan u povezivanju neurona, a od formiranje tih veza (sinapsi) zavisi i intelekrualni kapacitet deteta. Istraživanje sprovedeno 2006. godine je pokazalo da unošenjem suplemenata joda kod školske dece koja imaju već umeren nedostatak joda dolazi do poboljšanja u obradi informacija, finoj motorici, kao i vizualnom rešavanju problema. Iako je preporučena dnevna doza joda za odrasle osobe 150 mikrograma (za trudnice i dojilje skoro 300 grama) važna stvar se često ne uzima u obzir. A to je sve veća izloženost modernog čoveka takozvanim goitrogenima – supstancama koje ometaju funkcioju tiroidne žlezde tako što se vezuju za iste receptore kao i jod. Jedan od njih je bromid, koji se između ostalog nalazi u plastici, pesticidima, nekim pecivima, gaziranim sokovima, lekovima, kao i pastama za zube i tečnostima za oralnu higijenu. Neki naučnici čak dovode u vezu poremećaje pažnje sa bromizmom.
Savet za roditelje
Zdravim načinom života i pravilnom ishranom se može uticati na pravilan rast i razvoj, pogotovo u fazi trudnoće i najranijem periodu života deteta. Iako je u ovom periodu uticaj okruženja izuzetan, tokom celog života moguće je uticati na mentalne i fizičke kapacitete.
Piše: Ranko Rajović
Čovjek je donio kući 20 životinja, istog oblika, veličine i boje.
Ubrzo je shvatio da jedna vrijedi više od svih ostalih zajedno. Kako je to moguće?
Nekada se vjerovalo da je inteligencija 100 odsto nasljedna. Dokazano je, međutim, da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi (veze između nervnih ćelija), a novija istraživanja pokazuju da je čak 50 odsto sinapsi formirano prije četvrte godine. Pokret, skakanje, rotacija, trčanje, penjanje... podstiče stvaranje sinapsi. Živimo, pak, u vremenu kada su djeca statična, ispred računara i televizora, te odgajamo generacije koje se sve manje kreću i sa sve većim brojem razvojnih smetnji.
S obzirom na to da inteligencija u velikoj mjeri zavisi od stimulacije koju dobijamo u najranijem djetinjstvu, jasno je da je roditelj centar odgovornosti za razvoj dječijeg intelekta. Internista, neuroendokrinolog, saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju, jedan od osnivača Mense Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore i najvećih stručnjaka za razvoj inteligencije kod djece Ranko Rajović, za portal Antena M, govori koliko je teško biti roditelj u digitalnom vremenu, gdje najčešće griješimo, te kako odgojiti malog genijalca.
Igra je glavni posao djeteta i uvijek će biti, objašnjava dr Rajović. Igra današnje djece i one od prije koju deceniju, međutim, nije ista. Promijenilo se okruženje, pa i dječija zabava.
"Djeca se danas manje kreću, pa samim tim je i djetinjstvo drugačije. Imamo djecu sa prekomjernom težinom, u porastu je i dijabetes, a u školi učitelji primjećuju da su današnja djeca slabija (motorika, pažnja i koncentracija) u odnosu na generacije prije pet i deset godina. Kretanje je važno za razvoj mozga, posebno u najranijem djetinjstvu, tako da je posao roditelja da dijete bude što spretnije i okretnije, da puno vremena provodi u parku, u prirodi, na igralištu... Nažalost, istraživanja pokazuju da su u porastu problemi kojih ranije nije bilo, a to su poremećaj govora, disleksija, diskalkulija i druge disfunkcije kore velikog mozga. Moguće da je to povezano sa nedostatkom kretanja, jer istraživanja koja su rađena u SAD pokazuju da djeca koja imaju malo kretanja u svakodnevnim aktivnostima imaju smanjene strukture velikog mozga (bazalne ganglije), što može negativno da utiče na kognitivne sposobnosti", navodi Rajović.
Rajović objašnjava da je biološki zadatak svakog organizma da preživi, a to podrazumijeva što bolje prilagođavanje okolini. Faktori okruženja i nasljeđa se prepliću, ne djeluju kao nezavisne cjeline, pa je tako genetski materijal podložan promjenama okoline, kao što i faktori sredine mogu da imaju veći ili manji uticaj na nas u zavisnosti od naše naslijeđene predispozicije.
"To bi značilo da je nasljedan kapacitet, a da se taj kapacitet razvija pod uticajem okruženja. Ako se okruženje mijenja, a svjedoci smo da se mijenja prilično brzo, onda moramo da mijenjamo i način rada sa djecom u vrtićima i školama. Najprirodnija i najgeneralnija definicija inteligencije bi možda bila – mogućnost adaptacije na okruženje i snalaženje u životu. U vezi sa tim važno je znati da u prvih nekoliko godina, dijete uči veoma brzo o okruženju i odnosu sa njim, a tako i o sebi mnogo saznaje. Mozak je u prvim godinama nevjerovatno plastičan – ima izuzuzetnu sposobnost prilagođavanja. Metabolizam mozga je duplo brži kod djece u periodu od četvrte do sedme godine nego kod odraslih osoba", navodi Rajović.
Moć prilagodljivosti mozga, demonstrira nam upravo učenje jezika - u kojoj god sredini dijete da odraste, naučiće jezik koji se tu govori.
"Već dijete od pet ili šest godina, imaće mnogo veće probleme pri savladavanju novog jezika, ali će i dalje imati mogućnost da ga nauči kao maternji jezik. Međutim, djeca sa 11 ili 12 godina, iako će novi jezik u odnosu na odrasle brzo savladati, taj novi jezik nikada neće moći da im postane maternji. U ranom djetinjstvu se postavlja temelj daljeg funkcionisanja mozga. Ovaj temelj ne označava samo intelektualno funkcionicanje, već obuhvata sve aspekte razvoja djeteta – fizički, emocionalni, socijalni i kognitivni", ističe naš sagovornik.
Za postavljanje tog temelja daljeg razvoja važna je igra, a u prvim godinama najvažniji element igre – kretanje. Važno je, ističe Rajović, da roditelji ne sputavaju djecu u kretanju, već da im dozvole da, neiscrpnu energiju koju imaju, što je više moguće potroše na dnevnom nivou.
"Vrsta igre nije toliko ni važna, koliko je važno da u sebi nosi elemente kompleksnih i dinamičkih pokreta – rotacija, okretanje, prevrtanje, penjanje, balansiranje, itd. Igra takođe ima važnu ulogu u socijalno-emotivnom razvoju, pa kad god za to postoji prilika dijete treba da se igra sa drugom djecom. Roditelji mogu i treba da se igraju sa djecom, pogotovo u prvih nekoliko godina, ali ne smiju da predstavljaju zamjenu za drugu djecu", kaže Rajović.
Zbog dilema koje roditelji danas imaju u pronalaženju sigurnih puteva kroz djetinjstvo, Rajović je napisao dvije knjige i to: IQ djeteta – briga roditelja i Kako razvijati IQ djeteta kroz igru. Za igru su napominje, najkorisnije igračke koje ne kradu pažnju djece, jer mališani moraju aktivno da usmjeravaju pažnju kako bi ostali u procesu igranja.
"Video igrica recimo održava pažnju i to veoma efikasno, ali ne na način koji je prirodan i koji dozvoljava djetetu da „vježba“ usmjeravanje pažnje. Možemo da pretpostavimo da će dijete koje provodi mnogo vremena pred ekranom, i time biva konstantno stimulisano bez aktivnog upošljavanja pažnje, imati problema da se sjutra koncentriše na neku tešku ili dosadnu lekciju koja zahtijeva od djeteta aktivno usmjeravanje pažnje i fokus. U isto vrijeme, igračke i igre koje ne preokupiraju djecu u potpunosti, ostavljaju mnogo prostora za razvoj kreativnosti. Nije bitno o kojoj igrački se radi, dokle god je ona djetetu interesantna, a zahtijeva i djetetov angažman pri igri. Zaboravljene igre, na veoma spontan način kombinuju sve ove elemente, i zato ih i uvijek preporučujem", navodi Rajović.
Greške u odgajanju djece su sastavni dio roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vrijeme. Većinu roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dijete zaštite - što je prva i najčešća greška.
"Dijete u prvim godinama uči bez prestanka. Formalno obrazovanje i učenje kakvo poznajemo dolazi kasnije, ali do tada je dijete savladalo najteže gradivo – i to se sve odvija kroz igru i spontano. Rijetko koje dijete će sa šest godina staviti ruku u šolju vrelog čaja ili nesmotreno potrčati po ledu. Ono će biti mnogo opreznije u takvim situacijama, ne jer su mu roditelji 100 puta nešto ponovili, već zato što je do tada na stotine puta palo – na ravnom, na uzbrdici, na stepenicama, preko bare, na zemlji, travi, pločicama. Do tada je, iako toga nije svjesno, veoma dobro naučilo kako se preko kojih površina prelazi, koja brzina je potrebna, nagib pri hodu, način hodanja. Čak i ako počne da pada, spretno će to uraditi. Ovako bi bar trebalo da bude, ali recimo znam da je broj neobičnih povreda pri padu djece sve veći. Dijete koje sa sedam godina padne tako da slomi zube, a pri tom ni ne ogrebe dlanove nije naučilo da pada. Ovo svakako nije njegova greška, ali je problem što je sa sedam godina kasno učiti te fundamentalne stvari. Upravo iz tog razloga prezaštićivanje može da se podvede pod najveću grešku koju roditelji (dobronamjerno) mogu da naprave. Tu su još i upotreba moderne tehologije bez ograničenja, generalno nemogućnost postavljanja granica, nedovoljno kretanja, neurovanotežena i nezdrava ishrana, kasni odlasci na spavanje, previše obrađena hrana itd.", navodi Rajović.
Snalaze li se današnja djeca bolje u virtuelnom nego u stvarnom svijetu, te jesu li savremene tehnologije ukrale djetinjstvo? Pametni telefoni, računari, internet... izuzetno su korisni, ali i predstavljaju prave klopke, kako za djecu, tako i za roditelje, jer je teško odrediti granice.
Doktor Rajović smatra da je u doba digitalne revolucije, roditeljstvo i lakše i teže nego nekad. U zavisnosti od toga kako roditelji gledaju na uređaje savremene tehnologije.
"Da li ih doživljavaju kao dopunu i sredstvo za obogaćivanje svakodnenih aktivnosti ili kao zamjenu za mnoge od uobičajenih dječijih aktivnosti. Ako želite da imate malo posla oko djeteta, nekoliko sati ga ostavite sa uređajima moderne tehnologije i jedva ćete ga i primijetiti. Nažalost, mnogi roditelji u momentima umora, rasijanosti i briga dozvoljavaju, pa čak i podržavaju ovakvo ponašanje djece. Sve je to donekle i u redu, dokle god je ograničeno vrijeme za korišćenje računara ili dok ovo ponašanje ne preraste u naviku. Kratkoročno gledano, upotreba modernih tehnologija može roditeljstvo i te kako da olakša. Ali što više dozvoljavamo da nam moderne tehnologije olakšavaju roditeljstvo, veća je vjerovatnoća da će nam iste te moderne tehnologije vremenom donijeti mnoge poteškoće – prije svega našoj djeci, a na taj način i nama. Svako vrijeme ima svoje izazove i ako znamo kako da se nosimo sa njima, izazovi se pretvaraju u smjernice, a ne kamenje o koje se spotičemo."
Od deset najtraženijih zanimanja danas, čak šest nije postojalo prije osam godina, što znači da mi spremamo djecu za zanimanja koja još ne postoje. Cilj obrazovanja tako, prema mišljenju doktora Rajovića, mora da bude razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti. Rajović je osnivač NTC sistema učenja (Nikola Tesla Centar), čiju osnovu predstavljaju savremena naučna otkrića iz neuronauke i pedagogije.
Iako u okviru NTC programa rade i sa djecom, akcenat programa jeste edukacija roditelja, vaspitača i učitelja, kao osoba koje su neposredno zadužene za razvoj djeteta i njegovih potencijala.
"Rezultati su brzo vidljivi, nije potrebno da pratite učenike dvije-tri godine i da vidite rezultat. Ovakvim načinom rada rezultati su vidljivi već poslije nekoliko mjeseci. To je i razlog za pozive iz čitave Evrope, tako da se program već sprovodi u 20 država Evrope, u pojedinim sa odobrenjem Ministarstva obrazovanja, a u ostalima u saradnji sa obrazovnim institucijama. Program je akreditovan i u Crnoj Gori, tako da se već nekoliko godina sprovodi u institucijama koje su pokazale interesovanje za ovaj program i gdje smo organizovali stručno usavršavanje vaspitača i učitelja", objašnjava on.
Ističe da je važno uvoditi inovacije, jer su države u regionu ispod prosjeka na PISA testu, koji je važan pokazatelj razvoja države i obrazovnog sistema. Prema toj trogodišnjoj međunarodnoj provjeri dostignuća učenika, petnaestogodišnjaci iz Crne Gore zauzimaju 56. mjesto na svijetu.
"Imajući u vidu da se tim testom ispituje funkcionalno znanje učenika koji su završili osnovnu školu i koji će biti ekonomski produktivni za 15-20 godina, jasno je da PISA test pokazuje razvoj države za 15 i više godina. I tu se nameće osnovno pitanje, gdje ćemo biti za 15-20 godina, ako smo sad ispod prosjeka Evrope, a Evropa je ispod prosjeka u odnosu na Istočnu Aziju. Jasno je da je obrazovanje jedan od najvažnijih stubova društva i zato je potrebno ulagati u obrazovanje, uvoditi dobre metode, raditi na edukaciji prvo roditelja, a onda i vaspitača i učitelja", ističe Rajović.
U Crnoj Gori je program akreditovan i za škole i za vrtiće gdje se sprovodi već nekoliko godina. Organizovani su seminari u školama i vrtićima, a pokrenuti su i NTC centri, i to u Podgorici, Budvi, Kotoru i Baru. Više o programu možete pronaći na internet stranici www.ntcucenje.com gdje tekstove pišu stručnjaci iz nekoliko oblasti (medicina, psihologija, pedagogija, specijalna edukacija) i gdje možete naći puno korisnih savjeta.
Jeste riješili mozgalicu sa početka teksta? Namijenjena je učenicima trećeg razreda osnovne škole.
Čovjek je donio školjke, a u jednoj je našao biser.
Preuzeto sa antenam.net
Tuga je dragulj čija vrednost nije toliko poznata. Ne samo da odrasli ljudi na sve načine izbegavaju da budu tužni, već tako uče i decu. Koliko puta ste videli da se detetu recimo slomi igračka, a roditelji ga teše: “Ne plači, kupićemo drugu“ ili „Ti si veliki dečko (devojčica)“ ili „To je samo igračka“ itd. Time šaljemo poruku da plač nije poželjan, kao i da treba na svaki način da poreknemo svoj gubitak. Gubitak jedne igračke za dete je velika stvar, zato je ovakav događaj sjajna prilika da pokažete detetu kako da se nosi sa gubicima u životu.
Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. Ljudi koji izbegavaju bolna osećanja kada su ona realna, sprečavaju sebe da budu psihološki zdravi. Možemo da zamrznemo jedan kadar iz života roditelja, kada dete trči i padne, a roditelji brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.
Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i drugih emocija, naročito radosti, te dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da bi ona večno trajala i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. To nije tačno, tuga je proces koji ima svoj jasan početak, razvoj i čak i srećan kraj. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer sprečava psihološko razrešenje. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe da budemo tužni mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost življenja.
Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti, prihvata se realnost kakva jeste, priznaje gubitak i dozvoljava da se taj gubitak otplače. Tek tada postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju. Pustite decu da tuguju, jer tako rastu i sazrevaju, uče o sebi i životu i prihvataju život kakav jeste, što im omogućava da ga žive punim plućima.
Piše: Maša Karleuša Valkanou
Moj otac je bio direktor velikog modnog preduzeća i par puta godišnje je poslovno putovao u velike evropske gradove. Ko zna šta je sve u njima doživljavao! Što se mene tiče, daleko najvažniji i najspektakularniji segment njegovih putovanja bejahu povraci kući. Ne kažem da se nisam dovoljno radovao samoj činjenici da mi se tata vraća kući, ali moram da priznam da je veoma moguće da je lavovski deo euforije u takvim prilikama prouzrokovala jedna majušna, uzgredna pojava – sa svojih višednevnih službenih odsustava, tata bi uvek bratu i meni donosio po jednu vrhunsku igračku!
Nekako se uvek vraćao uveče, što je doprinosilo opštoj čaroliji. Njegovi koferi bi nam tada postajali kovčezi sa skrivenim blagom. Kakva su sve čuda izranjala iz tih škrinja!
Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobio robota koji hoda i, pri sporadičnom zastajanju, na lažnom ekranu prikazuje površinu meseca. Kada sam ga, tokom nekog od naglih naleta neobuzdane radoznalosti, rastavio na nikad više spojive delove, čak mi je i njegovo crveno stopalo potom dugo služilo kao perpetuum mobile za male plastične figurice. Provozali su se na tim točkovima mnogi moji junaci, od Vinetua do mog kasnijeg favorita, inteligentnog gorile podignutih ruku i stisnutih pesnica!
Dobio sam potom veliki komplet drvenih kocki od kojih sam godinama pravio kule i gradove (koje su drugi mogli samo da obećavaju), zamke i zamkove, skrovišta i svratišta za druge igračke.
Dobismo jednom i stoni hokej, koji je našu dečju sobu u rekordnom roku pretvorio u najpoželjnije boravište dece iz čitavog komšiluka. Naravno, brat i ja smo se toliko izveštili da smo dodatno uživali u nepobedivosti na plastičnom ledu, izgrebanom od ingenioznih hokejaških majstorija.
Ne sećam se tačno kada smo igračke počeli i da naručujemo. Valjda smo malo porasli, pa je bio red da uzmemo učešće u odabiru onoga što nam je namenjeno.
U to vreme moji vršanjci su već počeli da voze velike bicikle. Bilo je lepih primeraka da se nabave kod Đoleta u gvožđari, ali ja sam želeo nešto drugo…
-Hoću trotinet! – objavih svečano.
Odakle mi trotinet pade na pamet, nemam pojma. Nisam imao gde da ga vidim uživo, jer ga u Gornjem Milanovcu, a verovatno i mnogo šire, jednostavno, nije bilo. Verovatno sam ga zapazio u nekom od stripova ili filmova, i naprečac se zaljubio.
-Ma, bolje da ti kupimo bicikl! – trezveno mi je predlagano.
-Hoću trotinet! – ponovih
-Sva deca voze bicikle!
-Trotinet!
-Pa to ovde nema da se kupi!
-Trotinet!
-Dobro, nek ti bude… Videćemo s tatom! Ša ćeš da večeraš?
-Trotinet!
-Znala sam! Ti me i ne slušaš! – reče moja majka, prsta uperenog u mene, kao da je prozrela prerušenog vanzemaljca.
I nisam te večeri ništa više rekao, jer me niko ništa nije ni pitao.
Brat je u međuvremenu dobio sasvim pristojan „poni bicikl“ boje trule višnje i njime uveliko jezdio okolnim ulicama. Nisam se pokolebao.
Ne znam koliko vremena je prošlo do dana kada je otac sledeći put otiša u Nemačku. Iz nje se vratio noseći veliki, prelepi, crveni trotinet!
Jedva sam dočekao jutro! Izgurao sam svoje vozilo iz ulaza i već prve reakcije radoznalih sugrađana govorile su da sam napravio pravi izbor. Svi su na trotinet gledali kao na čudo, a na moju nepojamljivu radost i ushićenje, mnogi su se raspitivali o nazivu tog bicikla bez pedala.
-Trotinet! – odgovorio bih, s nemalim naporom se trudeći da zvučim hladnokrvno.
Postadoh čuven na potezu od rasadnika do bioskopa, što mi je tada predstavljalo nepregledno prostranstvo. Osećao sam se kao super-heroj. Samo mi je falilo stilizovano OMNT na grudima, od „Onaj Mali Na Trotinetu“. E sad, to što sam bio mnogo sporiji od moje družine na biciklima, beše cena koju sam morao da platim, i to lagano, na rate. Ushićenost javnosti povodom pojave prvog trotineta u Gornjem Milanovcu, brzo je splasnula. Ja sam se, ipak, uporno držao svog dvotočkaša, te sam verovatno naučio da s njime izvodim i neke prilično atraktivne vratolomije. Tako sam ga jednom prilikom i prepolovio, na ivičnjaku od kocke. Posle mi ga je neki majstor zavario, al’ nikad više nije bio tako lep, sa onim umetnutim šipkama i crvenim volanom. Ipak sam ga terao još neko vreme, dok se nismo zauvek rastali, ne sećam se kako.Posle su mi kupili neki bugarski bicikl, jer Đole u tom trenutku nije imao slovenačke na lageru, a ja bejah beskompromisno nestrpljiv. I to sam platio lagano i mučno, na odloženo, jer za nestandardni model koji su braća Bugari slavno sklepali nije bilo moguće nabaviti ni gume, a kamoli rezervne delove. Pronicljivom vlasniku gvožđare nije na pamet padalo da uvozi prateću opremu za svoje greške iz prošlosti.
Kasnije sam uzjahao i kvalitetnog slovenačkog ponija, potom se odraslo, pa se prešlo na renoe. Tako to valjda ide.
Ako me je vreme provedeno na crvenom trotinetu ičemu naučilo, to je bila činjenica, koja s, tokom zahuktalih godina koje su usledile, nebrojano puta potvrdila:
Ako hoćeš da se razlikuješ, to ume da zaboli.
Ako želiš da budeš drugačiji, to ume da bude teško.
Ako si namerio da budeš samo svoj, to ume da izazove razna iskušenja i brojna nelagodna preispitivanja.
Al’ je dobar osećaj, nek’ ide život!
Crveni trotinet bio je i ostao pravi izbor!
Autor teksta: Uroš Petrović. Izdato u dodatku za decu časopisa „Povelja“.
Da li ste se i sami zapitali koliko su roditelji učinili za vas? I šta su učinili? Šta su vam pokazali i od čega vam sklonili pogled? Šta su to sa pažnjom, mukotrpno odabrali, a šta vam oduzeli jer su smatrali da je tako najbolje? Jesu li pogrešili u tome?
Iako verovatno postavljate ovakva pitanja, nemoguće je uvek nedvosmisleno odgovoriti na njih. Roditelji neprestano prave izbore. Vagaju i odlučuju. Prolazeći kroz brojne dileme, duga razmatranja, ali i donoseći odluke brzo i u trenutku, ponekad za decu učine baš ono što im je potrebno i baš ono zbog čega će im deca biti zahvalna kada odrastu. Uostalom, nije ni poenta u tome da dete bude zahvalno roditeljima. Nije ljubav u zahvalnosti. Zaista nije. Neretko su u pitanju mnogo važnije i bazičnije stvari koje dete ne može ni da sagleda. Nakon tih razmatranja, rešavanja dilema i suočavanja sa problemima, ponekad se ne čini ono što je detetu potrebno. Roditelji greše i to je, za početak, prihvatljivo. Roditelji prave greške i praviće ih uvek. Moguće je samo da ih bude manje ili više, u zavisnosti od toga kolika je spremnost da se iz njih uči.
Na pitanje o tome kako su proveli detinjstvo, sadašnji roditelji su imali dosta toga da kažu: “Kada sam bila mala, po čitav dan smo provodili napolju, uživali u pravljenju baza i skrovišta, penjući se i jurcajući, istražujući okolinu. Roditelji su me jedva uvlačili nazad u kuću. E, vratila bih se u to doba, samo da mogu!” ili: “Kako sam provodio? Kako se moglo i znalo...U trčanju za loptom, na drvetu, uz improvizovane igračke od krpa i drveta. Nisam mnogo bio sa svojim roditeljima...” Ove izjave svedoče o tome da su razlike između detinjstva nekada i sada sve veće, da su zahtevi dece kvalitativno drugačiji, da su očekivanja i kontekst odrastanja izmenjeni u celosti. Roditeljstvo je jedan od najtežih zadataka današnjice, u to nema sumnje. Danas je kod velikog broja dece primetna drugačija orijentacija u igri: manje se igraju napolju, znatno manje su u akciji i u pokretu. Devojčice i dečaci više imaju zadatak da nastave ono što je već osmišljeno, a manje da kreiraju igračke i stvore potrebne uslove za tu igru. Velik deo slobodnog vremena provode u zatvorenom, da ne bi pokisli, da se ne bi uprljali ili možda povredili u igri.
Ranko Rajović, autor NTC programa i stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece podseća da je mudrost roditeljstva naći granicu između zaštićivanja i prezaštićivanja. Ponuditi detetu izazov ali istovremeno i dovoljno slobode da ima mogućnost da istražuje je savet koji autor daje. Nije neočekivano da se preterana protektivna ponašanja odražavaju na razvoj dece. Pogođene oblasti funkcionisanja su tako najčešće motorika, kreativnost, zaključivanje, snalaženje i govor. Napolju pada sneg i hladno je? Obucite dete, dajte mu potrebnu „opremu“ i uputite ga na igre u snegu ili se zabavite zajedno. Evo nekoliko saveta:
Pustite dete da trči, penje se uzbrdo i skače. Snalaženje u otežanim uslovima, u prostoru prekrivenom snegom, omogućava razvoj krupne motorike i ravnoteže. Dete biva izdržljivije i stiče kondiciju.
Kad bolje razmislite, nije toliko strašno, zar ne? Sve ste to i sami radili kao deca. Pored rasprostranjenog roditeljskog uverenja o prezaštićivanju, veoma je važno osvrnuti se na još jednu zabludu roditelja na koju autor Rajović ukazuje. To je zanemarivanje detetove uloge kao ravnopravnog sagovornika.
Odrasli često pretpostavljaju da dete neće razumeti to što imaju da mu kažu, pa ili od toga u startu odustanu, ili izbegavaju da daju brojna objašnjenja i odgovore. Zato je ključni savet ovde: pričati sa detetom kao da sve razume. Na taj način dete dobija na važnosti, oseća se sigurno i uvaženo. Recimo, ako se u kući desila nezgoda poput kvara ili nestanka struje ili su pak, svi užurbani i sudaraju se u kući zbog nečega što treba hitno obaviti, nije lako izaći pred dete u ovakvim trenucima. Ipak, postoji nekoliko razloga zbog kojih detetu treba komentarisati aktuelna dešavanja. Pokušajte da sledite neki od predloga:
Iako je potpuno razumljivo da vam nije uvek do razgovora, odgovaranja na stotine dečijih pitanja i ponovnog pričanja priča sa izmišljenim likovima, činite to koliko god možete. Važno je. Veoma je važno. Pored svega iznetog, a u skladu sa viđenjem jedne majke da „dete ne treba da se muči pri oblačenju i pakovanju za vrtić kad su već roditelji tu da priskoče u pomoć“, nije na odmet istaći još jedan savet. Stručnjaci ponavljaju da je jedno pružiti detetu pomoć, a sasvim drugo izvršavati radnje umesto deteta. Zato treba podvući:
Ovo su samo neke od grešaka roditelja, kao i mogući načini delovanja i preporuke za potencijalno prevazilaženje. Opisane slikovite situacije su važne zbog kritičkog sagledavanja sopstvenih strategija u vaspitavanju, kao i zbog pronalaženja zabluda čije rasvetljavanje pomaže da se u narednoj, sličnoj ili čak istoj, situaciji reaguje efikasnije. Sa druge strane, važne su i da bi se omogućilo pronalaženje potvrde za svoje ispravne postupke sprovedene sa decom. Podučavati roditelje na ovaj način je od izuzetnog značaja i ponekad je jedini put kako bi se ostvario zajednički cilj, a to je razvoj deteta na svim nivoima.
Piše: Tamara Kostić
Program NTC sitem učenja unosi značajne promene u školu i učenje u odnosu na tradicionalne sisteme i u velikoj meri ispunjava sve veća i ozbiljnija očekivanja dece, roditelja i društva uopšte od škole. Primena NTC programa u nastavi doprinosi stvaranju podsticajne sredine za učenje i razvoj dece. Nastava je zanimljiva, deca motivisana, bez straha od neuspeha. Uloga učitelja koji radi po NTC sistemu učenja je izmenjena. Učitelj više nije predavač, izvor informacija i ispitivač. Učitelj organizuje, usmerava, sarađuje i podstiče na aktivnost. Kako za učenike, tako i za učitelja učionica postaje mesto gde se oseća sigurno, gde se igra zajedno sa decom i na koje svi rado dolaze. Roditelji dece pokazuju veliko poverenje prema školi i učitelju koji njihovom detetu donose radost. Imaju poverenje prema školi koja pokreće decu na samostalno dolaženje do znanja, u kojoj učenik ispoljava svoju originalnost, kreativnost, bez straha da će biti ismejan ako misli drugačije.
Jedan od ciljeva obaveznog školovanja je stvaranje motivacije kod učenika da se dalje obrazuju i da se pripremaju za život u svetu koji se nalazi u permanentnim promenama. Da bi se taj cilj postigao, razvoj učenika treba pospešivati u pravcu njihove sve veće kreativnosti i lične inicijativnosti. Nemoguće je naučiti decu svemu u vremenu kada se broj dostupnih informacija eksponencijalno povećava. Zato je izuzetno važno da škola obezbedi usvajanje bazičnih veština na osnovu kojih će se kasnije sticati znanje iz različitih oblasti. Škola mora odnegovati učenika spremnog na brze promene i prilagođavanje.
Za razliku od škole Samerhil Aleksandra Nila, kao preteče uvažavanja dečje potrebe za igrom, slobodom i nesputavanjem, čiji je osnovni kvalitet bio što je dete moglo da bira između igre i učenja, što su joj mnogi zamerali, jer su se plašili da će deca biti nesposobna za život, u NTC sistemu učenja dete uči igrajući se. Na ovaj način je NTC sistem učenja otišao još jedan značajan korak ispred svih dosadašnjih pokušaja vraćanja detetu prirodnog okruženja za podsticaj intelektualnog razvoja i darovitosti i na taj način zaslužuje epitet progresivnog sistema obrazovanja, sistema obrazovanja bez straha i sputavanja. U NTC sistemu se deca ne disciplinuju, nego motivišu da budu što aktivnija, motorički i misaono.
NTC sistem učenja je model interaktivne primene problemske nastave koji u praksi prevazilazi nedostatke dosadašnjih didaktičko-metodičkih modela. U tom smislu je potpuno inovativan u savremenoj nastavnoj praksi. Tradicionalni modeli su opterećeni metodama učenja koje stvaraju nemotivisanog učenika kojem je u školi dosadno i koji ima otpor prema učenju koje je uglavnom reproduktivno i nefunkcionalno. NTC sistem učenja polazi od osnovne detetove potrebe, potrebe za igrom i tehnike koje se primenjuju u nastavi su osmišljene tako da podstiču motoričku i misaonu razigranost dece. Deca se stalno nalaze u situaciji da uče spajajući motoričke aktivnosti sa misaonim aktivnostima. Razvija se govor i bogati rečnik i kao rezultat imamo veliki broj darovite dece za pisanje pesama, priča, scenarija i sl. Podstaknuta je unutrašnja motivacija za učenje i zadovoljstvo naučenim. Sve vreme je prisutna interakcija između učenika. Roditelji su zadovoljni i postaju saradnici i partneri sa učiteljem. Nastavnik stiče autoritet poverenjem i zahvalnošću dece i roditelja. U učionicama u kojima se deca igraju smenjuju se graja i kreativna tišina, bez intervencije učitelja. Podignuta je odgovornost dece. Njima je važno da se igra po pravilima i oni to samostalno nepogrešivo kontrolišu. Deca se edukuju stvaralaštvu, slobodi u iznošenju ideja, samostalnom dolaženju do znanja, poštovanju dogovorenih pravila samosvesnim odnosom prema njima, interakciji sa drugom decom, partnerskim odnosima.
Odeljenje IV razreda u OŠ ”Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Mitrovici u kojem se radi po NTC sistemu učenja je do sada postizalo značajno visoku prosečnu ocenu na kraju školske godine. Ovaj uspeh može biti posledica niskog kriterijuma učitelja i subjektivne procene. Međutim, učenici postižu zapažene rezultate, kako u sportskim, tako i u umetničkim i kulturnim oblastima. Često osvajaju prva mesta na sportskim takmičenjima u igrama u kojima dolazi do izražaja strategija. Na školskom takmičenju iz matematike, iz NTC odeljenja se plasiralo na viši nivo takmičenja 10 učenika.
NTC sistem učenja je osoben i po tome što omogućava jednake dobiti za dete, učitelja i roditelje. Ispunjava očekivanja od škole sva tri partnera u nastavnom procesu. Gotovo da je nemoguće povući oštru granicu između dobiti bilo kojih od njih. Zadovoljan učitelj je dobar učitelj i deci i roditeljima. Zadovoljno, radosno dete olakšava rad nastavniku i roditelju. Zadovoljan roditelj je dobar saradnik i partner koji pruža nesebičnu podršku učitelju. Tek kada se ispune ovi uslovi, možemo govoriti o kvalitetnoj nastavi.
Jasno je da je dete zadovoljno, puno samopouzdanja, jer radi ono što najbolje zna. Igra se! U razredu vlada klima saradnje, podrške i poverenja. Dete nema strah od propitivanja ili kontrolnog i pismenog zadatka, jer njegovi odgovori neće biti kvalifikovani kao netačni i predmet podsmeha. Svi u razredu su naviknuti na neobične odgovore i u njima traže i nalaze kvalitet. Često učenici sami procenjuju svoj rad i rad drugova i drugarica u razredu. Vežbanjem ovakvog načina rada postiže se sve veća objektivnost u procenjivanju i samoprocenjivanju. Često deca ocene svoj rad strožije od učiteljice.
Prvi korak i zadatak u primeni NTC sistema učenja koji se postavlja pred učiteljem je ovladavanje NTC tehnikama i svakodnevno vežbanje primene u praksi. Svaka tehnika ima višestruku primenu u svim nastavnim predmetima na velikom broju nastavnih sadržaja. Od kreativnosti, radoznalosti, znanja i slobode učitelja zavisi u kojoj meri će primenjivati NTC tehnike. U početku je primena povremena i selektivna. Rezultati koji se postižu daju sve veću slobodu i samopouzdanje učitelju i ubrzo ovaj model postaje dominantan u nastavi. Tada postaje vidljiv i prepoznatljiv i roditeljima i svima koji su zainteresovani za obrazovanje dece. Izuzetno je važno edukovati roditelje NTC tehnikama, kako bi mogli razumeti način rada učitelja i pratiti rad i napredovanje svog deteta. To još uvek ne znači potpuno razumevanje metoda rada. Ono se desi uglavnom u trećem razredu, kada rezultati i efekti NTC sistema učenja postaju sve vidljiviji.
Roditelji često imaju priliku da komentarišu, sugerišu, daju primedbe na rad učitelja u nastavi. Na poslednjem istraživanju na uzorku od 29 roditelja učenika iz odeljenja koje radi po NTC sistemu učenja, roditelji su istakli sledeće dobiti za dete: samopouzdanje, radoznalost, samostalnost, motivacija, otvorenost, rečitost, znanja šira od nastavnog plana i programa, druženje sa drugom decom, rado odlazi u školu, ogromno drugarstvo i igra, istraživanje, druželjubivost, maštovitost, zanimljivo mu je na časovima. Strah od škole jedva da postoji. Od ukupno 29 učenika 25 učenika nikada ne osećaju strah od pismenih i kontrolnih zadataka. Intervjuisanjem učenika došlo se do saznanja o postojanju straha kod dece zbog velikih očekivanja roditelja, tako da za generisanje straha od škole kod dece nije isključivi krivac učitelj
Za učitelja koji radi u nastavi po NTC sistemu učenja, sa pravom se može reći da se nalazi pred velikim profesionalnim izazovom. Lično doživljava potpunu profesionalnu transformaciju. Svakodnevno se nalazi u situaciji da deca “znaju” više od njega i zbog toga ne gubi autoritet, niti se oseća nesigurno u učionici. Ovo iz razloga, što nastavni sadržaj više nije gotova informacija koju učitelj kao medij prenosi deci. Informacija je u ovom sistemu rada sredstvo pomoću kojeg podstičemo radoznalost, motivaciju, zaključivanje, povezivanje i sveopšti intelektualni razvoj deteta. Kada deca pripreme zagonetna pitanja na zadatu temu (Nikola Tesla, Nemanjići, Mihajlo Pupin i sl.) nakon nekoliko postavljenih pitanja, učenici daju i dobiju informacije i podatke koje roditelji i učitelj često ne znaju. Deca u pripremi koriste enciklopedije, dečju štampu, internet i sve druge dostupne izvore informacija. Sva deca su angažovana. Sa relativno malim individualnim pripremama i zalaganjem, saznaju mnogo. Uz racionalno korišćenje slobodnog vremena dece i vremena na nastavnom času, sa velikom razigranošću i radošću dece rezultati su odlični. Roditelji su zadovoljni i zahvalni jer vide aktivno, veselo i motivisano dete.
Piše: Slavica Bobić
Sva deca imaju loptu, ali se njom ne igraju koliko treba. A to je velika greška. U eri moderne tehnologije nepravedno je zapostavljena, iako je i te kako moćno oružje za razvoj dece.
Dete prirodno uči kroz igru i pokret. Igranje jeste u ljudskoj prirodi, osnovna je potreba i elementaran način izražavanja. Deci je potrebno da se kreću da bi se zdravo razvijala i da bi se dobro osećala. Kretanje je temelj za razvoj mozga, navodi dr R. Rajović.
Postizanje dobrog uspeha na planu motorike neizostavno se pozitivno reflektuje i na ostala polja funkcionisanja deteta. Fizička aktivnost za čoveka, a naročito za dete u razvoju je neophodna. NTC sistem učenja to i uvažava. Program rada NTC radionica između ostalog ističe veliku važnost fizičke aktivnosti u prirodi kao i u svakodnevnim interakcijama dete – odrasli u samom procesu učenja.
Sve više je dece sa kombinovanim teškoćama (hiperaktivnost, disleksija, disgrafija, lošija fina i gruba motorika, držanje olovke, držanje tela, sedenje, slabija koncentracija, pažnja i pamćenje…) jedan od mnogobrojnih razloga je svakako i ograničavanje motoričkih igara.
Stručnjaci, a i roditelji stalno tragaju za novim sredstvima i novim tehnološkim otkrićima, a decenijama unazad je svima bilo jasno da sredstvo tj. igračka već postoji, svima na dohvat ruke tako jednostavna i magična, njeno veličanstvo LOPTA.
Da, sve bi moglo da bude tako jednostavno ali u ovom trenutku sama reč LOPTA rađa gomilu mogućih problema kod današnjih roditelja a i stručnjaka. Slede raznorazna pitanja: Kakva je to lopta potrebna? Koje veličine? Koje težine? Koje boje i sl.? Odgovor je lak, detetu je potrebna LOPTA. Dragi roditelji, pustite dete da samo odabere loptu, ponudite mu dve ili tri, ali neka izbor bude njegov. Neverovatno je, ali dete samo odabere baš onu igračku, u ovom slučaju loptu, koja mu zaista i jeste potrebna.
Iskustvo nam govori da teže lopte biraju deca koja imaju problem u proprioceptivnoj integraciji. Propriocepcija, koju često zovu šestim čulom sposobnost je kontrolisanja mišića i ravnoteže, pomoću koje se osoba opire gravitaciji. Gravitacijski uticaj jedan je od najvećih stimulatora nervne strukture jer se odvija konstantno, za razliku od ostalih podražaja. Gravitacija je toliko jak podražaj da živi svet bez nje ne bi postojao. Naučnici su poslali žive organizme u svemir da bi testirali kako nedostatak gravitacije utiče na mozak, uvideli su brzu i značajnu degeneraciju moždanih ćelija. Gravitaciji se opiremo koristeći svoje velike mišiće i zglobove, što je jako važna sposobnost našeg tela. Možemo zaključiti da mirovanje, preterano korišćenje pametnih telefona ili sedenje ispred televizora umanjuju uticaj gravitacije kao važnog podražaja koji u velikoj meri utiče na razvoj mozga. Sve je više dece kojoj nedostaje unutrašnja karta vlastitog tela, tzv. shema tela, koja se kod dece tipičnog razvoja formira tokom prvih godina života. Mnoga deca ne mogu prepoznati delove svog tela u ogledalu, iako znaju da imaju nos, kada ih pitamo da ga pokažu često se dešava da pokažu neki drugi deo tela na glavi, na primer uvo. Takva deca su nespretna i često udaraju o predmete koji im se nađu na putu. Kad stoje i zatvore oči njišu se i teturaju. Takav utisak udaljenosti od svog tela ima jak uticaj i na socijalizaciju i emocionalni razvoj deteta. Deci je potrebno da bolje osećaju svoje telo i njegove granice, pa sa njima treba vežbati doživljaj sheme tela kao što su sledeće vežbe: Stavi loptu na glavu! Podigni loptu levom rukom! Stavi loptu iza leđa i sl. Deca dok slede gore pomenute naloge ujedno i ovladavaju prostornom i vremenskom dimenzijom.
Dete koje nije ovladalo finom motorikom uglavnom će i odabrati baš najmanju loptu i pokušavati uspešno da manipuliše njome, to je dobro, jer dete tada uvežbava određenu veštinu vođeno unutrašnjom motivacijom, a to je važan faktor u učenju. Neka deca će birati reljefne, bodljikave lopte. Takvoj deci je potrebno da naprave dobar balans u taktilnoj senzorici. Dakle prepustimo izbor lopte detetu.
U današnje vreme činjenica je da je lopta zapostavljeno, a svakako moćno oružje za razvoj. Dete od pet godina je sposobno da hvata loptu sa dve ispružene ruke tj. šakama. U Srbiji samo 50% dece tog uzrasta može da uhvati deset puta bačenu loptu sa ispruženim rukama. U koliko dete nije stimulisano na vreme neke veštine se neće razviti u punom obimu. Stimulativno okruženje direktno se odražava na razvoj mozga, pre svega kore velikog mozga, doprinoseći optimalnom razvoju veština i sposobnosti deteta.
Veliki je značaj lopte i zaista je lopta najbolja igračka svih vremena/generacija i uzrasta, a evo i zašto:
Gledanjem televizije i kompjutera sve više se zapostavlja razvoj ove izuzetno važne funkcije oka, što može da rezultira smanjenjem broja sinapsi u pojedinim regijama mozga. Dinamička akomodacija se razvija skoro u potpunosti do pete (sedme) godine brzim pokretima oka, trčanjem, praćenjem predmeta, preskakanjem prepreka, a deca danas sve češće igru zamenjuju gledanjem u ekran, što vrlo negativno utiče na razvoj, ističe R. Rajović. Lopta je idealno sredstvo za ove vežbe, jer prateći loptu oko stalno akomodira, tu su razne aktivnosti: između dve vatre, dobacivanje loptom, kotrljanje, dodavanje, tenis, stoni tenis i mnoge druge. Aktivnosti i ideje su mnogobrojne. Bogata kolekcija zaboravljenih lopti nalazi se u svakoj kući, svaka lopta je dobra bilo ona velika ili mala, okačena o kanap, ubačena u mrežu ili slobodna, važno je da se lopta, a i dete kreću i prate.
Uobičajeno je da deca vole motoričke igre naročito sa svojim roditeljima, deca još na najranijem uzrastu uživaju u aktivnostima sa loptom ali je poražavajuće za nas kao roditelje kako i na koji način se mi nenamerno “potrudimo “da ih odvojimo od te iste igračke i prebacimo u virtuelni svet, svet igrica i TV programa.
Smanjite gledanje TV-a. Ponudite detetu druge sadržaje. IGRA JE VAŽAN FAKTOR RAZVOJA. Igrajte se sa svojim detetom svih igara koje vam ono predloži, menjajte uloge, ali nenametljivo kontrolišite tok igre. Zajednička igra je neprocenjivo važna za razvijanje prisnosti i deljenje najfinijih i najskrivenijih emocija, a lopta je u tome vaš saveznik.
Autor teksta: Anica Jezdić
Tokom gostovanja u emisiji “150 minuta” na Prvoj TV, doktor Ranko Rajović govorio je o značaju pokreta za razvoj dečjih kognitivnih funkcija.
“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto učenika u Engleskoj uzima ili je uzimalo lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, tako da smo na neki način počeli da drogiramo decu kako bi nas slušala u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju.
Učenje u prirodi - NTC kamp
“Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčešće pitaju “Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i itelignentno?”. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju znanje u tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”
“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: Šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”
Fudbal uzbrdo i nizbrdo - NTC kamp
“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga preskoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva; šuma, park, trčanje, skakanje…”
“Čovek je živo biće stvoreno za kretanje i njegov mozak se razvija u pokretu, najviše od 2. do 5. godine. Biologija je detetu u tom periodu dala ogromnu energiju, da se kreće i koristi mozak. Ako toga nema, kako će ono potrošiti toliku ogromnu energiju? Svaki vlasnik psa zna da pse morate šetati da bi mirno spavali. Isto je i sa decom. REM faza sna izuzetno je važna za formiranje nervnih struktura. Šta smo uradili ako pomerimo spavanje? Remeti se REM faza. Ona se nadoknadi u drugoj polovini noći, ali to već nije prirodna evolucija, nije isti kvalitet sna.”
“Decu morate da pustite, da bi znala šta mogu. Mi čak i svim našim pitanjima ne dajemo gotova rešenja – oni ih sami traže, a za to vreme misle. Moramo da učimo decu da misle, oni tako najlakše uče informacije.”
“Detetu je svaki dan praznik. Dete svaki dan skače sa fotelje na fotelju, sa fotelje na kauč, mora svaki dan da se kreće. Može i da koristi kompjuter i gleda televiziju, to nije zabranjeno, ali deca treba i da skaču. Napravite u stanu sitnice koje će omogućiti razvoj dece kroz pokret. Stavite ispod tepiha dve grančice, dva kamena, dva kestena, možda će da gazi po predmetima ili da ih izbegava. Nacrtajte na papiru krugove, recite im da se do granica tih krugova ispod tepiha nalazi nešto i da će dobiti bodove kad god pogodi gde je predmet. Dete reši zadatak, a onda kaže ‘Hoću još jednom’. Za pet dana stavite 7-8 stvari ispod tepiha. Kad dođu gosti, ono će već samo od njih tražiti da gaze preko tepiha, da i oni sami učestvuju u igri. To su ti testovi koje mi primenjujemo. Ili možete da razapnete paukovu mrežu preko vrata i tražite od deteta da dođe da vas uplaši – deca mnogo vole da plaše roditelje. Na mrežu okačite zvončiće, pa će se čuti kada dete prođe. Sledeći put će pokušati da je izbegne da bi vas uplašilo, razmišljaće o tome kako da reši problem.”
Izvor: TV Prva
Da li se rađamo kao tabula rasa koja tek čeka da bude ispisana ili smo od samog rođenja genetski programirani i zakalupljeni nasleđenim obrascima, pitanje je koje se u raznim oblicima od davnina postavljalo. Čak i danas, debata „nature versus nurture“ čini se da nije ništa manje aktuelna. Poznati engleski filozof, Džon Lok, rekao bi da je iskustvo ono što nas formira, dok je recimo Platon smatrao da je sve znanje prisutno na samom rođenju, a procesom učenja mi se zapravo samo prisećamo zanja koje već posedujemo. Pitanje ko je više u pravu je besmisleno jer jednostavnog odgovora naravno nema.
Već pogledom na jednojajčane blizance postaje nam jasna neprikosnovena uloga genetike u formiranju organizma, njegovih predispozicija, pa čak i karaktera same osobe. Međutim, ako ovi blizanci odrastu u potpuno različitim okruženjima, što je već nebrojeno puta zabeleženo, stvar se bitno menja. Dakle, koliko god nas geni određuju, radi se i dalje o mogućnostima – da li će se nešto ispoljiti ili neće i u kojoj meri. Ali kako okruženje može da utiče na nas? I da li naučeno i stečeno tokom života nestaje sa nama ili nastavlja da postoji kroz sledeće generacije?
Okolnosti pod kojima živimo i u kojima smo odrastali svakako utiču na kvalitet našeg života. Na primer odrastanje u teškoj nemaštini, izloženost neurotoksinima ili zapostavljanje u detinjstvu ostavljaju veliki trag i često imaju negativan uticaj na emocionalni i kognitivni razvoj deteta. Poznato istraživanje sprovedeno još 1997. godine je pokazalo da deca odrasla u domu za nezbrinute znatno kasne u u fizičkom i mentalnom razvoju, kao i da su sklonija ozbiljnijim infekcijama nego što je uobičajeno [1]. No, uticaj spoljašnjih faktora može da se sagleda i sa vedrije strane. Pa recimo, deca koja odrastu u dvojezičnoj sredini često pokazuju kognitivne prednosti u odnosu na svoje monolingvalne vršnjake. Ove prednosti se, pored jezičkih sposobnosti, odnose na sposobnosti održavanja i prilagođavanja pažnje, kreativnog rešavanja problema, povećane mentalne fleksibilnosti, kao i sagledavanja situacije na različite načine [2][3]. Lista mogućih faktora okoline i njihovih neposrednih uticaja bi mogla da se nastavi u nedogled jer sve što jesmo ili nismo, imamo ili nemamo direktno ili indirektno svodi se na svet koji nas okružuje.
Dugo se iskustvo roditelja i daljih predaka smatralo indirektnim vidom nasleđa, takozvano kulturno nasleđe. Pa tako, sve kroz šta je recimo deda prolazio u svom životu, okolnim uticajima kojima je bio izložen, iskustva, znanja, strahovi koje je stekao smatralo se da jedino mogu da utiču na potomstvo kroz kulturno nasleđe - komunikaciju i imitaciju. Međutim, naučnici koji se bave transgeneracijsko-epigenetskim nasleđivanjem uviđaju da situacija nije nimalo jednostavna i da postoje mnogi faktori koji utiču na kvalitet života pojedinca. Brojnim istraživanjima pokazano je da stečene osobine i način života jedne generacije mogu da rasvetle pojedine pojave u narednim generacijama.
Recimo, da li je moguće naslediti strah? Pokazno je da jeste. Naučnici na čelu sa Brajan Dijasom „istrenirali“ su grupu miševa da se boje mirisa cveta trešnje. Ovo su postigli učenjem putem uslovljavanja – svaki put kada bi miševi dobili blag elektrošok bili bi okruženi ovim mirisom. Ovo je, nimalo začuđujuće, nakon nekog vremena dovelo do toga da miševi ispoljavaju reakciju straha već na sam miris cveta trešnje. Interesantno je da su njihovi potomci, iako nikada izloženi ovom mirisu, postali uplašeni i anksiozni kada bi ga osetili [4]. Još interesantnije je to da je ovo ponašanje primećeno čak i kada su miševi bili začeti vantelesnom oplodnjom, što isključuje bilo kakvu mogućnost socijalnog učenja.
Kako stvari stoje kod ljudi? Koliko god osnovni biološki mehanizmi bili isti svim vrstama, i koliko god bilo moguće predvideti određene fiziološke mehanizme kod ljudi na osnovu znanja pridobijenog iz laboratorije sa životinjama, eksperimenti na ovom nivou svakako nisu dovoljni i bilo kakav zaključak bi bio preuranjen. Činjenica je da je kod ljudi malo teže sprovoditi eksperimente koji bi uključivali elektrošokove i stvaranje reakcije straha od najmlađih dana, što ne znači da na indirektan i retrospektivan način nije moguće steći neko razumevanje o naslednim pojavama i obrascima.
Davne 1985. primećeno je da potomci žrtava holokausta, iako mu sami nikada nisu bili izloženi, ispoljavaju simptome traume [5]. Nedavno su ove tvrdnje potvrđene i na nivou gena žrtava holokausta i njihovih potomaka [6]. Mnogo sveobuhvatnije i potananije istraživanje nam daje uvid u ovaj fascinantan fenomen transgeneracijskog nasleđivanja. Naučnici su analizirali zapise žetve jednog gradića u Švedskoj. Primetili su vezu između dostupnosti hrane u jednoj generaciji i stope dijabetesa i srčanih oboljenja u drugoj generaciji. Pokazano je da je dostupnost hrane kod dečaka između 9-12 godine u direktnoj korelaciji sa životnim vekom njegovih unuka – unuci onih kojima je hrana bila nedostupna u periodu pre puberteta imali su mnogo manje šanse za oboljevanje od srčanih i šećernih bolesti [7], dok je kod ženskih osoba pokazan suprotan efekat [8]. Iako samo istraživanje pokazuje zapanjujuće rezultate, ne smemo da izgubimo iz vida to da ovde pričamo o naglim i velikim promenama dostupnosti hrane, te da nema smisla ove rezultati stavljati u kontekst našeg svakodnevnog života.
Šta za nas ova otkrića zapravo znače? Možemo li bar malo mudrosti iz njih da izvučemo? Iako još mnogo toga ostaje da bude otkriveno i rasvetljeno, imamo dovoljno znanja da naš život sagledamo iz šire perspektive. Jer nismo usamljenici u okeanu vremena i prostora, već se prožimamo sa okolnostima i životima, daleko van našeg domašaja. Iako nam je samim rođenjem mnogo toga dato, moramo češće da se prisetimo da za stvaranje okolnosti i budućnosti kakve želimo, jedino aktivnim učešćem u životu možemo nešto promeniti. Vladeta Jerotić često kaže: „Čovek je dat i zadat“ . Dakle čovek je dat prirodom, okolnostima, nasleđem, ali je i zadat. Sebi od sebe zadat. Najlakše je okriviti, i prepustiti odgovornost drugima, čak i onima koji više ne postoje... Iako se u nama prepliću nasleđa predaka i našim životom nagomilana iskustva, odgovornost je i dalje na nama jer mogućnost izbora je ono što nam uvek preostaje. Sve i da smo ništa više do gomile neurona kao što kaže Francis Krik ili kako bi Ričard Dokins rekao mašine koja prenose gene, okruženje nas, čini se, drastično oblikuje. A ko je onaj koji bira okruženje? I čije okruženje vi birate?
Autor teksta: Iva Rajović
Nije li interesantno da deca prihvataju sve igračke ukoliko se one uklapaju u njihovu igru? Kako to da se ne pobune kada ih neko odrasliji preusmeri na igru koju smatra „adekvatnijom“? U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Tu smo da deci ponudimo sve mogućnosti. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike.
U svetlu burnih društvenih promena koje u velikoj meri igraju ulogu u dečijem razvoju nije retkost čuti da „nikad nije bilo teže podučavati“, da su „ova deca danas čudo“ i da je „sve bilo drugačije kada smo mi bili klinci“. Da, istina je da se vremena brzo menjaju, pogotovo ako se promene posmatraju kroz prizmu detetovog sveta: menjaju se dečije igre i pitanja, interesovanja, način pokazivanja emocija i stavova, stilovi i kanali komuniciranja, dečiji motivi, navike i mnogo toga još. Naravno, ovo nije ni približno iscrpna lista psihosocijalnih aspekata koji se menjaju. Svako od vas će je uspešno dopuniti posmatrajući decu oko sebe. U svemu ovome nije dovoljna konstatacija, već je mnogo veći izazov za svakog ko vaspitava/podučava decu zapravo savladavanje načina na koje je moguće nositi se sa postojećim i nadolazećim promenama.
Počinje igra!
Kada je reč o dečijoj igri, veoma je interesantno posmatrati načine na koje je deca iniciraju, kako raspodeljuju uloge i kako određene pojmove i procese „pune značenjem“ tokom igre. Dok se dečija igra odvija u prisustvu odraslih, na svakom koraku se mogu čuti njihovi različiti komentari, njihova odobravanja ili neodobravanja, čuđenja i pohvale. Pod tim se smatra da se odvija jedan vid učenja, i to socijalnog učenja ili učenja po modelu, izuzetno bitnog za izgradnju slike o sebi i svetu. Upravo načini započinjanja i konkretna realizacija igranja, posezanje za igračkama ili odabir „ekipe za igru“ nisu uvek detetov slobodni izbor. Tu se očitavaju roditeljski sistemi vrednosti, porodični i bračni odnosi, pa i prioriteti društva u kom dete odrasta. Uticaj medija. Dominantni motivi deci bliskih osoba. Stereotipi. Jasno je da je čitavo društvo važno za razvoj dečije igre. Iz društva potiču glavni faktori koji su zaslužni za socijalizaciju svakog deteta (a među njima najvažniji porodica, a potom škola, vršnjačka grupa, mediji i tako dalje). U tom smislu je dečija igra, između ostalog, odraz socijalnih uticaja. Recimo, pitanje „ženskih“ i „muških“ igara nije prisutno od juče. Apsolutno sve odrasle osobe koje ulaze u interakciju sa detetom su u najmanju ruku delegati društvenog konteksta u kom žive, a to znači da neposredno pred dete iznose kako lične stavove i očekivanja od dečaka i devojčica, poglede na determinisane slobode i ograničenja unutar rodnih uloga, tako i opšte vrednosti i norme jedne sredine o razvoju detetovog identiteta. Na primer, za jednog dečaka je veoma poželjno da se zainteresuje za rasklapanje i popravljanje različitih igračaka, za sportove i akciju na otvorenom, gradnju od kocaka i za korišćenje igračaka-vozila. Sa druge strane, devojčicu je teško zamisliti nezainteresovanu za lutke i igračke-bebe u kolicima, za ples, slikanje i rukotvorine različitih vrsta, staranje o igračkama-ljubimcima i tome slično. Ovde je važno najpre razumeti kompleksnost procesa vaspitanja i podizanja uopšte. Uputno je smatrati socijalno učenje na relaciji dete-roditelj odgovornim za vaspitanje u tom smislu, ali ne izostaviti ličnost roditelja, njihove odnose sa roditeljima, biološke/genetske predispozicije i deteta i odraslih i niz drugih faktora. Deca dobijaju povratnu informaciju od odraslih (bilo da je upućena direktno ili indirektno) da određena aktivnost jeste ili nije „za njih“. Nije reč o postavljanju uzrasnih ili ograničenja koja su shodna situaciji, već o ograničenjima definisanim samo na osnovu pripadnosti populaciji devojčica ili populaciji dečaka. Ponekad se ide i toliko daleko da se taj uticaj manifestuje kroz kontrolu nad igrovnim aktivnostima i nametanje alternativne igre („Sine, pa nemoj to, to je za devojčice. Ajde uzmi ovaj traktor i bager, pa ćemo mi momci da punimo ovde peskom.“). Dete je dobilo informaciju. Ili, primera radi: „Nemoj se ljutiti što te ne puštaju, draga. Neka ih, oni su dečaci. Oni vole da trče i da šutiraju.“ Dete je dobilo informaciju. Svakako da je uzročno-posledičnu vezu teško, pa i nemoguće ovako definisati, ali jedno je sigurno: socijalno učenje je važan, ali ne i jedini faktor koji objašnjava načine (ali i ishode!) vaspitanja koje će biti manje ili više u skladu sa polom deteta (Podsećanja radi, pol je pojam koji se odnosi na biološku kategoriju i dete ga dobija rođenjem, dok se rod odnosi na socijalnu kategoriju i izgrađuje se iskustvima, učenjem, praksama socijalizacije itd.).
Da ti kažem šta je za tebe!
Česte, skoro tipične situacije u praksi predškolskih ustanova zgodne za razgovor o ovoj temi tiču se korišćenja igračaka i aktivnosti vezanih za njih. Dečije aktivnosti koje obuhvataju ulepšavanje, kuvanje, brigu o drugim bićima i slične, su većinom namenjene devojčicama. Pojedina deca čak percipiraju da postoji „muški“ i „ženski“ kutak u zajedničkom prostoru. Prepoznaju to i u prodavnicama igračaka. Dečaci uglavnom imaju opcije da odaberu nešto iz spektra igračaka koje su vezane za avanturu, istraživanje, spašavanje drugih ili sport. Devojčicama te opcije nisu ponuđene u istoj meri. Vidite, nije samo stvar u tome što decenijama odrasli upućuju decu na igračke za detetov rod, nego i u tome što nijednog trenutka ne ponude detetu alternativu, izbor „onog drugog“. Roditelji i vaspitači/ce su upravo tu da kažu da je svaka igračka za sve. Lutkama, kockama i vozilima na slične ili pak, različite načine, u zavisnosti od interesovanja, mogu da se igraju i dečaci i devojčice, to je sasvim jasno, ali deca to tokom razvoja neće spoznati ukoliko im neko od odraslih modela to ne ponudi. Deca na ranom uzrastu nemaju kapacitet da osveste da je svaka igračka za njih i da mogu da odaberu bilo šta, iako pojedini odrasli veruju da deca to sama mogu. Na osnovu reakcija odraslih, a potom i vršnjaka/kinja dete vrši selekciju materijala za igru i načina igranja. Dovoljno je da neko devojčici kaže: „To je za dečake, uzmi nešto drugo.“ ili dečaku, uz osmeh: „Nećeš valjda time da se igraš, pa ti si dečak!“ Isticanje rodnog identiteta ponekad se svodi na ograničavanje realizacije započete igre, a kod dece ovog uzrasta je neretko zastupljeno i kod kuće i vrtiću. Uloga odrasle osobe je da prati i moderira igru (da posreduje, blago interveniše i premošćava jaz), pogotovo ako dođe do sukoba zbog rodnog pitanja i sigurnim koracima odvede do rešenja eventualnog konflikta. Zato je važno imati jasan stav o tome.
A kako drugačije?
Posledice ovakvog odnosa prema dečijoj igri nisu odmah vidljive. Dečaci i devojčice se retko bune, retko pokazuju nezadovoljstvo ili frustriranost zbog preusmeravanja na igru koja je očekivana za rod kom pripadaju jer ih ponekad vršnjačka grupa već čeka u započetoj aktivnosti. Treba samo da se pridruže. Čak i kada nije tako, navedeni primeri govore o tome da su odrasli spremni da budu partneri/ke u toj socijalno poželjnoj, očekivanoj vrsti igre. Posledice se javljaju naknadno, pri formiranju vrednosnog sistema. Predškolsko dete već vrednuje šta jeste za dečaka, a šta za devojčicu, čega da se kloni, a kojim aktivnostima da se pridružuje, kao i pri kakvoj vrsti organizacije sopstvenog vremena će biti pohvaljeno.
U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike. U tim aktivnostima se kriju važne poruke za kognitivni sistem svakog deteta, a među njima važnost asociranja, pokretljivosti i analiziranja rešenja. Ono što je takođe veoma bitno je rast samopouzdanja i oslobađanje deteta da se oproba u najrazličitijim aktivnostima. Odličan primer je i NTC u prirodi. Nema gotovih igračaka, nego deca sastavljaju nove predmete za igru od onoga što pronađu u okolini. Penju se na drvo, uz uzvišenja, preskaču i uče da se orijentišu prateći znakove na otvorenom. Isto tako, vežbaju da što preciznije slože kamenčiće po veličini ili boji, crtaju i računaju na kraju šumskog poligona. Rodni stereotipi ne razbijaju samo kroz razgovor sa decom i objašnjenja koja su ponekad upitna za razumevanje u predškolskom uzrastu, nego na aktivan način, kroz igru i svakodnevnu praksu, a što je najvažnije, u saradnji sa decom.
Svi, sve
Ovakav pristup temi nema za cilj da generalizuje ponašanje odraslih prema dečijoj igri, niti da osudi odrasle u celosti. Veoma je važno osvestiti koliko ograničenja na rodno stereotipnu igru utiču na razvoj dečije slike o sebi, komunikacije i odnosa sa svetom uopšte. Dužnost i obaveza odraslih je da učestvuju izgradnji deteta koje će se truditi da prevazilazi sebe, nudeći i devojčici i dečaku sve vrste igre, sve načine organizacije slobodnog vremena i sve opcije hobija, a kasnije i zanimanja. Odgovornost je zaista velika. Dobar početak je zato, ohrabriti svu decu u svim aktivnostima i nijednog trenutka ne izgubiti iz vida da je svaka igra u kojoj dete razvija neku veštinu i brže se osposobljava za određene aktivnosti i stiče nova iskustva, ustvari odlična igra. I za devojčice i za dečake.
Autor teksta: Tamara Kostić
Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.
Dr Ranko Rajović, stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece, magistar i doktor nauka iz oblasti neurofiziologije i fiziologije sporta, autor NTC programa koji se primenjuje u 20 država Evrope, saradnik UNICEF-a za rano obrazovanje, dobitnik nagrade svetske Mense za doprinos društvu u celini, predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru. Osnova NTC programa je primena neurofiziologije u pedagogiji i kreiranje metoda koje pomažu motorni i kognitivni razvoj deteta, a sve metode su kreirane u vidu igre. NTC centri postoje u 30 gradova bivše SFRJ i u njima se radi sa decom od 4 do 12 godina.
Pričajte sa svojom bebom kao da vas sve razume. Koristite svaku priliku da objasnite bebi šta se dešava oko vas, u parku, u stanu, u prodavnici, u šetnji... Iako ne zna da priča, to je stimulativno za razvoj mozga. Glas roditelja ne može zameniti TV program. Možete uz govor i da se sporazumevate i očima, pokretima rukom, telom, prstima i glavom, jer svaki način komunikacije je stimulativan za razvoj dečjeg mozga.
Ljudi su živa bića za kretanje. To je posebno važno za decu u razvoju i za njih je kretanje jedna od najvažnijih aktivnosti, jer kretanje pomaže razvoj mozga. Tako da roditelji moraju znati da je hodanje važno, a da je trčanje još važnije za razvoj ukupnih detetovih sposobnosti. Dete raspolaže ogromnom energijom, koja mu je biološki data za kretanje koje pozitivno utiče na razvoj važnih struktura mozga. Kretanjem ( hodanjem, skakanjem, prevrtanjem, trčanjem, penjanjem, valjanjem...) se stvaraju novi nervni putevi i dete se priprema sa život i stvara osnovu za pravilan razvoj kognitivnih funkcija.
Ne olakšavajmo im kada naiđu na prepreku. Dete koje puzi hoće da dohvati loptu, ali ima malu prepreku ispred sebe i počinje da plače. Uvek je bolje ohrabriti dete da savlada prepreku, nego da mu raščistimo put ili donesemo loptu.
Štititi decu je poželjno, ali prezaštićivanje je štetno. Mudrost roditeljstva je naći gde je granica. Dete koje prohodava pada, ali nemojte ga sprečiti da padne tako što ga ne puštate da hoda po gradskim ulicama, betonskim igralištima. Vodite ga u šumu, park, na plažu, na sneg... tamo može da padne, a da se ne povredi. Normalno je da dete u fazi prohodavanja pada, jer će tako naučiti da pada, ovladaće lakše kompleksnijim kretanjem što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti.
Ponekad mama misli da su tatine igre sa detetom besmislene, ponekad i opasne, ali i te igre mogu da pomognu razvoj deteta. Savet mamama: pustite tatu da se igra sa detetom, ali pazite da se ne zaigra i ne pretera. Samo neka to bude više u parku i šumi, nego za računarom. Tate moraju da znaju: tri sata sedenja za ekranom je nekoliko desetina hiljada pokreta manje, a detetov mozak se razvija u pokretu.
Period pre škole je najvažniji za razvoj mozga i glavni posao deteta je da se igra. Zaigrano dete ne čuje mamine pozive ”ručak je gotov” ili tatine ”idemo u park”. Dete je tada u posebnom stanju svesti, roditelji kažu ”isključeno”, a istina je suprotna – dete tada koristi najviše moždane funkcije, istražuje, otkriva jedan novi svet, razmišlja, povezuje i koncentracija je maksimalna.
Ponudimo detetu izazov, da napravi nešto što je malo komplikovanije od onoga što može. Možemo da mu pokažemo kako smo mi to napravili, pa neka pokuša. Ako ne želi, možemo i na drugi način da ga motivišemo, jer je poznato da deca često uče imitirajući odrasle. Možemo reći da je to igra za mamu i tatu i za velike, da to nije za njega. Većina dece reaguje tako što upravo to pokuša da uradi. To je fiziološki mehanizam koji daje detetu osećaj sreće i samopouzdanja, jer radi nešto što su roditelji mislili da ne može. Ali ako pokušamo da ga nateramo da to uradi, stvara se suprotan osećaj.
Potrebno je davati detetu podršku, pohvaliti njegove ideje, pričati o njima, a ne govorit: to je glupo, to nije pametno i slično.... Ako želi da uči o dinosaurusima, nemojte govoriti da je to glupo, da mu to nije potrebno, da su te životinje izumrle i da su nebitne za njegov život. Bolje nadjite knjige o dinosaurisima, male figurice, pogledajte na mapi sveta gde su živele pojedine vrste, kupite plastelin i pravite od toga male dinosauruse, donesite mahovinu i grančice, pomozite detetu da napravi mini park sa dinosaurisima koje će ponosno pokazivati kao svoje remek delo. Učinite dete da bude ponosno na sebe, razvijajte njegovo samopouzdanje, pravite mu lepe uspomene.
Učenje je igra. Dete najbolje nauči kada ne misli o učenju, nego kada je učenje deo igre. Poželjno je da proces učenja liči na igru i kad god je to moguće koristiti metode i igre, gde se uči usput. Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.
Reproduktivno učenje za mozak skoro i ne postoji. Najprimitivnije vrste uče tako što nešto ponove 100 puta i opet zaborave. A naš mozak ima ogromne kapacitete koje ne koristimo u klasičnom reproduktivnom učenju. Potrebno je korisiti metode koje uključuju te neiskoričćene kapacitete mozga za pamćenje i učenje.
Detetu u školi ne sme da bude dosadno, jer tada se učenje ne dogadja. Metode nastave moraju da budu interesantne, stimulativne, otkrivajuće, neočekivane i ponekad duhovite i nelogične. Učitelji koji mogu da organizuju takvu nastavu su izvor sreće i znanja decu.
Dovoljno slobode, da mogu da istražuju, da povezuju i razmišljaju, dobiju nove ideje, da do znanja dolaze sami i tako razviju svoju kreativnost. Naš posao je da im to omogućimo i ako je potrebno da ih motivišemo da nastave ako se obeshrabre i zastanu na tom putu.
Dete zna da trava ne raste do sunca, ali ako tako nacrta, pustite ga – neka trava raste do sunca na njegovom prelepom crtežu. Dete maštom otvara novi svet, uživa, prepušta se takvoj igri. Povezuje stvari koje nemaju mnogo smisla, ali deca zapravo takvim igrama stimulišu važne centre u mozgu koji su značajni za razvoj kreativnosti.
Učitelji su uvek bili važni u životu deteta, poseban autoritet i oslonac. Naučite decu da poštuju učitelje, tako što ćete ih i vi poštovati, uvažavati, poslušati, podržati. Učitelji su uvek bili i moraju i dalje biti autoritet, jer oni zajedno sa roditeljima prave okvir gde se dete bezbedno kreće, istražuje i uči. Dete može da izađe van tog okvira, ali ćemo ga vratiti, jer okvir je tu. Ako okvira nema, deca su u problemu, jer većina dece ne može sebi da napravi granicu.
I za kraj, važno je podučavati roditelje i ponavljati im važne stvari, jer zablude se dešavaju i roditeljske greške se ponekad teško popravljaju.
Preuzeto sa detinjarije.com
U našim školama se deca susreću sa mnoštvom strahova koji imaju izvor u previsokim očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika, u vršnjačkom nasilju, u odnosima sa autoritetima, u zahtevima koje društvo u celini postavlja pred dete... Ta lista je podugačka. U ovom tekstu će biti akcenat na jednom specifičnom, ali veoma čestom i među decom raširenom strahu.
"Dolazim u školu. Srce mi lupa kao ludo i znoj me obliva. Penjući se uz stepenice do naše učionice iz meni nepoznatog razloga u sebi ponavljam kako ne znam ništa i kako će mi se svi smejati ako pogrešim. Misliće da sam glup. Osramotiću se opet."
O čemu se radi?
Ovako priča jedan dvanaestogodišnjak o tome kako se oseća i o čemu razmišlja dok se približava kabinetu za istoriju u kom upravo treba da se održi čas usmene provere. On ima strah od odgovaranja pred odeljenjem. Veliki broj dece različitih uzrasta ispoljava strah u situacijama javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja. Strah se ponekad manifestuje na svim časovima, a ponekad se vezuje samo za pojedine predmete. U najvećem broju slučajeva ima tri komponente. Prva podrazumeva sam doživljaj straha i lični uvid deteta u to da postoji osećanje koje ga u nekoj aktivnosti ometa. Druga je telesna komponenta. Često se manifestuje kroz pojačano znojenje, lupanje srca, crvenjenje pred drugima, a kod jakog straha i drhtanje. Treći sastavni deo je drugima vidljiv, podložan proceni i komentarisanju, a to je ponašanje. To kod dece (ali i kod odraslih) može da obuhvata smanjen učinak na nekoj aktivnosti/zadatku, nesigurno ponašanje ili pak izbegavanje da se neka aktivnost uopšte obavi. U tom smislu može da se javi drhtanje glasa, neuobičajeni pokreti ili nizanje reči bez ikakvog reda. Pored straha od situacija u kojima može doći do procene od strane drugih, detetu je posebno neprijatno viđenje sebe kao nekog osramoćenog ili manje vrednog. Taj uvid postaje sve izraženiji sa uzrastom deteta i može (ali ne mora) prerasti u iracionalan strah.
Da li je to jedini problem?
Strah od javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja, kao i iskazivanje svojih ideja se javlja zbog mogućnosti procene od strane vršnjaka i autoriteta, ali i jednostavno zbog samog prisustva drugih. Takav kontekst "otvara put" razmišljanju o negativnim posledicama od kojih je jedna od najbolnijih odbacivanje od strane vršnjaka. Odbačenost tog tipa uključuje smeh pojedinaca i grupe, ruganje, neprijatno imitiranje i tome slično. Upravo posledice takvih reakcija okoline postaju izvor intenzivnog straha i anksioznosti, pa neretko dolazi do izbegavanja tih situacija, odustajanje od javljanja i govorenja pred grupom, izmenjen kvalitet odgovora, i slično. Zašto? Zato što i mišljenje i ponašanje bivaju "obojeni" strahom. Dovoljno je svega nekoliko takvih neuspeha koji su praćeni neprijatnim komentarima i reakcijama vršnjaka da se stvore trema i strah, često praćeni strepnjom. To je primetno u slučaju jedne devojčice (10): "Ni ne javljam se na času. Neću. Zato što...nekako mislim da ću reći nešto što ne treba, a onda neću ništa da kažem. Bojim se da ne kažem nešto glupo...a onda, onda da mi se svi smeju." Pojedina deca koja tako izveštavaju o sebi pomisle da je bolje da ni ne idu u školu. Moguće je da će ponekad namerno propustiti neki čas kako bi izbegli strah, neprijatno lupanje srca, osudu nastavnika i ismevanje vršnjaka, iako znaju da će to biti evidentirano kao neopravdani čas
Celokupan problem sa ovim strahom može da izraste u jedan uopšteniji, a to je strah od škole. On se javlja u kasnijem periodu i može da omete dalji razvoj ličnog identiteta.
Šta možemo da učinimo?
Dva su pitanja na koja treba obratiti pažnju. Jedno je: Kako prepoznati da se dete bori sa strahom? Ono što svaki nastavnik/učitelj i roditelj može da uradi jeste da prati dete i uviđa pomenute znake straha u manifestovanom ponašanju i eventualno, telesnom reagovanju. Nije neobično da deca sama kažu da se boje da govore pred drugom decom i upravo takav odnos treba sa detetom razvijati. Roditelj nema tu prednost da, kao nastavnik ili vršnjaci, prisustvuje naletu straha neposredno pred situaciju u kojoj će dete biti javno procenjivano, pa je veoma važno graditi odnos poverenja i komunicirati o problemima koji nastaju van porodičnog konteksta. Ako vaše dete dodatno i iznova uči i povrh preslišavanja, ako je nesigurno i gubi samopouzdanje neposredno pred usmenu proveru, ponudite razgovor i razumevanje. Nastavnici i učitelji imaju tu mogućnost da primete i procene jedan drugačiji skup ponašanja deteta u odnosu na roditelje. Ako dete naglo crveni, blago drhti ili pak, potpuno blokira pri javnom izlaganju, ako gleda dole ili pravi neuobičajene pokrete, to je alarm koji znači da je u pitanju strah. Na primer, može se desiti da deca u nižim razredima imaju strah pri čitanju naglas. Tada se takođe mogu primetiti različiti znaci straha koliko god se dete trudi da čita najbolje što ume. Može se desiti da se pojedina deca nikad ne javljaju u raspravama i diskusijama, kada treba reći svoju ideju. Isto tako, ovo ne mora, ali može značiti da postoji strah ili anksioznost povezana sa javnim izlaganjem.
Drugo pitanje je: Kako pomoći deci da se tog straha oslobode? Postoje efikasni načini na koje odrasli mogu reagovati kako bi se strah od odgovaranja pred vršnjacima i autoritetom eliminisao ili bar umanjio. Polazna tačka je ohrabrenje. Još tokom predškolskog i ranog školskog perioda ono je od ogromnog značaja. To važi i za porodično i za vršnjačko okruženje. Odrasli su tu da svaki odgovor bodre, pohvaljuju i cene, tu su da podrže detetovo specifično gledište koliko god se ono razlikovalo od očekivanog i sa radošću prihvate ideje i shvatanja. I u školi i kod kuće. Takvim spletom metoda služi se, između ostalog i NTC program koji svakom detetu omogućava da se izrazi bez obzira na uzrast i sposobnosti. Moto takvog pristupa je: svako dete može. Ideje nemaju svoju "tačnost i netačnost" kao tipična reproduktivna znanja, naprotiv, svaka ideja je dobra. One danas polako postaju retkost. Zar nije bolje usmeriti decu na zadatak u kom se traži stvaranje većeg broja predloga nego na "izbacivanje" konačnog broja informacija? Zar nije korisniji grupni rad sa akcentom na kreativnoj razmeni nego individualna priprema za usmenu/pismenu proveru udžbeničkog znanja? Greške su dragocenost iz kojih se uči i svi ih prave. Daju nam nove ideje za igru, čine razmenu interesantnijom, povod su za diskusiju i zato nije sramota grešiti. Kada deca prihvate takav pedagoški (i životni!) stav, postaju slobodnija, manje anksiozna, na plaše se da pogreše i da budu procenjena. Ukoliko ste baš vi nastavnici ili roditelji, uzmite u obzir to da postoje različite nastavne i metode ocenjivanja i kreativno ih koristite. Stvarajte sa decom odnos koji je pun razumevanja i podrške i setite se da se socijalne veštine uče svakim kontaktom, svakom reakcijom i stavom da je izlaganje situaciji efikasnije od zaštićivanja.
Pouka priče
Brojna istraživanja sugerišu da ovakve i slične probleme ima oko 20% dece i adolescentata i da kod njih postoji povećan rizik od lošeg obrazovnog postignuća, depresije i izrazitijih porodičnih i vršnjačkih konflikata. Zapamtite da unurašnji doživljaji, pa i telesni znaci nisu uvek vidljivi. Mnoga deca malo pričaju o svojim osećanjima. Zbog toga je važno da pratite ponašanje deteta i uviđate kakva uverenja imaju o pitanjima vezanim za školu, ocenjivanje, usmenu diskusiju i slično. Procenite da li su ta uverenja funkcionalna ili pak, ometajuća i obeshrabrujuća. Ponudite razgovor. Ohrabrite. Primenjujte pomenute metode u školi i kod kuće. Deca koja greše prihvataju kasnije sebe kao osobe kojima je to dozvoljeno, a greške očekuju i kod drugih i smatraju ih sastavnim delom učenja i razvoja. Takva deca su slobodna deca, deca koja žive bez straha.
Autor teksta: Tamara Kostić
U koje godišnje doba trava raste i zeleni? Časovnik bez kazaljki zove se ________ časovnik. Povrće uzgajamo ________ (upiši gde). Po čemu se međusobno razlikuju domaće i divlje životinje? I takva pitanja iz razreda u razred, kod učitelja i kod nastavnice, generacijama.
Pri samoj pomisli na to da se ovakva pitanja postavljaju našoj deci još u najnižim razredima, javlja se sumnja u to koliko ih takvo učenje priprema za život i koliko ih uopšte podstiče da misle. Na prvi pogled, ova pitanja deluju jednostavno i nekako "životno". Pomislili bismo čak i da je odgovor toliko očigledan, da vređa sposobnosti onih koji treba da ga daju. Pošto stvari stoje potpuno drugačije od toga, nije loše da se malo pozabavimo ovim.
Ova klasično reproduktivna pitanja predstavljaju najniži nivo znanja prema Blumovoj taksonomiji (Bloom et al., 1956; Krathwohl, 2002), rekli bi oni koji se bave obrazovanjem . To znači da od ukupno šest nivoa znanja koje svako dete može da pokaže (prisećanje, razumevanje, primena, analiza, evaluacija i kreiranje), kroz ova pitanja manifestuje se samo prvi nivo.
Uostalom, probajte sami da odgovorite. Šta bi jedna odrasla osoba poput Vas mogla sa svim svojim znanjem i iskustvom da upiše na zadatu liniju? Časovnik koji nema kazaljke može biti peščani, zar ne? Deca bi rekla i: beskazaljni, pokvaren, razbijen, ujkin, Alisin iz Zemlje čuda i tako dalje. To su sve bistri i maštoviti odgovori, ali jedan jedini biva ocenjen kao tačan, a to je digitalni. Povrće se uzgaja na zemlji, to je ispravan odgovor. Ako biste odgovorili tako, osvojili biste jedan poen na testu. Ipak, ne zanemarujmo odgovore ocenjene sa nula poena: na njivi, u povrtnjaku, plasteniku, okopanoj bašti... koji su podjednako tačni, čak i sadržajniji i kvalitetniji. Iako govore o specifičnom znanju i iskustvu koje je dete steklo, ovi odgovori ne pokazuju knjiško znanje, kao ni znanje koje se pozitivno ocenjuje. Manje je važno koliko ste poena osvojili na ovim pitanjima iz predmeta svet oko nas. Mnogo je bitnije koliko su vas podstakla da razmišljate i povezujete. Budite sigurni da su vašu decu podstakla još manje. Znate li zašto je to tako? Upravo zato što su kreativnost, iskustvo i znanje stečeni kroz igru glavni oslonci pri odgovaranju na bilo koje pitanje. Bez straha od grešaka i beskrajnog preispitivanja. Bez barijera. To se na dobar i deci prijemčiv način postiže ako se u praksi koriste zagonetne priče i misterije iza kojih sledi tajanstveno i zagonetno pitanje. Dete najpre zamišlja kontekst priče i poistovećuje se sa junakom koji rešava zagonetku. To je sve igra, a zagonetno pitanje se nalazi "na kraju tunela" i omogućava detetu da završi igru u celosti. Kada reši zagonetno pitanje koje devojčica Marta (Misterije Ginkove ulice, U.Petrović) treba da savlada tokom svoje avanture, dete biva motivisano tim postignućem da pokuša da reši još neko. I još neko. I još neko. Tako su deca satima spremna da se upuštaju u misaone avanture na kraju kojih ih čeka pitanje za mozganje. Saznanja se osvajaju kroz igru i tajanstvenu avanturu, a to nijedan reproduktivni način učenja ne može da ponudi.
Tu se priča o saznanju ne završava. Pored toga što ne budi više nivoe saznajnih sposobnosti prosečnog deteta, jedno reproduktivno pitanje postaje dalji vodič u učenju. Deca nauče da traže u svojoj literaturi odgovore na takva pitanja ne produbljujući se aktivno u ono što uče, bez razmišljanja i povezivanja sa prethodnim iskustvom. Potencijalno ozbiljna posledica po dete, a kasnije i adolescenta koji počinje da traga za radnim i životnim iskustvom je nemogućnost da razmišlja na drugi način. Jedini način je onaj već ponuđen, godinama učen. Reproduktivni pristup priprema decu da se, pošto dobiju pitanje iz udžbenika, što bolje i efikasnije sete naučenog odgovora. Da li nam je cilj to ili da decu osnažimo da sama postavljaju kvalitetna pitanja, da povezuju i aktivno misle tragajući za odgovorom? Rešenje može vrlo lako da bude u drugom načinu postavljanja pitanja. Umesto navedenih, na aktivno razmišljanje više navode pitanja koja su slična misteriji i zagonetki, pitanja koja spajaju naizgled nespojive delove i koja su deci zabavna. Zašto je u proleće lovcima lakše da se šunjaju na obodu šume za razliku od jeseni i zime? Da li će brže sazreti paradajz u bašti ili plasteniku i zašto? Ako se uzme u obzir da je u proleće trava mlada i meka jer tada zeleni, dete će postepeno doći do zaključka da će šunjanje biti skoro nečujno u odnosu na zimu kada sneg škripi pod čizmama ili u jesen kada lišće šušti. Zatim, kada je u pitanju plastenik kao tačan odgovor u drugom pitanju, prisetimo se koliko je važno da dete razmišlja o uslovima, zrenju, da analizira šta je sve biljci potrebno, pa to da integriše, a ne samo da odgovori gde se povrće gaji. Uz ovakva pitanja deca uživaju u procesu, a produkt je manje bitan. Učenje se dešava usputno i kroz igru, deca lakše pamte podatke na ovakav način, a što je još interesantnije, deca traže još. NTC program se služi ovakvim pitanjima i na ovaj način navedena pitanja zamenjuje ona sa početka teksta (Kako razvijati IQ deteta kroz igru, R. Rajović). Razlike su ogromne. Deca se utrkuju da dođu do odgovora, aktivna su i motivisana da podele sa drugima svoju ideju. Timski rade na formulisanju rešenja, slušaju jedni druge i raduju se sledećem pitanju. Ukoliko im se pitanja daju za samostalni rad, deca sama imaju potrebu da obrazlože svoj odgovor. Umesto nivoa prisećanja, dobijamo od dece kreiranje, evaluaciju i analizu, a umesto mučnog pretraživanja memorije na osnovu naučenog svako dete pokazuje svoju beskrajnu maštovitost. Devojčice i dečaci koji u NTC kontekstu odrastaju i obrazuju se, imaju stimulativno okruženje, njima u školi nije dosadno, lakše nauče gradivo, nemaju strah od odgovaranja, povezuju informacije... Imamo zadatak da decu usmerimo da razmišljaju i svoje kapacitete ulože na najkvalitetniji način. Pa da počnemo!
Autor teksta: Tamara Kostić
Da li ste sreli zdravo dete koje neće potrčati u susret „blatnjavoj barici“ sa željom da po njoj gazi, skakuće, prska ili je preskoči? Odakle ta potreba? Najvažniji posao mozga je prikupljanje, a zatim i obrada informacija, što i jeste inteligencija. Upravo zbog toga dete u periodu razvoja ima instiktivnu potrebu da sakupi što više informacija, tj. da nauči što više.
Ovo će biti jasno ako zamislimo sledeću situaciju: bežimo od grupe vukova koji nas pristižu. Verovatno će nas stići za dve, tri minute. A mi do skloništa imamo dve minute. Tog momenta, mozak preuzima kompletnu kontrolu i ne pita nas skoro ništa, jer tu nema mnogo vremena za razmišljanje. Svaki pokret, svaki detalj je sada važan. Naš život u ovoj situaciji zavisi od onoga što smo do tog momenta naučili. U punom trku vidimo ispred sebe na 20 metara granu koja je preprečila put i nalazi se u visini kukova. Desno je provalija, a levo gusta šuma. Jasno je da sa te šumske staze ne možemo da skrenemo. Pošto se radi o životnoj opasnosti mozak uključuje svoje rezervne kapacitete i radi sedam puta brže, a u toj situaciji prima mnogo veći broj slika nego što je to uobičajeno. Zbog toga nam se čini kao da smo u usporenom filmu, a jedna sekunda izgleda kao sedam sekundi. Realno, čovek u punom trku 20 metara pretrči za 3 sekunde. A nama se čini da nikako nećemo stići do te grane i nama i to traje oko 20 sekundi.
Odakle ta vrhunska sposobnost mozga da uspori vreme? To je evolutivna adaptacija razvijana milionima godina, jer nam mozak na taj način daje dodatno vreme da nađemo rešenje. I dok trčimo prema grani do koje nikako da stignemo, mozak primećuje da na grani nema ni jedan list. A sve okolo je puno lišća. Mozak nam šalje sliku iz detinjstva kada smo kao deca u šumi lomili suvo granje. I zaključujemo da je ta grana suva i shvatamo da ne moramo ni da preskačemo tu granu ni da se provlačimo ispod nje, nego je u punom trku lomimo svojim telom. Šta bi bilo da kao deca nismo lomili suvo granje šetajući kroz šumu? Možda bismo zastali ispred ove suve grane i izgubili dragocene 3-4 sekunde. A možda i život. Jasno je da je najvažniji posao mozga prikupljanje informacija koje će obraditi u slučaju potrebe i tako se stvaraju veze između pojedinih delova kore velikog mozga, što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta.
Obrađivanje i povezivanje informacija je suština inteligencije. Tako da je razumljivo zašto dete mora da skače po blatu, da se penje na drveće, da skače po krevetu, jer na taj način stimuliše razvoj svojih kognitivnih sposobnosti. Pitanje je šta će biti sa današnjim detetom koje leži dnevno po 2-3 sata? Zbog toga izostaje hiljade ulaznih impulsa i time se slabije stimulišu važni fiziološki mehanizmi koji polako ispadaju iz upotrebe (dinamička akomodacija oka, fiksacija predmeta u pokretu, kompleksne vrste pokreta u trčanju...). Neko može da pomisli da je i gledanje video igrice dobar način da mozak primi hiljade impulsa, ali to nije aktivnost koja je u skladu sa dosadašnjom evolucijom. Dobro je poznata Teslina misao, da smo mi proizvod vekova neprekidnog prilagodjavanja i da velike i nagle promene mogu da proizvedu nepredviđene i po svoj prilici, katastrofalne posledice. Zato je važno da dete u periodu detinjstva što više vremena provodi u trčanju, skakanju, preskakanju, provlačenju, da boravi u prirodi, da se penje na drveće i sl. I tako aktivira i pomaže razvoj važnih delova kore velikog mozga. Samim tim, obaveza roditelja jeste da omoguće ove aktivnosti. Jer tako pomažu razvoj ukupnih sposobnosti deteta i pripremaju ga za život. Puno je toga što roditelji mogu da naprave, ali bar za početak, sada kada dolaze prolećne i letnje kiše, dobro bi bilo da dete dobije gumene čizme i da hoda ili čak i skače po baricama ili blatu koliko god to želi. Umesto da ih sputavamo, obezbedimo im bezbedno okruženje za istraživanje i radost u prirodi.
Autor teksta: Ranko Rajović
Deca različitog uzrasta pokazuju veliko interesovanje za kretanjem. Uživaju u motornim aktivnostima, u pokretu bilo koje vrste. Pokret je prirodna potreba svakog deteta. Deca kroz pokret ispoljavaju svoju vlastitost, prikazuju se drugima i druge uvode u svoj svet.
Adekvatna razvijenost opšte telesne motorike predstavlja dobru podlogu za govorni razvoj. Tempo i brzina pokreta, usmerenost i koordinacija celog tela čine dobro organizovan psihomotorni sistem. Od načina na koji dete hoda, skače, trči, manipuliše igračkama, služi se stvarima i sopstvenim rukama zavisi njegova sposobnost reagovanja i osposobljavanja za život. Saznajni prostor deteta počinje naglo da se proširuje posle prohodavanja, pa samim tim treba intenzivno podsticati sve elementarne pokrete: puzanje, hodanje, trčanje, skakanje, penjanje, bacanje, šutiranje, hvatanje, spuštanje, provlačenje, kretanje i održavanje na vodi i sl.
Mehanizam govornih pokreta jeste najrazvijeniji sistem opšte telesne motorike. Stimulisanjem opšte telesne motorike direktno utičemo i na razvoj motorike govornih organa. U medicini, naročito neurologiji kao i u defektologiji se dobrim delom dijagnostika zasniva na ocenjivanju spretnosti šake i prstiju. Prefinjeni i usklađeni pokreti ruku deluju na senzomotorni razvoj nervnog sistema, a preko njega na razvoj govora, koji je ujedno i najviši stepen senzomotorne koordinacije. Ruku čine mnogobrojni zglobovi te je i njihovim pokretanjem i složenim koordinisanim radom bilo moguće stvoriti kroz istoriju čovečantva bogata umetnička dela grnčariju, vajarstvo, pismo, zanate, tehnička dostignuća. Neke se radnje mogu izvesti samo korišćenjem obe ruke. Koliko je teško uhvatiti loptu? Shvatićete ako probate da je bacite motorno zaostalom detetu. Koliko je tek komplikovano držati olovku i vući je u određenom pravcu i pri tome izvoditi izrazito složen grafomotorni čin. Da bi dete do toga stiglo treba da savlada mnogobrojne elementarne pokrete ruku, šake posebno. Dete mora da nauči da ruku otkloni od tela, da je zadrži u slobodnom prostoru, da je ispruži ispred sebe, podigne vertikalno iznad sebe, otkloni u stranu i sl. Treba postići da obe ruke rade isto, koordinisano i harmonično i da razvije unutrašnju kinestetičku kontrolu. Razvoj pokreta ruku počinje odvajanjem palca od šake i ostalih prstiju. Dete najpre hvata krupne predmete pa postepeno ovladava sposobnošću hvatanja sitnih predmeta. Odvajanje ostalih prstiju, brzina pokreta i gipkost poboljšavaju se vežbom, na ranom dečijem uzrastu igrom. Uporedo sa razvojem pokreta razvija se i kinestetički osećaj i kinestetičko pamćenje. Taj unutrašnji senzibilitet omogućuje da se naredni pokreti izvedu sa istim intenzitetom, brzinom i skladnošću. Naročito kada govorimo o pisanju i čitanju. Završna faza diferenciranosti tj.zrelost motorike prstiju, jeste ovladavanje grafomotornim aktivnostima tj.pisanjem.
Manipulativna igra sa sitnim predmetima pomaže razvoj usmerenih pokreta ruku, naročito prstiju. Podizanje, ređanje, slaganje sitnih predmeta moguće je izvesti samo saradnjom palca i ostalih prstiju. Izvođenje usmerenih pokreta kao pri crtanju i pisanju, zahteva koordinisan rad ramenog pojasa, podlaktice, zgloba šake i zglobova prstiju. Može se desiti da neko ima veoma razvijenu specijalizovanu motoriku, kao na primer sviranje violine, a da ipak pokazuje veliku nespretnost pri crtanju i pisanju, jer nije bio vežbanjem usmeren ka takvim aktivnostima.
Naučnici koji proučavaju razvoj nervnog sistema a posebno razvoj govora otkrili su koliko je veliko stimulativno značenje funkcije ruke. Dokazali su da nivo razvoja dečijeg govora zavisi od stepena spretnosti finih pokreta prstiju ruku. Danas sa sigurnošću znamo da kada razvoj fine motorike zaostaje, zaostaje i razvoj govora, mada opšta motorika može biti uredno razvijena. Uticaj impulsa iz mišića ruku je od tolikog značaja samo u dečijem uzrastu i utiče na formiranje motornih govornih oblasti. To nam je od posebne koristi u radu sa decom, jer nam daje određene smernice kako i na koji način je važno stimulisati dete, a sve u cilju razvoja govora posebno u senzitivnom periodu. Od posebnog značaja je takav vid stimulacije kod dece gde govor kasni. Preporuka je da se razvoj govora kod dece stimuliše putem vežbanja pokreta prstiju na rukama.Vežbe mogu biti raznolike npr. pomoću ritmičkih pesmica i pokretanja prstiju, imitacije određenih pokreta, seckanje, lepljenje, oblikovanje plastelina, gline, testa, slaganje kocaka, origami oblici, slaganje slagalica, ručni rad i tako dalje.
Ruke daju informacije mozgu dodirom i kretanjem. Ruke su ujedno sredstvo izražavanja stečenog znanja gestom i pisanjem. Zanimljivo je da se na PET skeneru mozga pokazuje da kada osoba govori, postoji povećana aktivnost u područjima mozga koji su povezani sa pokretima ruku. Očito su ruke u velikoj meri uključene u ljudsku komunikaciju i u verbalnom i u kinestetičkom, telesnom izrazu. U svakom slučaju, pokret i verbalna komunikacija neophodni su za usađivanje novih informacija i trebali bi biti integrisani u svakodnevnom radu sa decom.
Laičko je mišljenje da je govor glavni vid komunkacije. Sa aspekta evolucije govor je odskora u repertoaru komunikacije. Pre nego što progovori dete pokretima pojedinih delova tela, upućivanjem značajnih pogleda, facijalnom ekspresijom, osmehom i ispuštanjem glasova mnogo postiže, saopštava. Govor celim telom. Neverbalna komunikacija predstavalja normalnu fazu u razvoju komunikacije između bebe i majke, a zatim i drugih članova porodice. Od njegove mimičko-gestovne formulacije do prvih reči samo je jedan korak. Svaki oblik komunikacije sa detetom mora biti multimodalne prirode. Zato deca kada ne mogu da nađu ili izgovore pravu reč za određeni predmet na isti pokažu prstom.
Takođe se dešava da se i odrasle osobe pomažu gestom i intenzivno koriste rukama kada u trenutku ne nalaze pravu reč. Valon smatra da su pokreti jedina aktivnost deteta kojom se izražava njegov psihički razvoj pre progovaranja i razvoja govora. Ličnost se jedino može izraziti pokretom. Razvoj govora započinje koordinacijom pokreta mišića koji oblikuju zvuk i reč. Marija Montesori ističe da inteligencija deteta može dostići određeni nivo razvoja i bez angažovanja ruke, ali će postići viši nivo ako pri tome bude angažovana i ruka.
Snimanjem mozga (MR) je utvrđeno da se Brokin centar jednako aktivira kod čujućih kada govore i kod gluvih kada se izražavaju gestom. Wernikeov centar se takođe aktivira kod čujućih kada slušaju i kod gluvih kada prate gest. Pokret kao aktivnost je zanimljiva desnoj hemisferi mozga(geštaltna hemisfera) koja je zadužena za emocije, ritam i pokret. Govor kao aktivnost je zanimljiva levoj hemisferi mozga(logička hemisfera) zadužena za detalje, govor, analizu, slova, brojeve. Njihov spoj u aktivnostima integriše levu i desnu hemisferu i koristi potpuni kapacitet nešeg mozga. Svaki pokret stimuliše određene centre u mozgu. Pokret povećava broj sinapsi gradeći bogatu neuronsku mrežu koja se intenzivno razvija do pete godine. Jedan od važnih elemenata uspešnog učenja je da se omogući učeniku da se često može kretati u učionici - da se mozak probudi i da se znanje učvrsti.
Pokretne igre produžavaju pažnju, jačaju koncentraciju i osnažuju socijalne veštine. Vođenim, jasno usmerenim, ritmičnim pokretima snižavamo podražljivost CNS-a. Naročito može biti od koristi deci sa problemima pažnje, hiperaktivnom detetu. Takođe motorna aktivnost u sklopu igre privlači pažnju, budi najfinije emocije i pobuđuje potrebu za akcijom kod izuzetno apatičnog, stidljivog, nesigurnog deteta, bez obzira na uzrast. Jasno je da kod dece moramo da podstičemo fizičku aktivnost, motoriku, finu motoriku, kompleksne pokrete i time pomažemo razvoj ukupnih sposobnosti deteta, a samim tim i govor.
Autor teksta: Anica Jezdić
Da li ste se pitali na koji način vaša deca počinju da uče kada se prvi put sretnu sa izazovima vrtića i škole? Znate li koji od postojećih načina učenja odgovara pojedinačnom detetu, a koji su to načini koji svakako imaju prednost kada su sva deca u pitanju? Ako ste vi ti koji podučavate, da li ste sigurni da ste odabrali adekvatne strategije pri korišćenju različitih vrsta sadržaja? Verovatno razmišljate o ovim pitanjima, ali možda niste došli do odgovora. Kada su načini učenja u pitanju, nema tačnog rešenja, ali ipak za neke odgovore postoje naučno utemeljeni dokazi.
Počnimo od same intuicije. Kako razmišljamo? Kada se prisećamo prošlosti, prizivamo mentalnu sliku, kada planiramo ili priželjkujemo budućnost, takođe to radimo. Ako želimo da se relaksiramo i prepustimo maštanju bez granica, zamišljamo nešto nerealno, još nedoživljeno i spajamo nepovezivo. Razmišljamo vizuelno. Svi to činimo svakodnevno, bez napora. Teško bismo funkcionisali bez vizuelizacije.
Dalji sled smislenih pitanja može da nas odvede do velikog uvida: ako je to zaista tako, zašto te procese ne koristimo u funkciji učenja? Pre više od 40 godina, pitanja vizuelnog učenja su okupirala kognitivne psihologe koji su ispitivali najrazličitije aspekte ovog fenomena. Neki od najvažnijih zaključaka tiču se prednosti vizuelnih tehnika učenja nad verbalnim i evidentnog uticaja formiranja vizuelnih asocijacija na prisećanje, ali i motivaciju za učenje. Treći korak nas vodi do praktičnih dilema i putem njih direktno u škole. Evo i kako. Kada pogledate unazad i sagledate lična i iskustva vaše dece, ustanovićete koliko snažno deluje tradicionalni model nastave koji polazi od deteta kao pasivnog primaoca i predavača kao stručnjaka za transfer informacija. Ako dete nije aktivno u konstruisanju i oblikovanju informacija koje uči, tu ne samo da je učenje retkost, nego trpe i kognitivne sposobnosti deteta. To sve kasnije za posledicu može da ima nisko razvijene veštine potrebne za svakodnevno samostalno ili zajedničko delovanje u školi i zajednici. Učešće deteta u ovim procesima je izuzetno važno i moramo voditi računa o načinu na koji dete uči. Hoće li dete posmatrati različite slike, kartice ili video zapise, ili će, još bolje, zamišljati izgled sadržaja o kom razgovarate i učite, ili pak, činiti sve to, zavisi od toga da li ćemo našu decu naučiti da razmišljaju vizuelno i koriste slike na način koji doprinosi učenju. Mnoga deca koja kroz školovanje nisu bila podsticana da razmišljaju i rešavaju probleme na vizuelnom nivou (kroz takozvane misaone eksperimente) sada imaju velik problem sa nalaženjem rešenja i snalaženjem u novim situacijama koje su nepoznate prethodnom iskustvu.
Važno je da znamo da deca takođe koriste procese vizuelizacije kada se prisećaju naučenog, kada maštaju, očekuju i planiraju, samo mnogo živopisnije od nas odraslih. Kada se sa njima primenjuju tehnike učenja i podučavanja koje angažuju vizuelno razmišljanje i analiziranje, deca postaju motivisana za učenje, sa radošću i ushićenjem prihvataju nove informacije, čak i ne primećujući da uče. Pitate li se kako? Tako što se sve to odvija bez pritiska, te se učenje gotovo ne razlikuje od igre. Postoji puno metoda koji se bave učenjem pomoću slika, ali osnovni cilj novih obrazovnih strategija nije samo učenje informacija nego i njihovo povezivanje i razvoj funkcionanog znanja. Programi koji se bave razvojem funkcionalnog znanja (kao što je “NTC sistem učenja” ) stavljaju učenje pomoću slika kao početnu fazu na putu razvoja kreativnosti i funkcionlanog znanja, gde uz pomoć drugih metoda koje isto liče na igru, aktiviraju potencijale deteta. Ovaj način rada kada deca misle o tome šta će da nacrtaju, kada povezuju informacije se ne odražava samo na već pomenute pozitivne reakcije pri učenju, nego prvenstveno na razvoj dečijih kognitivnih kapaciteta kao što su divergentno mišljenje, asocijativno rezonovanje i samostalno konstruisanje znanja. A to ostavlja mogućnost detetu da bude aktivno u svom procesu mišljenja. U svakom koraku tog procesa. U svakom trenutku.
Ako se kod dece postiže da razumeju to što uče, pamte efikasno i bez napora, a da pritom osećaju zadovoljstvo koje donosi učenje kroz igru i da bivaju motivisana rad, to je ogroman uspeh za njih, a za nas najvrednija i najveća nagrada koju možemo dobiti.
PRIMER:
Lekcija iz hemije o nemetalima je većini dece teška, jer moraju da upamte 10 nemetala. Ali kada vizuelizuju simbole putem asocijacija (sumpor-sumo rvač, kiseonok- boce sa kiseonikom, vodonik – čaša vode) to olakšava upamćivanje, ali ako još te asocijacije zamisle u nekoj kombinaciji koja je čudna i nelogična lakše pamte: sumo rvač sa bocama sa kiseonikom skače u čašu vode (primer sa NTC radionica za decu). U toj nelogičnoj priči su tri nemetala: sumpor, kiseonik i vodonik. Ovde nije primarni cilj da se nauče nemetali, nego da dete aktivno misli kako da ih nauči, da razmišlja, povezuje i napravi nelogičnu priču.
Autor teksta: Tamara Kostić
Već više od tri decenije, naučnici iz celog sveta pokušavaju da povežu značaj rane lingvističke stimulacije sa kasnijim uspehom dece u školi. Razna istraživanja dokazuju da način govora, količina razgovora i teme, bitno utiču na proširivanje rečnika kod dece, te da su jedan od ključnih razloga razvoja i budućeg uspeha pojedinca. Tokom brojnih istraživanja sprovedenih u svetu, naučnici su došli do saznanja da postoje velike sličnosti i razlike u svim porodicama, kada su razgovori sa decom uzrasta do 3 godine u pitanju. Sličnosti se ogledaju u učenju dobrih manira: kako se obući, koristiti nošu, kako pravilno jesti. Ipak, razlike su u fondu reči koje se izgovore u različitim porodicama. Fondacija za istraživanja LENA (Language Environment Analysis) razvila je 2005. godine mali digitalni uređaj koji može da snimi do 16 sati razgovora i da pri tom napravi razliku u govoru odraslih, dece i njihove međusobne konverzacije, a isključi govor koji dolazi sa televizora ili razgovor u kome dete nije aktivno. Deca su ovaj maleni uređaj nosila uz svoju garderobu, a on je dao precizne rezultate, ali i dokaze roditeljima koliko zaostaju u svakodnevnim očekivanim rezultatima. Jedan od, možda, najvažnijih rezultata korišćenja ovog malog uređaja je zvanični dokaz da deca uzrasta do dve godine mogu da uče jezik isključivo od drugih ljudskih bića, a ne preko televizora, kompjutera ili CD. Tu presudnu ulogu imaju roditelji koji jesu prvi i najvažniji učitelji i starija braća i sestre.
Da bi se na pravilan način razvijao dečji rečnik, dete treba da čuje preko 20000 reči u jednom danu , a ova brojka je smanjena u porodicama koje koriste manji fond reči (istraživanja su pokazala da su to uglavnom porodice sa manjim primanjima).
Takođe, u skladu sa kvantitetom ide i kvalitet razgovora. Istraživanja su pokazala da što su roditelji obrazovaniji imaju širi spektar tema o kojima pričaju, koriste složenije rečenice i imaju sofisticiran rečnik. Ipak, ne sme se vršiti generalizacija jer ponekad i roditelji sa većim primanjima i obrazovani roditelji ne razgovaraju zbog brojnih obaveza sa svojom decom.
Nije isto za dete da čuje “To je kuca” ili “To je kuca, ima dugačku crnu dlaku, on ima drvenu kućicu…”. Važne su i pohvale, za stimulaciju deteta, jer dete prirodno voli da uči, da pita, da otkriva svet. Ako dete uči govor i nešto pita nije isto ako mu kažemo “Da, to je av av” ili ako kažemo “Bravo to je kuca, on kaže av av”.
Sa manjim izuzecima, što više roditelji razgovaraju sa decom, povećavaće se i njihov rečnik, ali i rezultati testova inteligencije koji se rade nakon trećeg rođendana. Prvi problemi kod dece sa kojima se ne razgovara dovoljno često i kvalitetno, primetni su već kod uzrasta od 18 meseci! Takođe, zna se da deca koja su sa manjim vokabularom ušla u školski sistem, vrlo često napuštaju obrazovanje ili ne postignu zavidne rezultate. Srećom, čak i ta deca, kada se uključe u dobar predškolski program, imaju odlične šanse da nedostatak nadoknade pre polaska u školu.
U cilju sprečavanja ovog problema, pojavljuju se programi koji za cilj prvenstveno imaju ohrabrivanje roditelja da više razgovaraju sa decom uzrasta do dve godine kao i osvešćivanje problema koji nastaju nedostatkom razgovora. Danas svi, od negovateljica u jaslama, preko proizvođača igračaka do političara razmatraju mogućnosti ranog razvoja mozga. Sve u cilju što bolje polazne osnove za dalji rast i razvoj. Na žalost, sve je veći broj roditelja koji ne shvataju značaj razgovora sa bebom i odlažu ovu aktivnost za period kada dete poraste.
Postoji nekoliko načina kako poboljšati osnove za uspeh deteta. Kao prvo, biti svestan da dete upija i u periodu kada još nije u stanju da ponovi ni najjednostavnije reči. Iako ih ne ponavlja, beba ih čuje i memoriše. Roditelji se ohrabruju da koriste sve moguće situacije da sa svojom decom razgovaraju, pa makar ta komunikacija izgledala jednosmerna. Situacije određuju teme razgovora: prodavnica, u kojoj mama kupuje namirnice, idealna je ne samo za učenje o voću i povrću, već i o oblicima, bojama, mirisima i teksturama. Dete treba posmatrati kao odraslog sagovornika i jasno mu davati do znanja da treba da se uključi u razgovor. Pogledom, dodirom i jasnom artikulacijom i gestikulacijom izgovorenih reči, dete nas pažljivije gleda, sluša i oponaša naš govor.
Govor predstavlja najkompleksniji proces koji bebe savladavaju. On obuhvata čitav niz radnji koje aktiviraju ceo mozak - od auditivnih regija, preko asocijativnih do motoričkih. Zato je svaka aktivnost koju beba pokušava pri slušanju, razumevanju i izgovaranju reči, važno iskustvo za nju. Dete stimulišemo da govori i kada mu dajemo do znanja da ga slušamo. I u najjednostavnijoj komunikaciji, kada dete vidi automobil i kaže „Auto“, naš odgovor bi trebalo da bude „Da, to je auto!“ i da se na tome ne završi, već da nastavimo: „Koje boje je auto? Ovaj auto je plave boje. Napred ima bela svetla a pozadi crvena. Auto vozi čika koji ide na posao“... Ovakva komunikacija sa detetom koje još uvek tek ume da imenuje automobil, nije nepotrebna. Naprotiv. Ova komunikacija govori detetu da mi želimo sa njim da razgovaramo. Ako pogreši, ispravljamo ga: „Naš auto je crveni, ali ovaj auto koji vozi čika je plavi! Čika vozi Fiat, mi vozimo Opel. Njegov auto je iz Italije a naš iz Nemačke“. Deca vole da im se obraćamo pevajućim, visokim glasom i da im pažnju privlačimo produženim samoglasnicima: “Evo ga veeeeliki slon! Gle kako hoda polaaaaako!” Osim što bebe kopiraju nas kako govorimo, i mi treba da imitiramo njihov jezik. Tako ćemo im dati do znanja da ih slušamo i da i mi imamo njima nešto da kažemo. Ako sve ovo kombinujete sa razgovorom jedan na jedan i pri tom pričate polako, dajući bebi vremena da eventualno proba da vas oponaša, dok gleda u vaše usne i ono šta joj pokazujete, to je najmoćnija kombinacija za razvoj govora.
U čitanju knjiga, budite glumci. Uživite se u tekst i glasom podržavajte situacije o kojima čitate. Dete je tako više zainteresovano da vas pažljivo sluša, a aktivnijim čitanjem i njihova pažnja će trajati duže. Budite opušteni i dodatno objasnite zanimljive delove knjige, uključite sva čula i radite i na razvoju mašte svog deteta. Iako dete nije u stanju da momentalno ponovi sve što smo rekli, neka vas to ne zavarava. Stalna komunikacija, razgovor sa bebom i malom decom o najrazličitijim stvarima, pa čak i čitanje deci literature koja trenutno interesuje roditelje, biće za njih od velike koristi kada porastu.
Autor tekst: Marijana Milošević Simić
