Česta pitanja

Svaki deo NTC prorama je važan i pomaže da dete dostigne svoje biološke potencijale. Inteligencija ne zavisi samo od genetskog potencijala, već prvenstveno od broja neuronskih veza koje se formiraju u periodu do sedme godine. Upravo je taj formativni period najintenzivniji i “najbrži” što se tiče neuronskih veza. Značaj dečje igre je ogroman, a roditelji to zaboravljaju, pa misle da je dečja igra kada dete sedi po tri ili više sati svaki dan i gleda u svoju video igricu ili TV. Prava igra je ona kada dete razmišlja, kreće se, komunicira sa drugom decom… Dobro bi bilo da leto dete provede (ako postoji mogućnost) kod bake i deke na selu, da trči po livadama, da pravi venčiće od cveća, da osmišljava igre sa svojim vršnjacima, da pomaže deki ili baki u seoskim poslovima. Ne smemo zaboraviti klikere, lastiš, žmurke i druge okretne igre. Isto tako moram pomenuti albume sa sličicama, ali i tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2-3 meseca. To često napominjem roditeljima, jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 – 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta. Izuzezno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo. Takođe, važno je da roditelji shvate da od puno igračaka dete baš i nema neke koristi. Česta greška je kada putuju, recimo na more, da uključe detetu na DVD uređaju neki film ili mu daju video igricu. I ja sam roditelj, znam da je tako lakše zabaviti dete od 4-5 godina, ali ima i drugih načina… Dobro bi bilo da pričaju sa decom, da nauče neki vic da ih zasmeju, da pogađaju iz koje države su auti koji prolaze pored njih, da povezuju koji auti su iz Italije (Fiat, Alfa Romeo…), Francuske (Renault, Peugeot…) itd. Usput ispričaju nešto interesatno o tim državama, jer to deca upijaju, a onda kasnije od tih informacija možemo pokrenuti dete na viši nivo. I jedan neophodan savet za roditelje koji idu na more. Potrudite se da dete što češće bude bosonogo na plaži, jer naša deca skoro da uopšte ne hodaju bosa. A drugi problem je što deca skoro uopšte ne hodaju, što remeti važne fiziološke mehanizme.

To su deca koja misle u asocijacijama i njihov mozak radi brzo, ali nažalost takav način razmišljanja i rada često ne postoji u školama. Forsiranjem takve dece u reproduktivno učenje puno gubimo, jer neka od njih nikad neće moći pokazati svoje sposobnosti, a time gubimo svi.

Ozbiljna istraživanja su pokazala da učitelji u čak 30 odsto slučajeva ne prepoznaju darovito dete!? Jedan od najvažnijih razloga jeste što dete uči i radi u školi po zastarelom sistemu – gde se favorizuje repetitivno (ponavljajuće) učenje i reproduktivno znanje, a tu se teško iskazuju sposobnosti darovite dece. Poznato je da u opštoj populaciji ima dva odsto potencijalno darovitih mališana (IQ veći od 148). Ali, nažalost, realno ih ima svega 0,3 odsto. Upravo zbog neadekvatnih programa i načina učenja, umesto da ima 20 darovitih mališana na 1.000 stanovnika, ima ih samo troje. Tako da, uprkos poraznim činjenicama da se na 1.000 stanovnika «izgubi» 17-oro darovite dece u toku školovanja (uglavnom vrtić i osnovna škola), ali i da smo na međunarodnim testovima znanja među poslednjima u Evropi (po upotrebnom, funkcionalnom znanju) – mi još ne menjamo strategiju načina učenja i ne povećavamo funkcionalno znanje pojedinca, a time i čitave nacije. Čim budemo imali širu primenu ovog, ili nekog drugog programa – koji povećava funkcionalno znanje, imaćemo više darovite dece. A onda je, naravno, na državnim institucijama da omoguće poseban rad sa njima, kako bi se razvijali njihovi potencijali.

Preko Saveza učitelja Srbije, pokrenuli smo inicijativu za formiranje Odseka za darovite – Nikola Tesla centar (NTC), što je i urađeno maja 2009. godine u Beogradu. Oni će se baviti darovitom decom, tako što će organizovati edukaciju za učitelje, potom kampove i razne druge aktivnosti za darovitu decu.

Zavisi od uzrasta. Za mlađi predškolski uzrast treba organizovati vreme tako da su deca što više u prirodi, u igrama loptom, vijačom, lastišem. Potrebno je što više igara sa rotacijom oko svoje ose, vežbe ravnoteže, trčanje, preskakanje, provlačenje. Deca veoma rano pokazuju sposobnost prepoznavanja složenih apstraktnih simbola (marke automobila, zastave zemalja…), ali tu sposobnost treba dalje razvijati kroz igre memorije, slagalice i slično.

Moj savet je da do sedme godine dete gleda edukativne emisije na televiziji i crtane filmove – jedan do dva sata najviše, a da na kompjuteru provodi oko pola sata do sat vremena dnevno. Ali, i to je mnogo ako dete u ostatku dana nema kompenzatornih aktivnosti o kojima predajemo na seminarima – motoričke i grafomotoričke vežbe, razvoj asocijativnog razmišljanja.

Program stavlja u centar odgovornosti roditelja, jer je njegova uloga ključna i svakodnevna. Mnogi roditelji, ne znajući, dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece. Preterano gledanje televizije, igranje video igrica, nedostatak grafomotoričkih aktivnosti, fizička neaktivnost – oštećuju i smanjuju razvoj pojedinih bioloških potencijala. Činjenica je da je ovaj period, koji predstavlja osnovu od koje će zavisiti budući razvoj intelektualnih sposobnosti svakog deteta, još uvek slabo istraženo područje. Roditelji nehotice rade pogrešne stvari, ne znajući kako da na optimalan način stimulišu dečji razvoj. Često sam imao priliku da slušam roditelje koji su, u želji da zaštite dete, branili skakanje po krevetu, okretanje u krug, kupovali patike sa «čičkom» da se dete ne opterećuje vezivanjem pertli – i tako sprečavali neke izuzetno korisne aktivnosti.

Poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, često nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke itd. Upravo te aktivnosti podstiču pravilan razvoj mozga, a živimo u vremenu kada su deca najvećim delom statična, ispred televizora i kompjutera. Potrebno je preneti naučna saznanja roditeljima, vaspitačima i učiteljima, jer u međuvremenu odrastaju generacije kojima je potrebna dragocena pomoć u razvoju.

Ne bih mnogo menjao, samo moramo dodati elemente koji dokazano utiču na razvoj mozga, koji su u skladu sa fiziologijom, tako da je Program NTC samo dodatak redovnom programu.

Podjednako je važan, ali roditelji su ti koji donose prve odluke. Kasnije se gubi uticaj roditelja, a preuzimaju ga društvo i institucije. Svi imaju svoj deo posla, tj. svi su važni.

Taj deo Programa je zapravo proces koji iziskuje paralelno procesuiranje, tj. obradu dve stvari istovremeno, pa još u asocijacijama. Na primer, šta je zajendičko morskoj sipi i Šekspiru? To je dosta teško pitanje, pa olakšavam prisutnima na seminaru tako što ih pitam šta je zajedničko za morsku sipu i guščije pero? Onda svi kažu – mastilo. Ja sam samo malo udaljio asocijaciju od guščijeg pera, tj. spomenuo sam Šekspira, i dobio pitanje na koje mali broj ljudi može odgovoriti. Rešavanje pitanja je stimulativno za decu, ali je problem u tome ko će sastaviti toliko pitanja, jer deca stalno traže nova pitanja. Učiteljima i vaspitačima je ponekad teško da svakodnevno smisle nova i nova pitanja i samim tim ovaj deo Programa je najzahtevniji.

To je relativno lako razumeti ako znamo da fiziološki gledano, mozak ne radi po sistemu reprodukcije, nego po sistemu asocijacije. To objašnjavam čitavim nizom argumenata, a često se moram poigrati sa učesnicima predavanja da bi shvatili kako mozak zapravo radi. Jedini problem je što većina ljudi u obrazovanju misli da je to idealan način učenja, a ja objašnjavam da je reproduktivno učenje samo početak, tj. dobro je da dete dobije informaciju o nečemu, da shvati lekciju, ali onda se mora prebaciti na viši nivo obrade informaicija.

I jedno i drugo je u pitanju – bolja dijagnostika, ali i današnji način života utiču na pojavu razvojnih smetnji. Jedini način da utičemo i pomognemo jeste edukacija roditelja koji često iz najbolje namere prave greške i usporavaju razvoj svog deteta ili ga čak oštećuju. Roditelji naprave puno nesvesnih grešaka do treće, četvrte godine, a jedna od njih je npr. da zabrane detetu da se vrti oko sebe, a danas znamo da rotacija pomaže u razvoju neuronskih puteva.

Genetski gledano, ljudi imaju najveću energiju na raspolaganju od druge do pete/šeste godine, upravo zato što je razvoj mozga najveći u tom periodu života. Ako se gleda biološki, mozak je organ za preživljavanje, a njegov posao je da do četvrte, pete godine napravi sve što je potrebno da se adapritra na život u okruženju u kojem se nalazi. Naravno, razvoj postoji i kasnije, ali je najvažniji period završen do pete godine. Druga važna stvar je da shvatimo analogiju vezanu za nervni sistem. Živa bića koja se ne kreću, nemaju nervne ćelije, dok bića koja se kreću, imaju. A najsloženiji nervni sistem imaju ljudi i delfini. Tom analogijom, mi smo živa bića stvorena za kretanje ili još preciznije, mi smo formirani uspravnim hodom. Ako je to trajalo milionima godina, jasno je da hodanje, odnosno kretanje predstavlja važan faktor razvoja ukupnih sposobnosti. Dete mora kretati, što je važan preduslov za ukupni razvoj bioloških sposobnosti, a to je najizraženije u prvim godinama života.

Na najčešće postavljena pitanja odgovaraće naš stručni tim. Pitanja i odgovori će biti objavljeni u sekciji Blog. Pitanje nam možete poslati putem kontakt forme koju možete naći u podnožju svake stranice klikom na dugme "Pišite nam", kao i na Kontakt stranici.