Početak psihičkog života

Bebin unutrašnji svet je veoma kompleksan. Iako je odraslom čoveku obično lakše da ga pojednostavi, danas znamo da sva teška stanja i osećanja odraslog čoveka su zapravo ona koja dete doživljava već od prvog dana dolaska na svet. Danas je sve više u fokusu psihološka opservacija beba koja počinje još u intra-uterinom periodu putem ultra zvuka.

Kada počinje psihički život čoveka, često je pitanje. Psihoanalitičari ističu da su uslovi u kojima se beba stvara, a zatim rađa, već prvi bitni elementi njenog mentalnog života. Kada roditelji dovedu dete na terapiju, postavićemo važna pitanja, kao što su – da li je dete bilo željeno, kakva je majčina istorija, kakva je očeva porodična istorija, kakvi su njihovi međusobni odnosi, koji su još bitni elementi u roditeljskom odnosu, kakve su bile njihove fantazije o budućem detetu, u odnosu na prošla iskustva, kao i njihove duboke, izrečene i neizrečene želje i strahove.

Sredina koju predstavlja sama majčina utroba, ima veliki uticaj na fizički i mentalni razvoj deteta. Počev od hranljivih materija potrebnih za razvoj, do hormona koje majka luči tokom trudnoće koji direktno utiču na osećanja deteta, a koja mogu imati smirujući ili razdražujući uticaj. Majčin način života, ishrane, psihička i fizička stanja, stres, podrška okoline, a naročito oca, odrediće hemiju samog bebinog organizma i stvoriće određene asocijacije u ranom formiranju mozga.

Iskustvo roditeljstva je tesno povezano sa iskustvima sopstvenog ranog razvoja i odnosa sa sopstvenim roditeljima. Sama trudnoća pokreće određena infantilna stanja, napetost, strah od zavisnosti, nesigurnost i konflikte sa unutrašnjim roditeljima. Pre nego što je još rođena, nekad i pre nego što je stvorena, na bebu su usmerene projekcije roditelja. Primećeno je da dok posmatraju svoje dete, već i putem ultra zvuka roditelji izjavljuju „o, vidi kakav mrgud“ ili „kakva divna beba“, „kako šutira, biće fudbaler“ itd. Majke će različito tumačiti bebino kretanje u stomaku, neke će bebu doživljavati agresivno „beba šutira i ne vodi računa o majci“, neke će doživeti kao da beba želi da komunicira ili da joj se sviđa ono što doživljava. Na samom rođenju uobičajene su „etikete“ kao što su „Vidi, isti deda“, „Gleda isto kao stric Đuro, biće veliki šmeker“, „Vidi kako je kenjkava, kao tetka Lela“ itd.

Dete postaje onakvim kakvim ga roditelji vide i karakterišu, svojevrstan kolaž roditeljskih potreba i strahova. Dete za koji roditelji misle da je „kilavo“ će zaista biti „kilavo“, samo iz razloga što roditelji tako misle o njemu, te ga nesvesno i svesno uskraćuju za razvojna iskustva koja su mu potrebna da bi se izgradilo kao snažno ili vešto. Rečenica „Pusti ja ću, ne možeš ti to“ je najdirektniji protivnik detetovog zdravog razvoja.
Deca po prirodi zavise od odraslih i roditelji imaju moć nad decom, a ne obrnuto. Priroda je to udesila sa razlogom, jer dečiji nezreo mentalni aparat ne može da donosi važne odluke koje su deo svakodnevnog života. Svaki put kada dete ima moć u porodici, moramo se pitati ko mu daje tu moć.

Kada roditelj ne može da izađe na kraj sa detetom, treba da razmisli o celokupnoj porodičnoj situaciju u kojoj se on i dete nalaze. Možda je najbitnija poruka roditeljima da vode računa o sopstvenom mentalnom zdravlju. Roditelji zaokupljeni brigama, iscrpljujućim emotivnim stanjima, lošim međusobnim odnosima nisu na raspolaganju detetu koje je potpuno zavisno od njih. Zadatak broj jedan roditelja je da prepozna sopstvene brige i izvore nezadovoljstva i potraži podršku za sebe i na taj način poveća kapacitet za svoje dovoljno dobro roditeljstvo.

Piše: Maša Karleuša Valkanou