Uskoro počinje serija tribina i predavanja za roditelje, u 10 gradova Srbije, o zanimanjima budućnosti i šta čeka…
U koje godišnje doba trava raste i zeleni? Časovnik bez kazaljki zove se ________ časovnik. Povrće uzgajamo ________ (upiši gde). Po čemu se međusobno razlikuju domaće i divlje životinje? I takva pitanja iz razreda u razred, kod učitelja i kod nastavnice, generacijama.
Pri samoj pomisli na to da se ovakva pitanja postavljaju našoj deci još u najnižim razredima, javlja se sumnja u to koliko ih takvo učenje priprema za život i koliko ih uopšte podstiče da misle. Na prvi pogled, ova pitanja deluju jednostavno i nekako “životno”. Pomislili bismo čak i da je odgovor toliko očigledan, da vređa sposobnosti onih koji treba da ga daju. Pošto stvari stoje potpuno drugačije od toga, nije loše da se malo pozabavimo ovim.
Ova klasično reproduktivna pitanja predstavljaju najniži nivo znanja prema Blumovoj taksonomiji (Bloom et al., 1956; Krathwohl, 2002), rekli bi oni koji se bave obrazovanjem . To znači da od ukupno šest nivoa znanja koje svako dete može da pokaže (prisećanje, razumevanje, primena, analiza, evaluacija i kreiranje), kroz ova pitanja manifestuje se samo prvi nivo.
Uostalom, probajte sami da odgovorite. Šta bi jedna odrasla osoba poput Vas mogla sa svim svojim znanjem i iskustvom da upiše na zadatu liniju? Časovnik koji nema kazaljke može biti peščani, zar ne? Deca bi rekla i: beskazaljni, pokvaren, razbijen, ujkin, Alisin iz Zemlje čuda i tako dalje. To su sve bistri i maštoviti odgovori, ali jedan jedini biva ocenjen kao tačan, a to je digitalni. Povrće se uzgaja na zemlji, to je ispravan odgovor. Ako biste odgovorili tako, osvojili biste jedan poen na testu. Ipak, ne zanemarujmo odgovore ocenjene sa nula poena: na njivi, u povrtnjaku, plasteniku, okopanoj bašti… koji su podjednako tačni, čak i sadržajniji i kvalitetniji. Iako govore o specifičnom znanju i iskustvu koje je dete steklo, ovi odgovori ne pokazuju knjiško znanje, kao ni znanje koje se pozitivno ocenjuje. Manje je važno koliko ste poena osvojili na ovim pitanjima iz predmeta svet oko nas. Mnogo je bitnije koliko su vas podstakla da razmišljate i povezujete. Budite sigurni da su vašu decu podstakla još manje. Znate li zašto je to tako? Upravo zato što su kreativnost, iskustvo i znanje stečeni kroz igru glavni oslonci pri odgovaranju na bilo koje pitanje. Bez straha od grešaka i beskrajnog preispitivanja. Bez barijera. To se na dobar i deci prijemčiv način postiže ako se u praksi koriste zagonetne priče i misterije iza kojih sledi tajanstveno i zagonetno pitanje. Dete najpre zamišlja kontekst priče i poistovećuje se sa junakom koji rešava zagonetku. To je sve igra, a zagonetno pitanje se nalazi “na kraju tunela” i omogućava detetu da završi igru u celosti. Kada reši zagonetno pitanje koje devojčica Marta (Misterije Ginkove ulice, U.Petrović) treba da savlada tokom svoje avanture, dete biva motivisano tim postignućem da pokuša da reši još neko. I još neko. I još neko. Tako su deca satima spremna da se upuštaju u misaone avanture na kraju kojih ih čeka pitanje za mozganje. Saznanja se osvajaju kroz igru i tajanstvenu avanturu, a to nijedan reproduktivni način učenja ne može da ponudi.
Tu se priča o saznanju ne završava. Pored toga što ne budi više nivoe saznajnih sposobnosti prosečnog deteta, jedno reproduktivno pitanje postaje dalji vodič u učenju. Deca nauče da traže u svojoj literaturi odgovore na takva pitanja ne produbljujući se aktivno u ono što uče, bez razmišljanja i povezivanja sa prethodnim iskustvom. Potencijalno ozbiljna posledica po dete, a kasnije i adolescenta koji počinje da traga za radnim i životnim iskustvom je nemogućnost da razmišlja na drugi način. Jedini način je onaj već ponuđen, godinama učen. Reproduktivni pristup priprema decu da se, pošto dobiju pitanje iz udžbenika, što bolje i efikasnije sete naučenog odgovora. Da li nam je cilj to ili da decu osnažimo da sama postavljaju kvalitetna pitanja, da povezuju i aktivno misle tragajući za odgovorom? Rešenje može vrlo lako da bude u drugom načinu postavljanja pitanja. Umesto navedenih, na aktivno razmišljanje više navode pitanja koja su slična misteriji i zagonetki, pitanja koja spajaju naizgled nespojive delove i koja su deci zabavna. Zašto je u proleće lovcima lakše da se šunjaju na obodu šume za razliku od jeseni i zime? Da li će brže sazreti paradajz u bašti ili plasteniku i zašto? Ako se uzme u obzir da je u proleće trava mlada i meka jer tada zeleni, dete će postepeno doći do zaključka da će šunjanje biti skoro nečujno u odnosu na zimu kada sneg škripi pod čizmama ili u jesen kada lišće šušti. Zatim, kada je u pitanju plastenik kao tačan odgovor u drugom pitanju, prisetimo se koliko je važno da dete razmišlja o uslovima, zrenju, da analizira šta je sve biljci potrebno, pa to da integriše, a ne samo da odgovori gde se povrće gaji. Uz ovakva pitanja deca uživaju u procesu, a produkt je manje bitan. Učenje se dešava usputno i kroz igru, deca lakše pamte podatke na ovakav način, a što je još interesantnije, deca traže još. NTC program se služi ovakvim pitanjima i na ovaj način navedena pitanja zamenjuje ona sa početka teksta (Kako razvijati IQ deteta kroz igru, R. Rajović). Razlike su ogromne. Deca se utrkuju da dođu do odgovora, aktivna su i motivisana da podele sa drugima svoju ideju. Timski rade na formulisanju rešenja, slušaju jedni druge i raduju se sledećem pitanju. Ukoliko im se pitanja daju za samostalni rad, deca sama imaju potrebu da obrazlože svoj odgovor. Umesto nivoa prisećanja, dobijamo od dece kreiranje, evaluaciju i analizu, a umesto mučnog pretraživanja memorije na osnovu naučenog svako dete pokazuje svoju beskrajnu maštovitost. Devojčice i dečaci koji u NTC kontekstu odrastaju i obrazuju se, imaju stimulativno okruženje, njima u školi nije dosadno, lakše nauče gradivo, nemaju strah od odgovaranja, povezuju informacije… Imamo zadatak da decu usmerimo da razmišljaju i svoje kapacitete ulože na najkvalitetniji način. Pa da počnemo!
Autor teksta: Tamara Kostić