Učimo vizuelno!

Kako pokrenuti unutrašnju motivaciju za učenje?

Da li ste se pitali na koji način vaša deca počinju da uče kada se prvi put sretnu sa izazovima vrtića i škole? Znate li koji od postojećih načina učenja odgovara pojedinačnom detetu, a koji su to načini koji svakako imaju prednost kada su sva deca u pitanju? Ako ste vi ti koji podučavate, da li ste sigurni da ste odabrali adekvatne strategije pri korišćenju različitih vrsta sadržaja? Verovatno razmišljate o ovim pitanjima, ali možda niste došli do odgovora. Kada su načini učenja u pitanju, nema tačnog rešenja, ali ipak za neke odgovore postoje naučno utemeljeni dokazi.

Počnimo od same intuicije. Kako razmišljamo? Kada se prisećamo prošlosti, prizivamo mentalnu sliku, kada planiramo ili priželjkujemo budućnost, takođe to radimo. Ako želimo da se relaksiramo i prepustimo maštanju bez granica, zamišljamo nešto nerealno, još nedoživljeno i spajamo nepovezivo. Razmišljamo vizuelno. Svi to činimo svakodnevno, bez napora. Teško bismo funkcionisali bez vizuelizacije.

Little boy sitting on the tree and reading a book ,objects flying outDalji sled smislenih pitanja može da nas odvede do velikog uvida:  ako je to zaista tako, zašto te procese ne koristimo u funkciji učenja? Pre više od 40 godina, pitanja vizuelnog učenja su okupirala kognitivne psihologe koji su ispitivali najrazličitije aspekte ovog fenomena. Neki od najvažnijih zaključaka tiču se prednosti vizuelnih tehnika učenja nad verbalnim i evidentnog uticaja formiranja vizuelnih asocijacija na prisećanje, ali i motivaciju za učenje. Treći korak nas vodi do praktičnih dilema i putem njih direktno u škole. Evo i kako. Kada pogledate unazad i sagledate lična i iskustva vaše dece, ustanovićete koliko snažno deluje tradicionalni model nastave koji polazi od deteta kao pasivnog primaoca i predavača kao stručnjaka za transfer informacija. Ako dete nije aktivno u konstruisanju i oblikovanju informacija koje uči, tu ne samo da je učenje retkost, nego trpe i kognitivne sposobnosti deteta. To sve kasnije za posledicu može da ima nisko razvijene veštine potrebne za svakodnevno samostalno ili zajedničko delovanje u školi i zajednici. Učešće deteta u ovim procesima je izuzetno važno i moramo voditi računa o načinu na koji dete uči. Hoće li dete posmatrati različite slike, kartice ili video zapise, ili će, još bolje, zamišljati izgled sadržaja o kom razgovarate i učite, ili pak, činiti sve to, zavisi od toga da li ćemo našu decu naučiti da razmišljaju vizuelno i koriste slike na način koji doprinosi učenju. Mnoga deca koja kroz školovanje nisu bila podsticana da razmišljaju i rešavaju probleme na vizuelnom nivou (kroz takozvane misaone eksperimente) sada imaju velik problem sa nalaženjem rešenja i snalaženjem u novim situacijama koje su nepoznate prethodnom iskustvu.

Važno je da znamo da deca takođe koriste procese vizuelizacije kada se prisećaju naučenog, kada maštaju, očekuju i planiraju, samo mnogo živopisnije od nas odraslih. Kada se sa njima primenjuju tehnike učenja i podučavanja koje angažuju vizuelno razmišljanje i analiziranje, deca postaju motivisana za učenje, sa radošću i ushićenjem prihvataju nove informacije, čak i ne primećujući da uče. Pitate li se kako? Tako što se sve to odvija bez pritiska, te se učenje gotovo ne razlikuje od igre. Postoji puno metoda koji se bave učenjem pomoću slika, ali osnovni cilj novih obrazovnih strategija nije samo učenje informacija nego i njihovo povezivanje i razvoj funkcionanog znanja. Programi koji se bave razvojem funkcionalnog znanja (kao što je “NTC sistem učenja” ) stavljaju učenje pomoću slika kao početnu fazu na putu razvoja kreativnosti i funkcionlanog znanja, gde uz pomoć drugih metoda koje isto liče na igru, aktiviraju potencijale deteta.  Ovaj način rada kada deca misle o tome šta će da nacrtaju, kada povezuju informacije se ne odražava samo na već pomenute pozitivne reakcije pri učenju, nego prvenstveno na razvoj dečijih kognitivnih kapaciteta kao što su divergentno mišljenje, asocijativno rezonovanje i samostalno konstruisanje znanja.  A to ostavlja mogućnost detetu da bude aktivno u svom procesu mišljenja. U svakom koraku tog procesa. U svakom trenutku.

Ako se kod dece postiže da razumeju to što uče, pamte efikasno i bez napora, a da pritom osećaju zadovoljstvo koje donosi učenje kroz igru i da bivaju motivisana rad, to je ogroman uspeh za njih, a za nas najvrednija i najveća nagrada koju možemo dobiti.

PRIMER:

Lekcija iz hemije o nemetalima je većini dece teška, jer moraju da upamte 10 nemetala. Ali kada vizuelizuju simbole putem asocijacija (sumpor-sumo rvač, kiseonok- boce sa kiseonikom, vodonik – čaša vode) to olakšava upamćivanje, ali ako još te asocijacije zamisle u nekoj kombinaciji koja je čudna i nelogična lakše pamte: sumo rvač sa bocama sa kiseonikom skače u čašu vode (primer sa NTC radionica za decu). U toj nelogičnoj priči su tri nemetala: sumpor, kiseonik i vodonik. Ovde nije primarni cilj da se nauče nemetali, nego da dete aktivno misli kako da ih nauči, da razmišlja, povezuje i napravi nelogičnu priču.

Autor teksta: Tamara Kostić

Ostavi komentar