Svedoci smo sve veće dostupnosti podataka. Za samo dve sekunde, bilo kakav podatak pojaviće se na ekranu naših elektronskih naprava – od računara do mobilnih telefona. Za manje od dve sekunde može se videti godina bilo koje velike bitke, ili latinsko ime neke biljke. Dakle, doći do podataka – već sada nije izazov. Ali kako da te podatke iskoristimo, primenimo, povežemo dva ili više i zaključimo treći, to je ono što ovakvim metodom želimo da naučimo i uvežbamo decu. Nije li to prva priprema za životne i radne izazove – rešavati kreativno i uspešno probleme onime čime u tom trenutku raspolažemo?

Suštinska razlika između zagonetnog pitanja i uobičajeneg pitanja iz školovanja je u tome što će na uobičajeno školsko pitanje odgovor dati samo onaj koji je naučio, zapamtio, čuo došaptavanje ili na drugi način prethodno usvojio znanje potrebno za odgovor. Takvo dete će odgovoriti odmah. Deca koje nisu čula, naučila ili na drugi način došla u posed podataka potrebnih za odgovor – neće odgovoriti, neće razmišljati, neće dati svoju ideju, neće se igrati, neće razigravati svoju neuronsku mrežu.

Kod rada uz primenu zagonetnih pitanja, svega toga bude, i to u velikoj meri.

Učitelj ili vaspitačkoji se obuči da pravi ovakva pitanja, moći će da, kada god poželi, oživi atmosferu u radu sa decom i makar na nekoliko minuta kreira dinamičan, zanimljiv proces u kome čitava grupa razmišlja i pokušava da primeni sve što zna, sazna, pretpostavi ili zaključi da dođe do odgovora. Ovako se kod mališana hrabri i uvežbava i krucijalno važna veština postavljanja pravih pitanja za sticanje novih podataka koji im mogu pomoći na putu do traženog odgovora.

Iz dosadašnje prakse, evidentno je da deca toliko vole ovakav način rada, da čitavo odeljenje može da se pred kraj uspešnog časa  bukvalno nagradi sa par zagonetnih pitanja.

Kako svesti zagonetno pitanje o temi za starije na mlađi uzrast?

Na primer, želimo da deci postavimo pitanje o Van Gogu, čuvenom slikaru. Jasno je da većina mališana mlađeg uzrasta ne zna o kome je reč. Trebalo bi zato da prethodi jasan i zanimljiv uvod.

Na primer:

Draga deco, mnogi od vas lepo crtaju. Postoje i neki odrasli ljudi, koji tako lepo crtaju da čitavog života samo to rade i za njih se čuje u čitavom svetu. To su slikari. Oni prodaju svoje
sveta… Jedan od najpoznatijih slikara bio je i jedan čovek koji se zvao Van Gog (Nije cilj ovog uvoda da deca zapamte ime ili delo slavnog umetnika, iako se i to često događa, kao usputna, neplanirana dobrobit ovakvog načina rada).

E, draga deco, kada se priča ili piše o tom slikaru, koji je živeo pre više od 150 godina i naslikao gotovo dve hiljade slika i crteža, veoma često se pominje jedna koja se zove “Pšenična polja sa vranama”. Zašto se baš ta slika pominje češće od većine drugih?

Uslediće temeljno promišljanje o slikarima i njihovim delima. Deca će pokušati da dokuče zašto se baš ta slika tako često pominje, u čemu je njena posebnost u odnosu na ostale:

– To je njegova najveća slika!

– To je jedina njegova slika na kojoj su neke životinje!

– To je jedina njegova slika koju je nacrtao flomasterima!

– To je njegova najmanja slika!

– To je slika za koju je dobio najviše para!

– To je jedina slika koju je nacrtao naopačke!

– To je slika koja nije kockasta! (Dete želi da kaže da nije kvadratnog oblika!)

– To je jedina njegova slika koja je skroz žuta!

Posle puno ideja, razmišljanja prepostavki i nadovezivanja, neko iz grupe će doći i do tačnog odgovora:

– To je njegova poslednja slika!

Na kraju, sam trenutak davanja tačnog odgovora nije najvažniji – najvažnije je ono što dolazi pre njega: minuti kreativne atmosfere u kojoj svi razmišljaju, povezuju  pokušavaju da sa onim ime raspolažu, dođu do odgovora. Kao i u životu: Smisao je u putu!

Da li je važno da zagonetno pitanje bude u vezi sa temom/lekcijom koju deca rade tog dana ili časa?

Naravno da nije. Kod zagonetnih pitanja, u traganju za pravim odgovorom, zahvata se čitav niz oblasti – od umetnosti, geografije, istorije do običaja i tehnologije! Učimo ih da promišljaju mogućnosti, pronalaze alternativna rešenja, da povezuju ono što znaju i koriste ono što čuju, i obratno – kao i u životu.

Autor teksta: Uroš Petrović