Svedoci smo da učitelji ponekad pogrešno postupaju, jer ne znaju šta je fiziološko ponašanje darovite dece. Ona su često mislima odsutna, jer način predavanja (linearno, često dosadno davanje informacija) ne odgovara brzini njihovog razmišljanja. Fiziološki gledano, najviši nivo rada mozga jeste asocijativo razmišljanje, a to se retko koristi u reproduktivnom sistemu obrazovanja.

Ima puno primera kada učitelji ne prepoznaju darovito dete, a po istraživanju koje je radila prof. M. Juriševič (Ljubljana) učitelji ne prepoznaju 30% svojih darovitih učenika. Ne zna se u čemu je problem i zašto ta deca ostaju neprepoznata, ali pretpostavka je da ne mogu da pokažu svoje kvalitete u reproduktivnom sistemu učenja. Takva deca često misle u asocijacijama, pa kada učitelj nešto kaže,  učenik tu pronalazi nešto smešno i hoće da nasmeje prijatelje, ali često zbog toga bude ukoren ili kažnjen. Ili  se desi da učenik odluta mislima, iako pažljivo sluša učiteljicu. Ali u jednom momentu počinje da misli o nečemu drugom. Ukoliko učiteljica to primeti, traži da dete ponovi to što je upravo pričala iako zna da neće dobiti odgovor.  Pojedini učitelji to rade, čak i kažnjavaju decu, ali moraju da znaju da lutanje mislima nije nikakva nedisciplina, nego se dete koncetriše na nešto drugo što mu je interesantnije. Zato je posao učitelja da decu dovedu na viši nivo, da lekcija i učenje budu poput igre i tada će učenici lakše pratiti nastavu i naučiti ono što od njih očekujemo. Jedna od metoda koja se koristi u NTC sistemu učenja, jeste pretvaranje lekcije u zagonetna pitanja. Na primer, od podatka iz lekcije o kenguru, da je beba kengura dugačka 2,5 cm, učenici su napravili pitanje – šta je to što može da stane u šaku i dok je tih dimenzija uvek se nosi u torbi?

Deca pri tom misle da su došla na kviz, igraju se, razmišljaju, povezuju i smišljaju pitanja i tako lakše nauče lekciju.

Autor teksta: Ranko Rajović