Razlozi zbog kojih ćete razmisliti pre uključivanja TV-a (nastavak)

Kako i sam naslov nagoveštava, u sledećim redovima ću nastaviti započetu temu Razlozi zbog kojih ćete razmisliti pre uključivanja TV-a.

Tema velikih i malih ekrana je direktno povezana sa preplavljenošću (preteranom stimulacijom) zbog koje smo naučeni da reagujemo samo na brze, sveprožimajuće informacije, te sve češće deca imaju problem sa pažnjom, ali i mi odrasli, lako izgubimo tok misli, ili ne čujemo jedni druge.

U vaspitanju dece, tehnologija nam, ni kriva ni dužna, zadaje najviše problema. Vrlo često je razlog tome nedovoljna informisanost, ali i brz način života.

Sve češće se dešava da roditelji da bi na miru popili kafu, brzo umirili dete ili „kupili“ slobodno vreme, pribegavaju tehnologiji, međutim malo njih razmišlja da su i u tom trenutku model svom detetu. Dete uči kako da se nosi sa izazovima, nepredviđenim situacijama i kada date telefon detetu, ili ga pustite da gleda crtani film kako biste mu preusmerili pažnju, umirili ga ili okupirali, vi ga zapravo učite da je u redu pribegavati lakšim rešenjima, a ne suočiti se sa situacijom i kreirati rešenje. Posledice nisu uvek trenutne, nekada ni lako uočljive. Međutim, kada budete uvideli da vaše dete ne ume da odreaguje u nepredviđenoj situaciji, da pribegava begu umesto rešavanju, zapitajte se kakav ste mu vi model bili tokom najranijeg perioda, a i danas.

Dete dok jede treba da bude aktivni učesnik procesa ishrane, uključite dete u proces pravljenja obroka (u skladu sa mogućnostima i uzrastom). Dozvolite detetu da pokuša samo sebe da hrani, da spozna ulogu pribora, da bude svesno ukusa hrane koju jede. Onog momenta kada je dete nemirno pa pribegavate tehnologiji kako biste ga animirali dok jede, vi zaobilazite važnu lekciju i učite dete da u svakoj situaciji može da pribegava jačoj stimulaciji i ignoriše stvarne potrebe i situacije. U kafićima i restoranima neretko vidim roditelje sa decom, a decu sa telefonom ili tabletom u ruci/pred sobom. Na taj način roditelji obezbeđuju mir i izbegavaju potencijalno neprijatne situacije ako je dete bučno, razigrano, znatiželjno. Sada se postavlja pitanje – kako će dete naučiti da se ponaša na javnom mestu? Potpuno je jasno da sa decom nije uvek lako zadovoljiti sve društvene norme i kodekse ponašanja. Ono što uvek možete jeste da birate kafiće i restorane koji imaju kutke za decu ili igrališta, u kojima deca mogu da se opuste i igraju, ili da na ovakva mesta idete sa prijateljima ili rodbinom koja isto tako imaju decu, pa da i deca imaju društvo tokom zajedničkog izlaska. A kada hrana dođe na sto, budite model vašem detetu, ukažite mu na sve one korake koje pre i tokom jela treba da isprati, kako bi naučilo da se ponaša za stolom, u javnosti i da zadovolji svoje osnovne potrebe, kako za hranom tako i za pripadanjem. Da ne bude zabune, bonton je svakako važan, ali ono što je mnogo važnije jeste svest vašeg deteta o hrani koju konzumira, važnosti hrane i njenoj nutritivnoj vrednosti. Kada se koji obrok jede, šta jedan obrok podrazumeva, kako bi tokom i za vreme perioda samostalnosti moglo na adekvatan način da brine i zadovolji ovu svoju (osnovnu) potrebu.

Pažnja. Možda posledice prekomerne upotrebe tehnologije nećete videti odmah. Možda će se govor vašeg deteta razvijati u skladu sa uzrastom. Možda će vaše dete pojesti sve iz tanjira ili naučiti da imitira oglašavanje domaćih životinja, ali kako će vaše dete reagovati na nove situacije, izazove koji se pred njega stave i na koji način će ostvarivati kontakt sa drugima i provoditi svoje slobodno vreme – ukazaće vam na izbore koje ste pravili od samog početka.

Susrećem se sa decom koja imaju puno igračaka, a ni sa jednom se zapravo ne igraju. Ili pred složenim zadatkom (koji je u skladu sa njihovim uzrastom) lako odustanu ili očekuju da druga osoba reši zadatak, očekuju da ih odrasla osoba stalno animira ili pak ne znaju da započnu igru – ostvare prvi kontakt. Zašto, pitaju se odrasli. Zato što su navikli na jake podražaja koji animiraju celo njihovo biće, bez očekivanja i potrebne akcije. Zastanite na tren i zapitajte se, koliko i vi danas imate strpljenja da saslušate sagovornika, koje teme uspevaju da vam zadrže pažnju, koliko često se vraćate čitajući knjigu na isti pasus jer su vam misli odlutale? Kao mala, obožavala sam da sa tatom gledam crno-bele filmove i filmove i serije koje danas zovemo „starima“. Danas mi isti ti filmovi i serije u isto vreme bude nostalgiju i „igranje“ u želucu. Zašto? Jer su mi spori, bez previše boje, zvučnih efekata, jednom rečju preterane stimulacije. Ipak imam tu sreću da prepoznam da se nešto promenilo, da zastanem i zapitam se zašto je tako i šta ja mogu da uradim po tom pitanju. Deca nemaju tu moć, jer zapravo jedino za šta znaju jeste sveprožimajuća, preterana stimulacija. I zato stalno žude za njom. Ovde je ključ u vašim rukama, uključite tehnologiju ali neka ona tada bude uživanje, korišćenje sa smislom, a ne navika. Organizujete zajedničko gledanje crtanog filma, nakon/za vreme kog ćete pričati o onome što ste videli, doživeli, šta vam se najviše svidelo, šta vas je uplašilo, a šta iznenadilo. Pratite interesovanja deteta i potražite sadržaje koji će detetu omogućiti da produbi svoja interesovanja, spozna, nauči nešto novo. Na ovaj način ukazujete detetu poštovanje prema njegovim potrebama, interesovanjima i pitanjima, ostvarujete kontakt sa njim i kreativno koristite zajedničko slobodno vreme. Upoznaćete bolje svoje dete i moći ćete da odgovorite na sve njegove potrebe, što će vam omogućiti, da umesto korišćenja tehnologije, kreirate slobodno vreme sa vašim detetom, da podstičete, kako potencijale deteta tako i vaše potencijale, kao roditelja. Razgovorom, zajedničkim kreiranjem i realizovanjem ideja, vi ćete nesvesno podsticati dečiju kreativnost, pažnju i koncentraciju. A vremenom ćete uvideti da ono čemu ga vi učite dete plasira na nove situacije, pa će umesto da upali TV kada mu dođu drugari, pokazati drugarima čega mogu zajedno da se igraju, šta mogu zajedno da kreiraju. A čak i kada zajedno budu gledali neki crtani film, tokom ili nakon gledanja će imati osećaj da su sa osobom pored sebe podeli svoj doživljaj, naučiće da saslušaju drugu osobu i da odgledano na pravi način dalje plasiraju.

Kada je dete naučeno da život posmatra kroz ekran, može doći i do „smanjenja“ perifernog vida, oko na isti način primećuje stimuluse i teže razaznaje one koji nisu u velikom kontrastu, ili koji nisu prenaglašeni. Gubi mogućnost uvida van ponuđenog materijala i samim tim se teže snalazi u novim, svakodnevnim i ne tako stimulativnim sredinama.

Puno toga je rečeno, u nekim redovima ćete se prepoznati, ili ćete prepoznati neku vama blisku osobu. Ono što je mnogo važnije od toga da li ste u nečemu grešili ili preterivali, jeste šta ćete uraditi kada to prepoznate? Svaku situaciju možemo da preokrenemo i da iz nje naučimo, i mi i naša deca. Osvestite trenutak, važnost vaše uloge kao roditelja i modela svojoj deci i razmislite pre kreiranja zajedničkog vremena. U tome vam uvek može pomoći pitanje „Zašto sada ovo radim?“

Piše Jelena Blagojev

Ostavi komentar